Живопис

Данас нам није познато да ли су зидови и сводови Вазнесењске цркве били живописани на почетку њеног живота 1863. а ни у време довршетка првог иконостаса 1864. Само је извесно да је унутрашњост храма била омалтерисана и окречена.

Уговор између управе Вазнесењске цркве и живописца г. Стеве Тодоровића (1832–1925), једног од највиђенијих српских сликара дуге половине 19. века, склопљен 10. априла 1880., осим свих радова на изради иконостаса, предвиђа и живописање унутрашњости храма. У тачки Д овог уговора пише:

„Моловање зидова: Сводови горе, азурно плаво небо са позлаћеним звездицама, појасеви, стубови, линијама и орнаментима, око прозора орнаменти, а остала платна зидова Марморирана.“

Осим овог сажетог описа, данас није остало ништа од тог живописа. На место њега су, у оквиру велике обнове цркве 1937. сводови и површине зидова прекривени новим живописом.

Он је дело руског академског сликара, г. Андреја Васиљевића Биценка (1886-1985) и његових сарадника, који је до тада већ осликао многе цркве широм Србије, а међу њима и цркву Ружицу на Калемегдану. Све то је извођено уз саветодавни и стручни надзор великог српског сликара г. Уроша Предића (1857-1953.). Живописано је уљаним бојама на сувој подлози. Овако обновљену цркву је 17. октобра 1937. осветио митрополит загребачки Доситеј, који је после смрти патријарха Варнаве замењивао Србског патријарха.

После Другог светског рата су 1945. изведени најнужнији радови на обнови цркве. Сводови и зидови су 1947. потпуније оправљени технички, али не и уметнички.

Целовите радове на чишћењу и поправци иконостаса и живописа је 1962. извео академски сликар г. Јарослав Кратина.

У врмену од 8.11.2001. до 26.07.2003. су обављени свеобухватни радови на живопису Вазнесењске цркве. Том приликом је живопис таемељито очишћен, поправљен дубински и на површини, освежен, обновљен и заштићен. Групу сликара конзерватора је предводила гђа. Драгана Милисављевић.


Садржај живописа цркве Светог Вазнесења Христовог чине следеће представе.

У калоти велике куполе је Христос Сведржатељ (сл. 1).

Слика 1

У тамбуру велике куполе су старозаветни пророци Исаија, Авакум, Данило, Мојсије, Језекиљ, Јермија, Илија и цар Давид (сл 2).

Слика 2

На своду, уз основу куполе су јеванђелисти: Свети Матеј (северноисточно, сл. 3), Свети Марко (југоисточно, сл. 4), Свети Лука (југозападно, сл. 5) и Свети Јован Богослов (севеозападно, сл. 6).

Слика 3

Слика 4

Слика 5

Слика 6

Живопис велике олтарске апсиде обухвата три појаса. Полукалотни свод покрива Богородица Ширшаја небес (сл. 7). Испод ње, у средњем појасу, лево и десно од прозора, у две поворке је Сабор србских светитеља (сл. 8 и 9). У конхи испод прозора је Христос као архијереј на престолу (сл. 11). Лево и десно су зидови осликани шарама, које опонашају изглед мермерних плоча (сл. 10 и 12).

Слика 7

Слика 8

Слика 9

Слика 10

Слика 11

Слика 12

У своду четвртог травеја наоса, првог до олтара, се налази представа Бога Саваота, кога окружују шестокрили Серафими (сл. 13).

Слика 13

У своду следећег, трећег травеја наоса је Улазак Христов у Јерусалим, из циклуса Христових празника (сл. 14).

Слика 14

Удругом своду наоса, се налазе две представе. Севено од велике куполе је Милосрдни Самарјаин (сл. 15), а јужно је Христос и Самарјанка на кладенцу Јаковљевом (сл. 16).

Слика 15 

У своду првог травеја, одмах испред галерије, је представа Проповед на гори, из циклуса Христових чуда (сл. 17).

Слика 17

Најнижи појас наоса Вазнесењске цркве је обложен украшеним двеним плочама, а изнад њега је живопис, рзчлањен у три водоравна појаса и по три усправана поља, који одговарају северним и јужним зидовима прва три травеја наоса.

У северозападном, југозападном, севеоисточном и југоисточном пољу се налази по један прозор. На сва четири поља се понавља исти распоред слика. У првом појасу, испод прозора је једна композиција, која заузима целу ширину тог дела зида. У другом појасу, са обе стране прозора је по једна стојећа фигура. У трећем појасу, у лучном пољу изнад прозора, су представљени Серафими (сл. 18).

Слика 18

У петом и шестом пољу, северном и јужном зиду другог травеја су по једна врата и над њима прозор. У првом појасу живописа, око и над лучним завршетком врата су биљни мотиви, а у другом, око прозора је по једна стојећа фигура. У тећем појасу живописа, као у четири предходно поменута поља, и овде су изнад прозора приказани Серафими (сл. 19).

Слика 19

На прочељима свих пиластара, као и на северном и јужном крају западног зида наоса, у првом појасу живописа, су велике стојеће фигуре (сл. 20).

Слика 20

У првом појасу јужног зида трећег травеја је Кушање Христа у пустињи, а у другом појасу су Свети Аврамије затворник, источно од прозора и Свети Максим архиепископ србски, западно од прозора.

У другом појасу јужног зида другог травеја су Свети Арсеније архиепископ србски, источно од прозора и Свети Сава други, западно од прозора.

У првом појасу јужног зида првог травеја је Христос у Храму (сл. 21), а у другом појасу су Свети Наум Охридски (сл. 23), источно од прозора и Свети Прохор Пчињски (сл. 24), западно од прозора.

Слика 21

Слика 23 

Слика 24 

У јужном крају западног зида наоса је Свети Козма врач безсребник, а у северном је Свети Дамјан врач безсребрник.

У првом појасу северног зида првог травеја је Рождество Христово (сл. 22), а у другом појасу су Свети Никодим, западно од прозора и Свети Василије Острошки (сл. 25), источно од прозора.

Слика 22

Слика 25

У другом појасу северног зида другог травеја су Преподобна мати Ангелина, западно од прозора и Света Параскева (сл. 26), источно од прозора.

Слика 26 

У првом појасу северног зида трећег травеја је Молитва на Маслиновој гори (Моленије о чаши), а у другом појасу су Свети Сава Србски, западно од прозора и Свети Симеон мироточиви, источно од прозора.

На прочељима пиластара јужног зида, од истока ка западу, су Свети краљ Стефан Урош трећи Дечански, Свети цар Лазар (сл.27) и Свети краљ Стефан Урош други Милутин (сл. 28).

Слика 27

Слика 28

На прочељима пиластара северног зида, од запада ка истоку, су Свети краљ Јован Владимир (сл. 29), Свети цар Урош (сл.30) и Свети краљ Стефан Немањић првовенчани.

Слика 29

Слика 30

У своду припрате је представа Светог (Вероникиног) убруса (сл. 31).

Слика 30

Шестокрили Серафими су у своду четвртог травеја (заставице са обе стране наслова овог текста), у лучним пољима изнад севених и јужних прозора (сл. 32 и 33) и у пољима између лукова западног зида наоса, испод ограде галерије (сл. 34).

Слике 32 и 33

Слика 34

Преостали део живописа чине оивичене траке изплетене од биљних, или геометријских мотива, као и поља испуњена стилизованим биљним шарама (сл. 35).

Тракама су опточени сви прозори, врата, пролази, основни прстен средишње куполе, спојеви зидова певница, као и све стојеће фигуре и појединачне представе у олтару и наосу (сл. 35). Траке на потрбушју лукова сводова садрже и кружна поља са ликовима светаца (сл. 36-39).

Слике 35

Слика 36

Слика 37

Слика 38

Слика 39

Украшена поља се налазе на бочним зидним површинама лукова под сводовима (сл. 40 и 41 ), више ниша са прозорима (сл. 42), око врха врата (сл. 43), над певничким пролазима (сл. 44) и на огради галерије (сл. 45), а у певницама (сл. 46), проскомидији и ђаконикону су знамења украшеног крста (сл. 47).

Слике 40 и 41

Слике 42 и 43

Слика 44

Слика 45 

Слика 46

Слика 47

Посебан део живописа Вазнесењске цркве су траке сачињене од низова краснописних слова, у ствари текстова молитава, међу којима је и молитва за град и његове вернике.

Налазе се у појасу при дну тамбура велике куполе (сл.48), између свода и зида велике олтарске апсиде (сл. 49 и 50), на тријумфалном луку (луку под сводом између трећег и четвртог травеја наоса, сл. 51) и на западном зиду, око лучног отвора галерије (сл. 52).

Слика 48

Слике 49 и 50

Слика 51

 Слика 52

У одређивању садржаја живописа Вазнесењске цркве су главну улогу имале две одреднице.

Прва одредница је намера да се нагласи веза тог доба (1937) са сјајним средњовековним духовним и државним наслеђем Србског народа.

Не тако давно завршени ратови, Балкански и Први светски, су довели до ослобођења већине србских земаља. Србски свеци- монаси из ослобођених крајева, Свети Наум Охридски и Свети Прохор Пчињски, су постављени на видна места у наосу. То је случај и са србским свецима – владарима, почевши од Светог краља Јована Владимира па до Светог цара Лазара.

Нешто слично се догодило и при настанку цркве 1863., али по питању архитектуре храма.

Друга одредница је архитектонско разчлањење површине зидова наоса.

Осам масивних пиластара са четири масивна лука сводава, осам високих прозора, двоја велика врата и три велика пролаза из припрате у наос су испресецали платна зидова и на њима није остало много великих површина за живописање. Стога није било места да се, као у средњевковном србском црквеном живопису, прикажу низови сцена у оквиру одређених циклуса, па ни циклус Христових празника, коме припада и само Свето вазнесење Господње, коме је црква посвећена. Тако су приказане само четири појединачне новозаветне сцене на зидовима и четири на сводовима. Остало је покривено стојећим фигурама, што се срећно уклопило са предходно поменутом одредницом.

Садржај живописа у великој куполи и њеној основи, као и у олтару, доследно је исти као у средњевековним србским храмовима.

Посматрано само са ликовне стране, у живопису Вазнесењске цркве је приметнији одраз савременоих токова световног сликарства, него одсјај средњевековног србског хришћанског живописања.

Иконографски чисто хришћански садржаји су изведени претежно савременим рукописом. Изрази лица су врло јаки. Коса, набори одеће, целе фигуре и предмети су оивичени тамним линијама. У приказу Христовог уласка у Јерусалим, грађевине су приказане оптичком, а не духовном перспективом. Границе између слика су изведене богатим низовима украсних орнамената, уместо само тамно црвеним тракама, итд.

Данашња целина живописа, иконостаса, храма и звоника цркве Светог вазнесења Господњег у Београду, сведочи о времену у коме су настајали, од 1863. до 1967.

“ Руку приложи раб божији … „