21. маја 2023.

Св. великомученица Ирина; Св. Мартин и Ираклије

Света великомученица Ирина

Живела у времена апостолска на Балкану, у некоме граду Магедону, где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка, од родитеља незнабожаца. Пенелопа – тако јој беше име незнабожачко – поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј, ученик апостола Павла, крсти њу и њене дворкиње, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда, она разгневи свога оца, и отац је хтеде мучити, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара, осим њенога оца, стављена на разне муке, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше, и девица оста здрава и жива. Цар Савах, син Седекијин, поткова је ексерима, натовари на њу врећу песка, и заузда је, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. „Заиста сам као скот пред Тобом, Господе!“ говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство, Ирина пређе у град Калипољ, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин, одведе је у град Константину, где је умисли убити на тај начин, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију, где је умртви цар Саворије, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад гроб отворише, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину, која све жртвова и све претрпе, да се Бог што више прослави међу људима.

Свети Мартин и Ираклије

Словени. Беху гоњени од јеретика, аријеваца, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку, и преселише се ка Господу.

Пенелопа кћи царева на чардаку беше,
Кад joj тице, три по реду, хитро долетеше.
Прво голуб, бел ко млеко, c маслиновом граном,
По том op’o c венцем цветним у кљуну кошчаном.
Најзад гавран c гујом љутом слете и улете.
Пенелопа слуге пита, могу л’ да се сете?
Слуге ћуте. Нико не зна. Свак се чудом чуди.
Апелијан старац рече: сви смо смртни људи,
Но чуј мене, Пенелопо, чуј ме чедо красно,
Дух Божији кроз те знаке прориче ти јасно:
Голуб значи тихост твоју, зваћеш се Ирина,
Благодат на теби Божју – то значи маслина.
Op’o значи победника – победићеш страсти,
Венац цветни значи славу и небеске сласти;
Гавран c гујом то је демон c пакостима својим,
Но ти ћеш га победити терпјенијем твојим.
To Ирина све саслуша, срцем устрепери,
И реши се сва се дати спасоносној вери.
Што решила, то свршила, и Бог joj поможе.
Молитвама њеним светим спаси и нас, Боже.

РАСУЂИВАЊЕ
Нe помаже молитва речима, ако срце не учествује у молитви. Само усрдну молитву слуша Бог. Авва Ксој Тивејски враћао се једанпут са Синајске горе, па сретне монаха који му се пожали како у манастиру много страдају од суше. Рекне му Ксој: зашто се не молите и не просите од Бога? Одговори монах: и молимо се и просимо, но кише нема. Нa то ћe Kcoj: очигледно, ви се не молите усрдно. Хоћеш ли да се увериш да је то тако? И рекавши то уздиже старац руке к небу и помоли се. И киша обилата спусти се на земљу. Видевши ово, удивљени монах падне на земљу пред старцем и поклони му се, но старац, бојећи се славе људске, хитно побегне од њега. – Просите и даће вам се, рекао је сам Господ. Но залуд су уста пуна молитве, ако је срце празно: Бог не стоји и не слуша на устима него у срцу. Нека се срце испуни молитвом, ма уста и ћутала. Бог ћe молитву чути и примити. Јер само усрдну молитву слуша Бог.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:
1. како Својим вазнесењем Он означава победни свршетак целокупног деловања Свог на земљи у току неких 33 године,
2. како Својим вазнесењем Он учи нас, да к небу, a не к земљи, управљамо сва стремљења своја.

БЕСЕДА
о божанском браку душе људске
Обратите се, синови одметници, вели Господ, јер сам ја муж ваш. (Јерем. 3, 14)
Душа је људска невеста, а Господ живи и свесилни муж је душе људске. Своју невесту, душу, Господ одева у сјај и храни је благодаћу Својом. А душа од Бога мужа рађа добру децу, и децу многу, у виду многих и красних добродетељи. Ниједну добродетељ не може душа сама од себе родити. Само оплођена Богом, душа рађа добродетељи. Оплођена пак светом, душа или остаје јалова или рађа грех и порок. Зато Господ и говори људима: ја сам муж ваш. Да би душа људска знала, за кога је обручена и с ким је венчана, те да не би лутала и прељубом себе умртвљавала и у пепео претварала!
Бог је веран муж душе људске. Он никад невесту душу не изневерава. Његова љубав према души никад не хладни, све док душа не окрене се од Бога и не учини прељубу. Но и тада Бог не напушта душу одједанпут, но иде за њом и враћа је с пута погибељи. Обратите се, говори тада Господ душама људским. Покајте се, и опростићу вам. Обратите се, и примићу вас. Покајници би знали рећи, колика је милост Божја. Они би могли потврдити, како је истрајна љубав Божја и према грешницима, све до последњег часа. Бог је веран у љубави Својој, и није брз на освету души прељубници. Он се стара непрестано да поврати души прељубној изгубљени стид. А стид рађа покајање, а покајање води обновљењу, а обновљење води првобитној љубави и верности.
О Господе свесилни, помози нам, да од Твоје вечне љубави душе наше роде род добар и изобилан. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. муч. Пелагија Тарсанка; Свештеномуч. Силуан; Преп. Никифор

Света мученица Пелагија Тарсанка

Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу и, да се за време његовог бављења у том граду, његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син и, изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице и, заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и, с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа, да вечито царује са Христом.

Свештеномученик Силуан, епископ гаски

Био најпре у војничкој служби, но доцније, гоњен силином вере своје, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане, он буде најпре љуто истјазаван, а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески.

Преподобни Никифор

Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена“.

Пелагија као ангел светла
Предста цару на суд и осуду;
Зверовидни цар joj говораше:
– Венцем ћу те овенчати царским,
Буди моја жена међ женама!
Пелагија смело одговара:
– Ја се гнушам брака c незнабошцем,
Никад, царе, твоја бити нећу,
Шта ли нудиш? Венац од прашине!
Ја три венца имам у Господа,
У Исуса мог вечног Женика:
Први венац – јер веру одржах,
Други венац – јер девство сачувах.
Трећи венац – венац мучеништва.
Нe оклевај, царе нечестиви.
Дроби ово тело од прашине,
Дроби, сеци, гори, и самељи.
Да пре душа иде на венчање.
Да пре станем уз Женика свога.
Спаситеља Бога бесмртнога.

РАСУЂИВАЊЕ
Млад и неискусан у духовној борби човек подвлачи свако своје добро дело са самопохвалом. Но опитни војник, усред окршаја са страстима и демонима, омаловажава свако своје дело и појачава молитву своју за помоћ Божју. Авва Матеј говорио је: „Што се човек више приближује Богу, то види себе више грешним.“ И још је говорио: „Кад сам ја био млад, мислио сам, да можда неко добро чиним; a сад кад сам остарео, видим да немам ниједног доброг дела.“
Није ли сам Господ рекао: нико није добар осим једнога Бога? Ако је, дакле, само једини Бог добар и извор свакога добра, како се онда може догодити неко добро дело, да није од Бога? И како неко, ко учини добро дело, може приписати га себи a не Богу? Па кад је тако, чиме се онда може похвалити смртан човек? Ничим, осим Богом и добротом Божјом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:
1. како Он Својим вазнесењем доказује Своју божанску природу и Своју божанску моћ,
2. како Он Својим вазнесењем у небо показује људима да постоји један бољи, узвишенији свет и живот – свет и живот небески.

БЕСЕДА
о идолопоклонству као прељуби
Јуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом. (Јерем. 3, 9)
Каква је то прељуба, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но, пре овога греха, они учинише један други, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога, за Бога живога и јединога, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом.
Да ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време, а не и у наше, и само од Израиља и Јуде, а не и од хришћана? Нажалост, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме, Богу живоме и јединоме, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета, према трулежним стварима и смртним створењима, тај прељубу чини, и тај навлачи онај укор Божји на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад, јер онда грешаху људи не познавајући Христа, а сада греше познавајући Христа.
О браћо, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета, од сребра и злата, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане.
О Господе вазнесени у врховно небо, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са сакрушеним идолима – Крстом Твојим чесним. Помози нам, Господе, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. муч. Тимотије и Мавра; Преп. Теодосије Кијево-Печерски

Свети мученици Тимотије и Мавра

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању, беху изведени на суд због вере хришћанске, пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше тако, да му од бола, зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше, а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли, да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана, саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Преподобни Теодосије Кијево-Печерски

Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка, једнога дана, смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу, због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.

Тимотеј и Мавра, распети и бледи,
Кроз Господа Христа једно друго гледи,
И духом се виде боље но очима,
Болом узвишени над свима стварима.
Па Тимотеј збори: Мавро, сестро моја,
Ти си женска страна, – већа мука твоја!
Но не клони, сестро, молитвом се крепи,
Све помисли своје уз Христа прилепи.
– Одговара Мавра: брате Тимотеје,
Дух Божји осећам, у души ми веје;
Он ме држи бодру, немоћну ме снажи,
A Исус сладчајши муке моје блажи,
Ho за тебе бринем, мој поносе дични,
Какви боли могу твојим бити слични?
Ho joш мало, мало, мој слађани брате,
Па ће руже c трња мука да процвате,
Свој небесној војсци ти ћеш бити дика,
Само трпи, трпи, без гласа и крика.
Бодрствујмо, брале, сном да не заспимо,
Може Господ, доћи, – да с’ не постидимо.
Ево сва небеса видим отворена,
Невиђена блага нама припремљена. –
Тад Тимотеј Маври: o дивна сестрице,
Христова невесто, славна мученице,
Прославимо Бога за милост My красну,
Што попусти на нас смрт овакву часну.
O слава Ти, Спасе, што за нас пострада:
Дух у Твоје руке предајемо сада.

РАСУЂИВАЊЕ
Авва Јован Колов упита монахе: „Ко је продао Јосифа?“ Један одговори: „Браћа његова.“ Ha то ћe старац: „He браћа, него смирење његово. Јосиф је могао објавити да је он брат њихов и успротивити се продаји; но он je то прећутао. Смирење га је, дакле, продало; но то исто смирење после га је учинило господарем Мисира.“
Ми се и сувише бранимо од спољних непријатности предајући се вољи Божјој, зато и губимо добре плодове, који се жању на крају непријатности, поднетих са смирењем. Авва Пимен је говорио мудро: „Ми смо оставили лак јарам, тј. самоукорење, a натоварили смо тежак тј. самооправдање.“
Хришћанин прима сваку непријатност као заслужену садашњим или прошлим гресима својим, испитујући у свему вољу Божју c вером и чекајући крај c надом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вознесеног Господа Исуса и то:
1. како је Он почео Свој спасоносни посао на земљи као прост и смирен трудбеник,
2. како је завршио Свој спасоносни посао чудесним и славним вазнесењем Својим у небо.

БЕСЕДА
о томе како ће се посрамити идолопоклоници
Посрамиће се они … који говоре дрвету: ти си отац мој;
и камену: ти си ме родио. Јер мени окренуше леђа а не лице;
а кад су у невољи говоре: устани и избави нас! (Јерем. 2, 26-27)
Ваистину, посрамиће се сви они, браћо, који не виде даље од дрвета и камена, и који у безумљу своме говоре: човек је сав од биља и минерала, и са њим бива оно исто што и с биљем и минералима. Окренути леђима Творцу, они и не могу да виде друго до створења, и заборављајући Творца, они створења оглашују Творцем. Природа је, веле, човека и створила и родила; зато је човек мањи од природе, нижи од природе, слуга у крилу природе, роб на ланцу природе, мртвац у гробу природе. Посрамиће се они који тако говоре када падну у невољу, и завикаће к Богу: устани и избави нас!
Зашто вичу Богу: Устани? – као да Бог лежи! Не лежи Бог него стоји, стоји и чека да услужи свакога ко с вером и смирењем иште услугу од Њега. Но они који су се љубили с дрветом и каменом, док су се уздали у своју силу – они су Га оборили у животу своме, и избацили Га из живота свога. Зато, кад их притисне невоља, вичу му: устани!
А Господ је кротак, и устаје, и ходи у помоћ сваком покајнику. Нека се грешник покаје истински, и одбацивши грешну своју љубав, нека се врати љубави к Богу, па ће му Бог помоћи. Нека окрене леђа мртвом дрвету и камену, а лице к Богу живом, и Бог ће га избавити. Јер Свемогући није злопамтљив и осветљив. Нити је Он створио људе за смрт, него за живот.
О браћо, не тражимо помоћи у беспомоћних, нити живота у беживотних. Окренимо се лицем ка живоме Створитељу нашем, који нам је и дао лице сјајније од лица сваке земаљске твари. Вратимо се од западне странпутице ка источноме путу, јер је на овоме путу спасење. Само пожуримо, док наш последњи дан на земљи није утонуо у мрак запада.
О Господе вазнесени, вазнеси ум наш на небо. Очисти га од таме и олакшај га од земље, светлоносни Створитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. Атанасије Велики; Св. муч. Еспер, Зоа, Кириак и Теодул; Св. муч. Борис и Гљеб; Св. Михаил цар Бугарски

Свети мученици Еспер, Зоа, Кириак и Теодул

У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ, где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.

Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски

У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром.

Свети мученици Борис и Гљеб

Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду, где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.

 

Свети Михаил (Борис), цар Бугарски

Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила и крст се заблистао на многим храмовима, што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола, па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину и, у подвигу и молитви, мирно сконча земни живот „у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан“, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.

Михаил Бугарски крстом народ крсти,
У Христово стадо пагане уврсти.
И примером својим људска срца косну,
Да заволе људи веру спасоносну.
Па построји цркве, безбоштво истреби,
И Божијег Духа прослави у себи.
Још напусти славу и сујете луде,
Истини и правди он научи људе.
Нe пожали себе рад Божјег имена
И ради спасења бугарског племена.
Венчан би на земљи венцем царовања.
A на небу венцем вечног радовања.

РАСУЂИВАЊЕ
Блажени Максим, Христа ради јуродиви, ходио је зими наг московским улицама. На савете људи да се обуче и заштити од зиме, он је одговарао: „Јесте зима љута, али је сладак Рај!“ И још је говорио: „За терпенiе дастъ Богъ спасенiе“. Кад Христос Господ није жалио Себе предати на муке и на смрт, зашто бисмо ми жалили сами себе ради самих нас. Он нам је преписао један рецепт, једну дијету за духовно оздрављење наше, и то је Он назвао лаким јармом. Много је тежи јарам који ми сами на себе товаримо, јер нас тај јарам обара у све тежу и тежу духовну болест. Земља од нас тражи много веће жртве, не обећавајући нам никакву награду после смрти. Земља тражи да жртвујемо њој и Бога и душу и савест и ум и сведостојанство човечанско и божанско, и зато нам показује мрачан и смрадан гроб, као крај свему и плату за све. Христос тражи да жртвујемо само земљу, и животињство наше, и грех, и порок, и свако неваљалство, и зато нам обећава васкрсење и бесмртан живот у рају. Јесте зима љута, али је сладак Рај!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:
1. како My ce ученици поклонише,
2. како се враћају у Јерусалим c великом радошћу.

БЕСЕДА
о извору живе воде и о сухом бунару
Чудите се томе, небеса… вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду. (Јерем. 2, 12-13)
Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ. Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена, и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.
Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона, и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво, и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ (Јеремија 2, 12), како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!
О браћо, и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу? и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира, и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.
О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. пророк Јеремија; Преп. муч. Акакије Папучар; Преп. Пафнутије Боровски

Свети пророк Јеремија

Рођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту, недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. избациће се мртав ван Јерусалима, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници, Јеремија призва Варуха, који стаде код прозорчића тамнице, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим, проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година, што се и догоди. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом, проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, цара Седекију убију, град опљачкају и разоре, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф, на месту где су деца клана на жртву идолима и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават, где је Мојсеј умро, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир, где проживи четири године и тада буде од својих сaнародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Дјеве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији.

Преподобни мученик Акакије Папучар

Из села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса“. Син послуша мајку и, с благословом Светогорских отаца, оде у Цариград, где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону.

Преподобни Пафнутије Боровски

Син татарског великаша, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године.

Јеремија девственик и пророк. –
Божју вољу он људима јавља
Кад у греху људи угнилише
И законе Божје погазише.
Виче пророк, и плаче, и прети,
Речи су му као пламен живи,
Грешне пали, праведнима светли;
Сузе су му као сузе мајке
Над породом својим умирућим.
Казна једна, пророк је провиђа,
Казна једна сто пут заслужена.
Милост Божја у правду сe мења.
Виче пророк, и плаче, и прети,
Народ грешни зове покајању.
Народ слуша што главари кажу,
A главари пророку се смеју,
И речи му за лаж проглашују!
Но пророк се не да заморити:
Своје речи мукама печати;
Злобни људи пророка убише,
Те га гласним навек учинише.
Реч пророка свака испуни се –
Царство паде, пророк прослави се.

РАСУЂИВАЊЕ
Преп. Пафнутије Боровски говорио је својим ученицима, да се човекова душа и дела његова скривена могу познати по погледу очију. Ученицима је то изгледало невероватно, све док овај Божји човек није то потврдио у ствари, и то y више махова. Прозирући у туђе судбе Пафнутије је прозрео и у своју. На недељу дана, будући још здрав, он je прорекао, да ћe y идући четвртак разлучити се од овога света. A када је овај четвртак освануо, он је радосно узвикнуо: „Ево дана Господњега, веселите се људи; ево дође дан очекивани!“ – Ето тако дочекује смрт човек који је целога века мислио o растанку са овим светом и o сусрету c Богом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса и то:
1. како се два ангела јављају ученицима док ови још гледају за вазнесеним Господом,
2. како ангели објављују, да ће Господ доћи онако као што Га ученици видеше да одлази у небо.

БЕСЕДА
о сили речи Господње
Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23, 29)
Јесте, Господе, реч је Твоја заиста као огањ који загрева праведника, а жеже неправедника. И реч је Твоја заиста као маљ који мекша камениту тврдину срца покајника, а разбија у прашину срца непокајаних грешника.
Не гораше ли наше срце у нама кад нам говораше (Лк. 24, 32)? питаху се апостоли после разговора са васкрслим Господом. Кад је срце у човеку право, оно гори од речи Господње, и топи се од милине, и шири се од љубави. А кад је срце у човеку неправо и од греха окамењено, онда се оно од речи Господње пече и још више отврдњава. И отврдну срце фараоново. (II Мојс. 7, 13)
Залуд се грешници утврђују у тврђаве своје од камена, у тврђаве своје од железа, у тврђаве своје од сребра и злата, и одбацују оклоп правде Божје. Као силан и неодољив маљ каква је реч Господња, кад Он изрекне осуду тих камених утврђења, у која се грешници утврђују.
Залуд неверник утврђује дом свој тврдим каменом, и државник државу окамењеном мудрошћу земаљском, не уздајући се у Бога живога. Реч Господња пада као маљ на све што је сазидано мимо Бога, или против Бога, као силан и неодољив маљ.
О браћо, не уздајмо се у творевине своје од камења, ни од мермерног нити од златног нити од сребрног камења, нити од безбожног камења сопствених мисли својих. Све је то слабије пред силом Божјом, неголи прах пред силом ветра.
О Господе свесилни, помози нам да примимо реч Твоју и да на њој зидамо сав живот свој и у овом и у оном свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. апостол Јаков Заведејев; Св. Донат; Св. муч. Аргира

Свети апостол Јаков

Син Заведејев и брат Јованов, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола, којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште, Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!“ И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45. год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења.

Свети Донат

Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: „устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим!“ Тада се мртвац диже, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога, и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу, 387. год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији.

Света мученица Аргира

Ова нова мученица беше родом из Брусе, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 1725. год.

Заведејев Јаков од тројице беше,
Што пречудне тајне Христове видеше,
Што видеше Спаса преображенога,
Одећом белога, лицем пламенога,
И у врту опет видеше Га тужна,
У крлетци света к’о немоћна сужња.
Збуњен беше Јаков овом супротношћу,
Док просвећен не би васкрсном светлошћу.
А кад Господ уста, Јаков поверова;
Разбише се сумње као облак сновa!
Па још Дух кад сиђе и силу му даде,
Јаков непобедив војвода постаде.
Војевати поче и дању и ноћу,
И чудеса творит’ с Божијом помоћу.
Све за име Христа, све у славу Христа,
Док то свето име светом не заблиста.
Залуд крвав Ирод одсече му главу
Бог војводи своме даде вечну славу.

РАСУЂИВАЊЕ
Леже неки благочестиви старац на смртну постељу. Пријатељи његови скупише се око њега и плакаху за њим. У том се старац три пута засмеја. Упитавши га иноци, чему се смеје? Старац одговори: „први пут се засмејах, јер се ви бојите смрти; други пут – јер нисте спремни за смрт; трећи пут – јер идем од труда у покој.“ – Видите, како праведник умире! Он се не боји смрти; он је спреман за смрт, и он види, да кроз смрт одлази из трудног живота у вечни покој. Кад се природа човекова замисли у првобитном рајском стању, онда је смрт неприродна онако исто као што је и грех неприродан. Од греха је и произашла смрт. Покајан и очишћен од греха човек не сматра смрт уништењем него капијом за живот бесмртни. И ако су кад праведници молили Бога да им продужи земаљски живот, то није било нити због љубави према овом животу нити због страха смртнога, него једино да би добили више времена за покајање и очишћење од греха, те да би што безгрешнији и чистији пред Бога изашли. И ако су кад показивали страх пред смрћу, то није био страх од смрти него од Суда Божјега. Какав ли страх тек морају имати пред смрт грешници непокајани?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како сва привлачна снага земљина не могаше да задржи тело Господа од вазнесења;
2. како се вазнесењем Својим Господ показа узвишен над законима природе.

БЕСЕДА
о обасјању Христовом
Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех,
и обасјаће те Христос. (Ефес. 5, 14)
Свети апостол Павле, слично свима другим апостолима и светитељима хришћанским, све што учи друге учи по сопственом свом искуству. Јер вера Христова је искуство, опит, а не теорија и људско мудровање. И Павле је лежао као духовно успаван, и био је духом мртав док год се противио вери хришћанској. Но он се пробудио, и устао, и духом васкрснуо и био обасјан Христом. Он зна Себе из времена кад је духом спавао, па онда из времена кад се пробудио, па кад је устао, па кад је Духом васкрснуо, па кад је био обасјан Христом. Оно што зна о себи као хришћанину он саветује и другима. Као апостол он види себе у светлости великој, и верује, да и сви други људи, ако хоће, могу бити тако светли као он. Светлост није његова него Христова; његова је само љубав према тој светлости.
Но обасјање Христом потребно је човеку на почетку као и на крају. Јер без Христова обасјања човек се не може ни пробудити, ни устати, ни васкрснути из мртвих, као што после не може сам собом ни живети у вери ни умрети у нади. Христос је потребан на почетку као и на крају. Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако је и Христос Господ потребан дављенима у водама греха. И сам апостол добио је обасјање Христово на почетку, на путу за Дамаск, па га је опет добио после. Прво обасјање је обраћање ка Христу, а друго утврђивање себе у Христу. Прво обасјање ми сви добијамо кроз крштење, а потоње кроз веру и испуњавање заповести Господњих. Сви они пак који немају обасјања Христова, или су га имали па изгубили, јесу као успавани, као мртви.
О Господе благи, пробуди нас, дигни нас, васкрсни нас, јер ниједно од овога ми не можемо без Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. Василије Острошки; Св. Девет муч. у Кизику; Преп. Мемнон чудотворац;

Свети Василије Острошки

Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Светих Девет мученика у Кизику

Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.

Преподобни Мемнон чудотворац

Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!

РАСУЂИВАЊЕ
Ништа се од Бога Свезнајућег не може утајити. Њему је свакога часа познато све што се твори у свету, како у свету спољашњем тако и у свету унутрашњем, духовном. Ниједну намеру, ниједну жељу, ниједну помисао своју не може човек сакрити од Бога. Како да се сакрије од Бога оно што се не може сакрити ни од људи, од светих људи! Цар Иван Грозни дошао једног дана да се Богу моли. У храму је стајао на молитви и Василије Блажени, јуродиви. Цар је телом био истина у храму, али умом је био на Врапчијем Брду, недалеко од Москве, на коме беше почео зидати двор. И за све време богослужења цар је мислио, како да продужи и доврши свој двор на оном брду. После службе виде цар Василија, и упита га где је он био. „У цркви,“ одговори Василије, и одмах упита он цара: „а где си ти био, царе?“ „И ја у цркви,“ одговори цар. На то му рече прозорљиви светац: „не говориш истину, Иванушка, јер ја те гледах како мислима шеташ по Врапчијем Брду и зидаш двор.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како се Господ благосиљајући ученике Своје подиже од земље и узноси на небо;
2. како ученици гледају за Њим како се узноси док Га облак не скрије од очију њихових.

БЕСЕДА
о несравњивој љубави Христовој
Да бисте могли познати – претежнију
од разума љубав Христову. (Еф. 3, 19)
Претежнију од разума љубав Христову! Не од разума Божјег него од разума човечјег, помраченог и озлобљеног грехом. Јер Божји разум раван је Божјој љубави, и ниједно није претежније од другога. Али људски разум, удаљен од Бога, не схвата никако Божју љубав, показану кроз Господа Исуса Христа. Бог разуме људе али људи не разумеју Бога. Бог је покушавао да разумом уразуми људе кроз природу и кроз Старо Откровење, кроз закон и пророке, али се људи нису дали уразумети. Тада је Бог покушао да љубављу савлада људе, и да их љубављу привуче к Себи. Отуда ваплоћење Сина Божјег, Његово пожртвовање и Његово страдање од смрти. Таква неисказана љубав Божја, изнад речи и разума, многе је запленила и повратила Богу, т. ј. уразумила, дала им нови разум, чист и светао; но многе је опет збунила, јер се није слагала с њиховим помраченим и озлобљеним разумом. Да бисте могли познати, вели апостол. Како ћемо, браћо, познати оно што је изнад познања и изнад разума? Никако друкчије него променом разума, пробуђењем и разбистрењем разума, просветљењем и узвишењем разума, очишћењем и обожењем разума, једном речју – стицањем новог разума, који би имао ту способност, да разуме љубав Христову, претежнију од садашњег грешног разума људског.
О дубино премудрости и разума Божија! Ко ти се само и мало приближи, тај осети, да си ти истовремено и дубина љубави Божје!
О Господе вазнесени на небо, осветли разум наш разумом Твојим, да би лакше усвојили недомисливу љубав Твоју према људима, и заплакали се – заплакали се од туге због отврдлог срца нашег од помраченог и озлобљеног разума нашег, и заплакали се од радости због љубави Твоје према нама, мрачним и злобним. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица; Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан; Св. муч. Тибал

Свети апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица

Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље, ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње.

Свети мученици Максим, Дада и Квинтилијан

Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем.

Свети мученик Тибал

Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.

Девица Керкира, и нежна и чиста,
Из царскога двора чу за име Христа,
И то свето име срцем јој завлада,
Те готова беше за њег’ да пострада.
Отац ћерку учи, но како? и чему?
– Бог је један, оче, поклони се Њему!
Његова је љубав кроз Христа јављена,
Том љубављу сад сам и ја ујазвљена.
Ја не жалим себе, нит’ се мука бојим,
Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. –
У пламену стоји Керкира девица,
Тиха, кротка, светла, као голубица.
Црвен пламен букти, сва тамница пуца,
Керкирино срце небојазно куца,
У срцу се гнезди молитва и нада,
Тиме она огањ не огањ њу свлада,
Устрељена дева љубављу божанском,
Растави се лако с таштином земаљском,
Тело јој разнеше смртоносне стреле…
Господ прими душу девице свецеле.

РАСУЂИВАЊЕ
Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;
2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;

БЕСЕДА
о тражењу лица Господњега
Тражим лице твоје Господе! – Покажи
свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4,7; 31,16)
Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!
О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.
О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. апостол Симеон; Преп. Стефан Владимирски; Спаљење моштију св. Саве Српског; Преп. Јован исповедник

Свети апостол Симеон

Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа Цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше Црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

Преподобни Стефан епископ Владимирски

Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше Црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. год.

Спаљење моштију светог Саве архиепископа Српског

Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

Преподобни Јован исповедник

Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832. год.

Симеон блисташе младошћу и снaгом,
Када се приближи Учитељу благом
Виде не рођака знаног му по телу
Но незнаног Бога у телесном велу;
И свет сав му мркну од веље светлости,
Када себи дође, са светом се прости,
И ко силан ор’о у високом лету
Он дух диже к небу и небеском свету.
Он кроз Христа позна Божију доброту,
И бесмртне Жизни бесмртну красоту
Још кроз Христа позна правога Човека,
Зато презре славу и част овог века;
Предаде се труду као медна пчела,
Не жалећи младост, не жалећи тела,
Тек да закон Христов испуни до краја
И удостоји се божанскога Раја.
И на крсту распет, стогодишњи старац,
Не осети смртни јадовити жалац,
Јер већ духом беше он васкрс’о давно, –
Сад чека и телом да васкрсне славно.

РАСУЂИВАЊЕ
Права вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом, ко је од свих њихових пророка, почев од Монтана и његових женa, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде, никада.“ – Православни светитељ, дакле, хоће овим да каже, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу, зато свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена – с кратким одисајима – то је одлика вере и Цркве Православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра, споља од иновераца, а изнутра од јеретика.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како заповеда, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;
2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино, силу с више од Духа Светога.

БЕСЕДА
о гоњењу побожних
Сви који побожно хоће да живе уХристу Исусу,
биће гоњени. (II Тим, 3, 12; Дела Ап. 14, 22)
И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства.
О васкрсли Господе, дај нам светлости да будемо побожни до краја, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Свешт. муч. Василије Амасијски; Св. Јанићије Девички; Св. Стефан Пермски

Свештеномученик Василије епископ Амасијски

Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира, те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море, 322. год. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа, и пренеше у Амасију, где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију, где сконча свој богомрски живот.

 

Свети Јанићије Девички

Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао св. Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео св. Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом: Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. год.

Свети Стефан епископ Пермски

Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се Црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.

Василије лежи у тамници
За крст часни и веру Христову;
Псалме поје, Богу благодари,
Што му муке за правду подари
Царев трибун Василију збори:
– Слушај, старче, цар ти поручује,
Ликиније, штићеник богова,
Да принесеш жртву идолима,
А човека Христа да с’ откажеш,
Не хтеднеш ли, смрт те чека худа. –
Василије сија од радости,
Па трибуну дивно одговара:
– Иди кажи твом цару опаку:
Да ми дадеш и све твоје царство,
А узмеш ми Христа васкрслога,
Више ћеш ми узет’ него дати.
Издајниче Христа Спаситеља,
Зар и мене правиш издајником?
Смртодавче, смрти се не бојим,
Ја сам слуга Христа Живодавца.

РАСУЂИВАЊЕ
Светитељи су живи, и богодана моћ њихова не слаби временом. Свети Јанићије Девички и данас твори чудеса као и за време живота свога на земљи пре 500 година. Неки Милош из Херцеговине спремао се да иде у Јерусалим на поклоњење светитељима. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се св. Јанићије у сну и рече му да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му светитељ, да идеш у Девич и да тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се Милош замонаши и оста до конца живота. За време првог светског рата и аустријске окупације дође у Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот св. Јанићија, и упита га шта има под плочом? „Светиња,“ одговори игуман. „Каква светиња!“ насмеја се официр. „Ту су некакве ствари скривене.“ И нареди војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење светлост велика, што разгони таму наше сумње, незнања и очајања односно живота по смрти;
2. како је Његово васкресење светлост велика, што обасјава пут којим треба да идемо у овом животу да би стигли у онај.

БЕСЕДА
о Христу као потврди свега добра
Јер син Божји Исус Христос којега ми
вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије,
не би да и не, него у њему би да. (II Кор. 1, 19)
Христос није светлост и тама него само светлост. Христос није истина и лаж него само истина. Нити је Христос живот и смрт – Он је само живот. Нити је Он моћ и немоћ – Он је само моћ. Нити је Он љубав и мржња – Он је само љубав. Он је да за свако добро и у Њему нема колебања између да и не. Његова је наука сва чиста, сва истинита, сва светла, сва човекољубива. Његов пут је тачно просечен, и Он не допушта нагињања ни на лево ни на десно. Ни сенка од греха не може се зауставити на науци Његовој нити наћи места на путу Његовом. Његова личност је ваплоћење добра; и све што је добра у Њему је, а све што је греха, лажи, злобе и неправде ван Њега је. Такву науку, такав пут и такву личност проповедали су апостоли Божји – науку која означава потврду добра и откриће безмерног мајдана добра; пут који води к остварењу и вечној наслади тога добра; личност, која у Себи садржи све добро и сву потврду добра.
Држимо се, браћо, и ми те јединствене Личности, тог јединственог пута и те јединствене науке.
Свесилни Господе, помози нам силом Духа Твога Светога, да би и наш малени живот на земљи био потврда добра а не одрицање добра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Св. апостол и јеванђелист Марко; Св. Аниан

Свети апостол и јеванђелист Марко

Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује Цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!“ на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!“ – Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

Свети Аниан, други епископ Александријски

Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан – тако му беше име – крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

Јеванђелист Марко у Мисир долети
Као пчела с медом. И Мисир осети
Сласт Христовог меда, сласт науке живе,
И почеше људи Христу да се диве:
Како се ваплоти у божанској бризи
За спасење људи, како се понизи,
И васкрсе како у слави и сили.
– По густом смо мраку ми досад ходили!
Рекоше Мисирци: сад нам сунце грану,
Радујмо се, људи, овом светлом дану! –
Но свој усев дивни Марко крвљу зали,
Идоли због тога сви су попадали.
И Мисир се крсти, земља фараонска
Поста њива Божја, црква апостолска.

РАСУЂИВАЊЕ
Лењиве руке брзо запосли ђаво, а вредне ангел. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена, човек хтео нехтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењив човек уствари није незапослен: он је вредни посленик ђавола. Лењо тело и лења душа најподеснија је њива за ђаволско орање и сејање. Антоније Велики вели: „тело треба укроћавати и утомљавати дугим трудом.“ А Јефрем Сирин учи: „учи се радити, да се не би учио просити!“ И сви други Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља, највећих трудбеника међу трудбеницима у свету.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Његово васкрсење подстиче нас и снажи за сваки добар труд, телесни и духовни;
2. како Његово васкрсење озарава сваки наш добар труд светлом надом на живога Бога, који трудове наше броји, мери и чува за Дан Суда.

БЕСЕДА
о апостолском трудољубљу
Нити за бадава хљеб једосмо у кога,
него у труду и у послу, дан и ноћ радећи,
да не будемо на досаду никоме од вас. (II Сол. 3, 8)
Прво испунити, па онда поучити. Овога правила држали су се сви апостоли Божји и сви светитељи. Тако и апостол Павле пре него што изриче заповест: ако ко неће да ради, да и не једе, он изјављује за себе и за своје помоћнике у проповеди, да ничији хлеб не једоше за бадава, него да трудом и послом заслуживаху хлеб свој. Дан и ноћ радећи! Ево истинских трудбеника! Ево медоносних пчела Христових! Даноноћни труд – где је ту време за грех? Даноноћни труд – где је ту места за порок? Даноноћни труд – где ту може ђаво савити гнездо страсти? Даноноћни труд – где је ту повод за саблазан?
У неким Мисирским и Палестинским манастирима живело је по десет хиљада монаха. И сви су они живели од труда руку својих: од плетења кошница, котарица, асура, и од других ручних радова. Даноноћни труд, и даноноћна молитва. Кад је један монах продао кошнице у граду скупље од оне цене коју му је игуман назначио, он је зато искусио казну. Јер подвижницима није било до обогаћења него само до најнужније исхране и најпростије одеће. У томе су подвижници били и јесу прави следбеници великих апостола.
О браћо, бежимо од лењости као од пећине зверова. И ако смо неким случајем упали у пећину зверску, бежимо брзо из ње, док нам зверови нису сасвим заградили излаз. Пећина је дом у коме лењивац пландује; а зверови су зли духови, који се у таквом дому осећају боље него крај свога цара у Аду. О Господе, дивни у труду Своме око свих створења Својих, пробуди нас од лењости и ободри нас на даноноћни труд бодрим Духом Твојим Светим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније
21. маја 2023.

Недеља раслабљеног

НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника…

детаљније