13. априла 2020.

ВЕЛИКА СРЕДА

СИНАКСАР
СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
 

Синаксарско чтење на Велику среду

У свету и Велику среду да чинимо спомен жене блуднице која помаза Господа миром, најбожанственији Оци нам заповедише, зато што ово би мало пре спаситељског страдања. Након што Исус уђе у Јерусалим, и затим беше у дому Губавог Симона, жена к Њему приступи и изли на Његову главу оно скупоцено миро. То беше овде учињено због тога да се, по Спасовој речи, посвуда и међу свима њено најгорљивије дело проповеда. А одакле се она подиже и дође, пошто гледаше Христову саосећајност и заједништво са свима, и још кад сада виде да Га уведоше у дом губавца, за кога закон заповедаше да му се као нечистом одрекне заједница? Помисли, дакле, жена да ће како је ономе губу тако и њену душевну болест исцелити. И тако док Он сеђаше за вечером, на врх Му главе излева миро, чија је цена била тристо динара, тојест шездесет асарија, десет новчића, три сребреника. Ученици јој запретише, а највише Јуда Искариотски, но Христос је заштити, да не би пресекли њену добру намеру. Затим Он и погребење своје напомиње, одвраћајући Јуду од издаје, и жену удостојавајући почасти да ће се посвуда по васељени проповедати о њеном добром делу.
Нека се зна, да се ова жена некима чини да је једна код свих еванђелиста. А није, него је код тројице, како каже божанствени Златоуст, једна те иста, која се и блудницом назива, а код Јована није та, него нека савим друга, која имаде частан живот – Марија, сестра Лазарева, која није била блудница, и Христос је вољаше. Од њих Му је, дакле, ова Марија у своме дому у Витанији, шест дана пре Пасхе, док је седео за вечером, учинила помазање миром, изливајући га на Његове красне ноге, и косом их отирући, изобиље иметка на њега трошећи, као Богу миро да Му приноси. Јер знаше поуздано да се и у жртвама Богу приноси јелеј, и да се свештеници миром помазују, и да је Јаков у давнини стуб помазао Богу (Исх 30:30-31; Пост 28:18; 35:14). И јасно га принесе на дар Учитељу као Богу, опет због оживења братовог. Зато јој се ни не обећава плата, док само Јуда, као грамзивац, ропће. А друга је очигледно блудница која два дана пре Пасхе, док је Христос још био у тој истој Витанији, и то у дому Симона Губавог, где је и тада седео за вечером, излива оно скупоцено миро на главу, како свети Матеј и Марко приповедају. Због ове блуднице и ученици негодују, журно предвиђајући за милостињу оно што је тачно за Христа спремљено. Овој се, дакле, и плата даде, да се свуда по васељени прослави њено добро дело. Неки, дакле, кажу да је једна, а онај са златним језиком да су две жене.
Има и неких који кажу да их је било и три: две гореспоменуте, које су биле када се страдање Христово дверима приближавало, а трећа да је била пре ових, штавише прва, која ово учини тамо близу, усред проповедања Еванђеља, која беше и блудница и грешница, а која не у дому Губавог, него Симона Фарисеја изли миро одједном и на ноге самог Христа; када се и један фарисеј саблажњаваше, а њој као плату Спас дарује опроштај грехова. А о овој самој једино божанствени Лука у свом еванђељу приповеда, близу средине, како рекосмо (Лк 7:36-50). И после повести о овој блудници, одмах наводи ово, говорећи: И би после овога, и Он пролажаше кроз градове и села, благовестећи и проповедајући Царство Божије. По томе се пројављује да ово не беше у време страдања. Чини се, дакле, и по времену, и по онима који Га примише, и по месту, и лицима, и домовима, па још и од нарави миропомазања, да су ово три жене: две су дакле блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, која животом сијаше часним. И да је други, дакле, дом фарисеја Симона, други Губавог Симона у Витанији, а други опет дом Марије и Марте, сестара Лазаревих, у тој истој Витанији, како се по овоме подразумева. Тако Христу и две вечере беху, и обадве у Витанији: једна дакле шест дана пре Пасхе у дому Лазаровом, када јеђаше са Њим и Лазар, као што приповеда Син грома, овако говорећи: Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију, где беше умро Лазар, којег подиже из мртвих. Направише Му, дакле, вечеру тамо, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних који су седели за столом са Њим. Марија, дакле, узевши литру мира нардовог чистог скупоценог, помаза ноге Исусове и отра власима својим ноге Његове. (Јн 12:1-3) А друга Му вечера би два дана пре Пасхе, док још беше у Витанији Христос, у дому Симона Губавог, када и блудница дође к Њему, изливајући скупоцено миро, како свети Матеј приповеда да Христос ученицима каже: Знате да ће за два дана бити Пасха. И ускоро опет изјављује: А Исусу кад беше у Витанији, у дому Симона Губавог, приступи к Њему жена, алавастар мира држећи драгоценог, и изливаше на главу Његову док је седео за трпезом. (Мт 26:1, 6-7) Са њим се саглашава и Марко, говорећи: А беше Пасха и Преснаци за два дана, и док је Он у Витанији у дому Симона Губавог седео за трпезом, дође жена… и тако даље (Мк 14:1-3).
А они који уверавају и говоре да је код четворице еванђелиста једна те иста жена која помаза Господа миром; који мисле да је један те исти Симон, и фарисеј и Губави, кога неки представише и као Оца Лазара и сестара његових Марије и Марте; и да је једна те иста вечера и један те исти тај дом у Витанији у коме се и застрта горњица припреми, и у коме тајна вечера беше – ти не мисле добро. Јер ово две вечере беху Христу изван Јерусалима у Витанији, два дана и шест дана пре законске Пасхе, како рекосмо, када и жене мира различито Христу принесоше. А тајна вечера и застрта горњица се унутар града Јерусалима благоугодише један дан пре законске Пасхе и страдања Христова. Неки кажу у дому непознатог човека, а неки у дому напрсника (љубимца) и ученика Јована, у светом Сиону, где и ученици ради страха од Јудеја беху скривени, те где беше и Томино дотицање, и долазак Светога Духа на Педесетницу, и још се штошта неизречено и тајанствено сврши.
Зато ми се и истинито чини да је оно од Златоречивог најтачније – да се две жене ово сматрају: једна дакле, како рекосмо, код тројице еванђелиста, блудница и грешница, која је на главу Христову излила миро; а друга код Јована, Марија, сестра Лазарова, која га донесе до самих божанских ногу Христових и изли. Јер друго је вечера у Витанији, а друго она Тајна. И јасно је код оних да после повести о овој блудници Спас шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите, вели, у град томе и томе, и кажите му: Учитељ каже: код тебе ћу учинити Пасху са ученицима својим. И опет: и срешће вас човек који носи крчаг воде и он ће вам показати велику горњицу, застрту: тамо нам зготовите. А они отишавши, вели, нађоше као што им каза и уготовише Пасху, очигледно ону законску која је бивала код врата, коју дође и учини са ученицима, како каже божанствени Златоуст. Када затим би Вечера, она Тајна, и кад усред ње изврши божанско прање, опет седа за јело и предаје нашу Пасху на самој трпези, како то приповеда и Јован златног језика, и то дакле беше тако. А божанствени Јован, уз њега и Марко, божанствени еванђелисти, додадоше нешто и о каквоћи мира, које назваше право и скупоцено. А намислише да га назову пистикон, дакле право, нелажно и нерастворено и очувано у чистоти, а изгледа да ово би и неки назив најособитијег и првог мира. А Марко додаје да жена из горљивости разби и посуду, пошто беше уског грла, коју зове и алабастар. А ова посуда је стаклена, како каже свештени Епифаније, направљена без иједне дршке, за коју се каже и викион. А оно миро беше састављено и од многих других твари, али понајвише од ових: смирне, миомирисног цвета цимета, то јест миришљавог штапића, и уља.
Но ти који се помаза умним мирисом, Христе Боже, ослободи нас долазећих страдања и помилуј нас, као једини свет и Човекољубац. Амин. 

детаљније
13. априла 2020.

ВЕЛИКИ УТОРАК

ПРОЛОГ

Св. Марија Египћанка

Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог, жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! – Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога, када стајаше на молитви, виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања, по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.

Св. Мелитон еп. Сардијски, у Малој Азији

Знаменити пастир Цркве из II столећа. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Св. Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се опет да унесе мир у Цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако, око 170. год. путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и Цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, св. Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. год.

Преп. Прокопије Чех. Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати ман. св. Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. год.


Покајница дивна, самомученица,
Марија се сакри од људскога лица –
О да грешне мене,
Страшћу помрачене,
Страсти су зверови што нам срце ију,
У нама ко змије тајно гнездо вију –
О да грешне мене,
Страшћу разједене!
Но да грешне спасеш ти пострада, Христе,
Не гнушај се сада од мене нечисте!
Чуј вaпаj Марије
Од свих најгрешније!
Смилова се Господ, Марију исцели,
Помрачену душу као снег убели
Хвала ти Свеблаги,
Господе предраги!
Суд нечист очисти, златом га позлати,
Напуни га препун Своје благодати –
То је милост права,
Теби, Боже, слава!
Па Марија поста Духом обасјана
И к’о ангел Божји снагом опасана,
Силом Твојом, Христе.
Милошћу Пречисте!
Шта мирише тако у страшној пустињи,
Као тамјан красан у храмовној скрињи?
То Марија дише –
Светињом мирише!

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме… И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како у гробу лежи мртво тело Онога који је за живота мртве оживљавао;
2. како и против Њега мртвога ври гнев непријатеља Његових;
3. како се ученици Његови закључаше у једној кући страха ради јудејскога.

БЕСЕДА
о испуњеном великом пророчанству
Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7)
Кроз многа столећа времена прозрео је видовити пророк Исаија страшну жртву на Голготи. Он је видео из даљине Господа Исуса, вођена на заклање као што се јагње води. А јагње се да водити на заклање исто као и на пашу: без одбране, без узнемирености, без злобе. Тако је и Господ Исус ишао на заклање: без одбране, без узнемирености, без злобе. Нити рече: не чините то, људи! Нити упита: зашто то чините са Мном? Нити осуди кога. Нити протестова. Нити се наљути. Нити помисли зла судијама Својим. Кад Га крв обли од трновог венца, Он ћуташе. Кад Му лице би упрљано од пљувања, Он ћуташе. Кад Му крст би тежак уз пут, Он трпљаше. Кад Му болови досадише на крсту, Он се не пожали људима него Оцу. Кад издисаше, Он управи Свој поглед и уздах к небу, а не к земљи. Јер извор Његове снаге јесте небо, а не земља. Извор Његове утехе у Богу, а не у људима. Права домовина Његова Царство небеско, а не земаљско. Гле, јагње Божије које узе на се гријехе свијета! То беше први узвик Јована Крститеља кад опази Господа. И ево сад на Голготи тога пророчанства испуњена: ево, под теретом грехова целога света лежи Јагње Божије заклано и мртво!
О браћо, то је скупа жртва и за наше грехе. Крв тога незлобног и кротког Јагњета намењена је свима вековима и свима поколењима од првог до последњег човека на земљи. Христос је осетио болове на крсту и због наших грехова у садашњем времену. Он је оплакао у врту Гетсиманском и нашу злобу, и немоћ, и порочност. Крв своју Он је наменио и нама. Не презримо, браћо, ту неисказано скупу цену којом смо плаћени. Због те жртве Христове ми управо и имамо неку цену као људи. Без те жртве – или ако одбацимо ту жртву – вредност нас самих по себи равна се нули, равна се диму без огња, и облаку без светлости.
О Господе несравњиви у милости, помилуј и нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
13. априла 2020.

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК

ПРОЛОГ

Свештеномученик Ипатије епископ гангрски

Рођен у Киликији; био епископ у граду Гангри. Био је на Првом васељенском сабору. Прочувен на све стране због свог благочестивог живота и чудотворства. Цар Констанције наредио беше да се изгради Ипатијев лик још за живота овога светитеља, и тај лик држаше цар у своме двору као оружје против сваке супостатне силе. Враћајући се једном из Цариграда, Ипатије би нападнут у једном теснацу од јеретика, Новатијана, и отиснут с друма у неко блато. У том једна жена из те дружине удари га каменом у главу, и тако светитељ сконча свој земаљски живот. Но она жена наједном полуди, и узе онај исти камен и удараше њиме саму себе. Кад је доведу на гроб светог Ипатија и помоле се Богу за њу, исцели се по великом милосрђу духа Ипатијева, и поживе остатак живота у покајању и молитви. Свети Ипатије пострада и пресели се у вечно царство Христа Бога 326. године.

Свети Јона, митрополит московски

Родом из Костромске губерније. У дванаестој години постане инок и као такав дуго поживе у Симоновом манастиру у Москви. У време митрополита Фотија постане епископ рјазански, а када Фотије умре, Јону изабраше за митрополита, и послаше у Цариград патријарху на посвећење и утврђење. Но утом неки Исидор, Бугарин пореклом, предухитри Јону, стиже пре овога у Цариград, и би посвећен за митрополита руског. Јона се врати на своју столицу у Рјазан. Но Исидор зломислени зло заврши своје митрополитовање. Оде на Сабор флорентијски, и тек после три године врати се у Москву. Скоче на њега сви као на одступника од Православља и прогнају га. Не зна се где је завршио свој живот. На столицу митрополитску дође Јона, пастир добри и мудри. Чудотворац велики, прозорљивац, духовник. Кад Агарјани опколише Москву, Јона их својим молитвом прогна. У старости пожели да га нађе каква болест, да се помучи и мукама потпуно очисти пре одласка у онај свет. По његовој молитви Бог му попусти рану на ногу, као што се претходно јави у визији и неком јереју Јакову. Од те ране светитељ умре и оде међу небеске грађане 31. марта 1461. године. Над његовим моштима збише се многа чудеса. Неки нем човек, Јован, би доведен над мошти светитељеве. Јован целива руку Јонину и, како он после причаше, та рука га ухвати за језик, и он осети јак бол. Када ослободи језик и окрете се к својима, проговори као да никад и не би нем.

Свештеномученик Авда, епископ града Сузе

Посечен за Христа 418. године у Персији од цара Издегерда. Његов ђакон свети Венијамин буде пуштен од мучитеља под условом да више не проповеда Јеванђеље. Он на тај услов најпре пристане, но не могадне срцу одолети, те продужи распростирати по народу истину Христову. Због тога буде ухваћен и убијен, на три године после светог Авде, 421. године.

Преподобни Аполоније

Знаменити пустињак мисирски. У петнаестој години одрекао се света и повукао на неку гору где је четрдесет година проживео, хранећи се само растињем пољским. Потом основао манастир, у коме је имао петсто монаха. Упокојио се мирно 395. године.


Истину познајте. Господ заповеда,
Ко истину позна, заробит’ се не да.
Истина слободу верноме дарује,
И истином верни над светом царује.
Лаж и ропство јесу ко извор и река,
Лаж у ропству држи лажљивца довека.
Лаж је поноћ мрачна што на странпут води
И странпутом људе у понор низводи.
Лаж окива страхом, страхом од свакога,
Од људи и света и демона злога.
Истина је светлост што разгони таму,
И слободу даје робу очајану,
Слободу од људи, слободу од света,
Слободу од страха и демона клета.
Ко истину позна, тај слободу прима,
Са слободом и власт над свим душманима.
Истина слободи колевку припрема,
Јер слободе праве без истине нема.

РАСУЂИВАЊЕ
Вели св. Јован Лествичник: „Ко се сузама својим горди у себи, и осуђује умом својим оне који не плачу, тај је сличан некоме ко од цара испроси оружје против непријатеља, па њиме сама себе убија.“ Ако ти је срце омекшало било од покајања пред Богом, било од познања бескрајне љубави Божје према теби, не горди се према онима којих је срце још тврдо и окорело. Сети се како си дуго и ти био тврда и окорела срца. У једној болници боловаху седам брата. Један од њих поврати се од болести и придиже, и пожури да с братском љубављу и бригом послужи осталој браћи својој да и они оздраве. Буди и ти као онај брат. Сматрај да су ти сви људи браћа, и то болесна браћа. Па ако кад осетиш, да је теби Бог подарио нешто здравља пре него њима, знај да ти је то дато по милости, да би и ти као здрав другим болесницима послужио. Чиме би се имао ту гордити? Као да се једна каљужа да избрисати сама од себе, а не од неког извора, дубљег и чистијег.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Госопода Исуса у смрти и то:
1. како Му тело спокојио лежи у гробу,
2. како Он духом силази у Ад, да избави душе праотаца.

БЕСЕДА
о радости после жалости
Тако и ви имате сад жалост, али ћу вас ја опет видјети
и радоваће се срце ваше. (Јов. 16, 22)
Отац корача ка губилишту, а синови му плачу око њега. И место да синови њега теше, он теши синове. Слично томе десило се са Господом и Његовим учиницима. Корачајући ка горкој смрти Својој, Господ се више жалости због жалости Његових ученика него због онога што Он има да претрпи. И Он их милује утехом и храбри пророчанством о новом и скором виђењу. Али ћу вас ја опет видјети. То је пророчанство васкрсења. Много пута је Господ прорекао Своју смрт, но кад год је прорицао смрт, Он је прорицао и васкрсење. Њему се ништа није догодило непредвиђено. Али Он није прорицао о себи него и о њима. Они ће бити у великој жалости, као жена кад рађа и трпи муку и радује се јер се роди човјек на свијет, тако ће бити и с њима. У њиховој свести Христос Господ још није био потпуно уобличен као Богочовек. Докле Га год они буду знали само као страдалника и смртног човека, дотле Га они знају делимично – дотле траје порођајна мука у душама њиховим. А кад Га виде поново васкрсла и жива, чудотворна и свемоћна, властитеља свега на небу и на земљи, престаће мука и жалост и настаће радост у срцима њиховим. Јер ће Христос бити онда у њиховој свести потпуно уобличен као Богочовек и они ће Га онда знати у пуноћи, у целини. Тада тек Он ће за њих бити потпуно рођен.
Тако и ми, браћо, само делимично познајемо Господа Исуса докле Га познајемо само од Његовог рођења до смрти на Голготи. Потпуно Га познајемо тек онда када Га познамо као победиоца смрти, као васкрслога.
Господе свепобедни, помилуј нас и обрадуј васкрсењем Твојим као што си помиловао и обрадовао ученике Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
13. априла 2020.

Цвети

На празник уласка Христовог у Јерусалим Свету Литургију служио је високопречасни протојереј Драган Радовановић уз саслужење Протођакона Ненада Михајловића…

детаљније
13. априла 2020.

УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

ПРОЛОГ

Преподобни Јован Лествичник

Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.

Спомен на монаха

Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.


Ko буктиња ниска на гори Синају
Јован се сијаше у небесном cjajy
Покоривши тело, покорив помисли.
Он ступње к победи до тридес исчисли.
Стратегију чудну и дивну тактику
У аманет даде духовном ратнику.
Кој’ духовну борбу жели изучити
И у овој борби славно победити.
„Лествица“ пречудна Духом написана,
Када страшна борба беше окончана,
Кад Јован Победник свет са себе стресе,
Kao дар драгоцен њу браћи донесе.
Епопеја то је душе човечије,
Кад из праха жели к небу да с’ извије,
Епопеја страшна борбе и страдања,
Епопеја светла вере и надања.
To нам Јован даде, Богом просвећени,
Оружје пресветло и теби и мени.
A сада се Јован пред Господом моли,
Да нам Господ помоћ послати изволи
Када се ми к Њему лествицом дижемо.
Да нам руку пружи, да My и стигнемо.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако је унижење пред људима нужно ради узвишења пред Богом, и привремени труд ради бесмртног живота, шта те се тиче, што ће неко махнути главом и насмејати се твоме унижењу? Јован безмолвник био је 10 година епископ у Аскалону, потом видећи да му сметају почасти људске преруши се у проста монаха и дође у манастир Св. Саве Освештаног, где му се даде да скупља и доноси дрва и вари сочиво за раднике. Кад и ту би познан, он се затвори у келију где проживе 47 година хранећи се само земљом.
Тако су стари избегавали почасти људске, за које се многи у наше дане вратоломно боре расипајући душу своју у прах и пепео.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тело његово скиде с крста Јосиф из Ариматеје,
2. како Јосиф и Никодим обвише тело Господње у чисто платно,
помазаше Га мирисима и положише у гроб нов,
3. како верни и небојажљиви бише ова два угледна човека усред множине непријатеља Христових и усред општега страха и одрицања.

БЕСЕДА
о познавању Сина Божјег усред општег мрака
Заиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27, 54)
Те речи изговорио је капетан који је вршио своју дужност савесно као војник. По наредби својих претпостављених он је имао да чува тело Христово на Голготи. Споља као једна машина, унутра човек са будном душом. Он, римски војник, незнабожац, идолопоклоник, виде све шта се зби при смрти Христа Господа, и узвикну: заиста овај бијаше син Божији! Не знајући за Бога Јединога, нити знајући закон и пророке, он наједанпут схвати оно што свештеници Бога Јединога и познаваоци закона и пророка не могоше никако схватити. И тако се обистини и овом приликом реч Господња: ја дођох на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39). Ваистину, прогледа онај који би духом слеп, а сасвим ослепеше они који мишљаху да виде!
Није могуће да старешине јеврејске не видеше помрачење сунца, не осетише земљотрес, не смотрише камење како се распада, не сагледаше завесу у храму како се цепа, не познаше многе од светих који из отворених гробова изађоше и јавише се у Јерусалиму. Све су то они видели и о свему се тачно осведочили, па ипак је дух њихов остао слеп и срце камено. Све те појаве, страшне и необичне, они су вероватно тумачили – како би и данас неверни чинили – случајем и привиђењима. Безбожници свих времена све тумаче случајем и самообманом кад год се прст Божји јавља да људе покара, упути или обавести.
А римски капетан, Лонгин – тако му беше име – погледа без предрасуде у све што се деси, и исповеди под Крстом веру своју у Сина Божјег. Његов узвик није се отео случајно из његовог устрашеног срца, него је то било његово вероисповедање, за које је он доцније и живот свој положио, да прими бољи у Царству Христовом.
О браћо, како је велики овај римски капетан, који видећи мртва Господа, усред разбојника, распета на ђубришту на Голготи, познаде Га као Бога и исповеди Га као Бога. А како су малени, о браћо, сви они из хришћана, који познаше Господа као васкрсла, као прослављена, као победиоца, и победоносиоца кроз хиљаде светитеља Својих, па ипак држе сумњу у срцу своме као отровну змију, која им све дане трује и живот њихов у вечни мрак сахрањује.
Господе Распети и Васкрсли, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
13. априла 2020.

Благовести

Празник Благовести молитвено је прослављен у Вазнесењском храму Светом Литургијом коју је служио потојереј Драган Радовановић…

детаљније
13. априла 2020.

Средопосна недеља

У Вазнесењском храму је у недељу 29. марта 2020. године служена света Литургија св. Василија Великог. Као што је то препоручено и…

детаљније
13. априла 2020.

Продужен Конкурс за идејно решење Спомен Храма

Бодрећи једни друге и сами себе у ове дане свеколике пажње, промишљања и уздржања, обавештавамо Вас да је: КОНКУРС за израду идејног решења Спомен Храма на месту Крсног знамења страдалима приликом бомбардовања Београда 1941…

детаљније
13. априла 2020.

Крстопоклона недеља

У Крстопоклону недељу Свету службу служио је протојереј Дејан Јаковљевић уз саслужење ђакона Бошка Савића. Због појаве корона вируса…

детаљније