Протођакон Радомир Ракић је на предавању одржаном у среду 05.03.2014. године у склопу духовних вечери Вазнесењске цркве у Београду, говорио о девтероканонским књигама Старог Завета и њиховом настанку и значају. Сам настанак канона како Старог али тако Новог Завета, пратио је релативно дуг историјски процес. Књиге које нису ушле у канон Старог Завета али чији значај се неизоставно одразио на хришћанску духовност јесу девтероканонске књиге, које сами јевреји не признају из разлога што нису настале на територији Палестине, и што нису писане јеврејским језиком, јер заправо сви списи тог доба су углавном писани на грчком. Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи службеник Српске Патријаршије, лектор енглеског језика на Богословском факултету у Београду и предавач Светога Писма Новога Завета на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, обрадовао нас је још једним делом из библијске науке. Наиме, поред маестралног дела из енциклопедистике, већ у научном свету познате Библијске енциклопедије у два тома на 1230 страна (Фоча – Београд 2004), као и других дела и превода из ове области, Ракић се, и овог пута, латио писања из неистражене области која се у савременој библијској науци назива и још и инертестаменталним периодом, односно добом после рада на сакупљању библијских књига и њиховог уношења у канон у време Јездрине Велике синагоге (480-440. г. пре Христа) до настанка најстаријих новозаветних списа средином 1. века по Христу (1-2 посланица Солуњанима, око 52. г. ).

Девтероканонске књиге

Управо у овом времену је настао један број старозаветних књига, писаних првенствено на грчком језику, а не на освештаном јеврејском језику синагоге на којем су читани сви ови списи, и поред тога што се у свакодневном говору користио грчки језик освајача почев од Александра Македонског (негде од 330. г. пре Хр.). Неизвесно је да ли је ова чињеница била одлучујућа што овакве књиге нису унете у јеврејску Библију, или, пак, што су настале после закључења јеврејске збирке светих књига – мада обрађују догађаје и личности из јеврејске историје и одражавају богословље и етику забележену у протоканонским књигама Старога завета. Међутим, ушле су у грчку Библију, одн. припојене су преводу старозаветних књига на грчки језик обављеном у времену од 250. до 100. г. пре Христа, у тзв. преводу Седамдесеторице (у науци познатом као Септуагинта), предузетом у Александрији за тамошњу јеврејску насеобину која се није користила матерњим јеврејским језиком.

Девтероканонске књиге су: 2 Јездрина, књига о Товиту, књига о Јудити, књига Премудрости Соломонове, књига Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина, књига пророка Варуха, 1 – 3 Макавејска, Трећа Јездрина. Уз наведене књиге, у девтероканонски корпус спадају и тзв. додаци: Додаци књизи о Јестири (Јест 10,4 – 16,24?), Додаци књизи пророка Данила (Дан 3,24-90; 13 – 14), Молитва Манасијина (доноси се на крају Друге књиге дневника), и 151. псалам.