Св. Партеније лампсакијски; Преп. Лука Јеладски; Преп. Мастридија; Хиљаду и три мученика у Никомидији

Свети Партеније, епископ лампсакијски

Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. „Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати“, рече му Партеније. Упита зли дух: „Ко је тај човек?“ „Ја сам тај човек“, одговори му светитељ, „уђи и обитавај у мени!“ Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: „Како бих ја могао ући у дом Божји?!“ Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку.

Преподобни Лука Јеладски

Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро.

Преподобна Мастридија

Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године.

Хиљаду и три мученика у Никомидији

Пострадали у време Диоклецијана.


Град Никомидија кано звезда сија,
Ка’ звезда Даница, источна столица.
Ал’ једног дана. вољом Дуклијана,
Посечена беху четири дворјана,
Евсевије, Baca, Евтихије смели
И Василид чудни, славом неувели.
Посечени беху за Христово име
И Никомидија замрачи се тиме.
Те четири главе не беху крај страве
Ни тек прво цвеће покошене траве:
Хиљаду робова, слугу, послушника,
Што служаху верно четири мученика,
Хиљаду ко Један, и тројица више,
Ко да вина пише, грају направише,
He, не пише вина, опи их истина,
И крв, и победа Божјега Сина. –
Хришћани смо и ми, царе нечастиви,
Хришћани смо и ми, што ти воља чини!
И ми сви желимо тамо да ходимо
Куд одоше наши дични господари.
О’ чудне смелости! O дивне верности!
Ал’ то не умањи царске свирепости.
И хиљада душа земљу оставише,
Рајска им се врата широм отворише.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Исидор Пелусиот овако тумачи неке речи Св. Писма: Од двојице који мељу, један ће се узети а други оставити (Мат. 24, 41) значи: многи се посвећују духовном животу но с различитим умишљајем: једни искрено и истрајно, а други лабаво и сујетно. Први ће се узети у царство Божје, а други ће се оставити.
Шта значи молитва о Чаши? И зашто се Господ молио да га мимоиђе чаша страдања (Мат. 26, 42)? Значи, да нико не треба да тражи опасност, али кад опасност дође, хришћанин треба да је прими и издржи храбро.
О пет лудих девојака (Мат. 25) св. Исидор вели: све су оне заиста чувале девство, али нису имале остале врлине, нарочито милосрђе. А само девство није довољно за улазак у царство Божје. Не помаже девство, ако је девственица горда и себична.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као сејача и то:
1. као сејача, чије семе лагано но сигурно расте,
2. као сејача нове науке, нове силе и новога поретка,
3. као сејача нове духовне хране, којом ће се род људски хранити до краја времена.

БЕСЕДА
о тесногрудим, којима је злочин ближи од љубави Божје
Гледате да ме убијете,
јер ријеч моја не може у вас да стане. (Јов. 8, 37)
Зашто реч Христа није могла да стане у старешине јеврејске? Зато што су они били потпуно испуњени злобом те у њима није било места за божанско семе, за божанску благовест. Све што је расло у души њиховој, то је био усев сатански, антихристовски. Зато су они и гледали да убију Христа. Кроз благодатног Псалмиста Господ говори: испразните се и разумите да сам ја Бог (Пс. 46, 10). Треба се, дакле, прво испразнити од свега богопротивнога, тј. од свега онога што смета да се у нама настани светлост богопознања. Када се човек од тога испразни, онда, и тек онда, може он разумети, да је Бог – Бог. А докле год човечју душу испуњавају богопротивне мисли, богопротивни осећаји и богопротивна хотења, дотле човек уопште не може да слуша ни да прима реч о Богу. Ко год пак нема Бога у себи, тај се труди, по неком пакленом нагону, да искорени Бога из душе онога, ко га има. Гледате да ме убијете. Зашто? Зато што ниједна божанска реч Христова није могла наћи склоништа ни пријема у безбожним срцима њиховим. Немајући ничега сличног са Христом Господом, јеврејске старешине нису могли имати од самог почетка никакве пријатељске везе с Њим.
О Господе Исусе, благи Спаситељу наш, помози нам испразнити се од свега греховног семена у нама, да би реч Твоја света могла уселити се у нас, и обасјати, и оснажити, и васкрснути нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. Вукол смирнски; Св. муч. Фауста; Св. муч. Доротеја; Св. Фотије, патријарх цариградски

Свети Вукол, епископ смирнски

Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу.

Света мученица Фауста

Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: „Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу“. Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај.

Света мученица Доротеја

Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: „Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!“ Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: „Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!“ „Заиста ћу то учинити!“ одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: „Ево ти што си желео!“ Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом.

Свети Фотије, патријарх цариградски

Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године.

Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку.

Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.


Света Марта и Марија, сестре рођене,
Ликарион брат им мален, снаге малене;
Мајка стара, душа слатка, добру их учи:
„Љуб’те Христа. Он се, децо, за нас намучи.“
Отуд иде војевода, страшан, силовит.
Он убија христоверне – човек плаховит.
Сестре врата отвориле од куће своје,
Војеводе се плаховитог ништа не боје.
„Хришћани смо ми чујеш, царски војводо,
Нисмо ко ви што вас ђаво ђаволу продо.“
Плаховити војевода на крст их диже,
У том мали Ликарион приступи ближе:
„И ја, и ја хришћанин сам, распни и мене..“
На крсту су муке тешке; мајка се згрози,
Па пољупце деци дели, од ноге к нози,
Што крваве низ крст висе, ногама скршеним,
A теше је кћери c крста гласом мученим:
„He ломи се тугом за нас, нано премила.
Љубави си наспрам Христа ти нас учила,
Муке кратке, Сласти слатке биће у Рају,
Чекаћемо тебе, нано, у рајском сјају.
Ликарион син ти славни и кћери обе –
O радуј се плоду таквом твоје утробе!“
Засветли се лицем мајка ко стуб пламени.
„Благо вама децо мила, o благо мени!“

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Варсонуфије, који је педесет година живео затворен у келији, и није се дао видети ни од једног живог човека, достигао је био кроз богомислије и молитву необичну чистоту и прозорљивост. Ево неколико његових мисли из књиге одговори: „Свака помисао, којој не претходи тишина смерности, не происходи од Бога. Све што је од ђавола, бива са смућеношћу и метежом.“ – „Када се молиш и Бог одлаже да те услиши, то Он чини на твоју ползу, да би те научио дуготрпљивости.“ – „Видљиви разбојници су слуге разбојника невидљивих, мисаоних.“ – „Господ Исус Христос претрпео је све, и најзад се успео на свети крст, што означава умртвљење тела и страсти, и свето и савршено упокојење.“ – „Господ хоће да ти поштујеш сваког човека више од себе самог.“
Када су питали старца да ли да узму и плате заступника у једном спору манастира с неким људима, он одговори: „Ако будете купили заступништво људи, то вас Бог неће заступити.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као радника и то:
1. као физичког радника кроз дуг низ година,
2. као радника духовног који је непрестано учио људе, тешио, лечио, дајући нови закон свету,
3. као радника неуморног који је оставио заповест: делујте докле светлост имате.

БЕСЕДА
о узајамном познавању Оца и Сина
Ја Га знам, јер сам од Њега, и Он ме посла. (Јов. 7, 29)
Нико се никад није усудио рећи, да зна Бога. Многи су рекли само, да верују у Бога. Једини је Господ Исус изрекао реч: Ја Га знам. И одмах је образложио, откуда Га Он зна, говорећи: јер сам од Њега и Он ме посла. Први разлог јер сам од Њега сведочи о вечном бићу Сина; а други разлог и Он ме посла сведочи о временој појави Сина у телесном свету као посланика Свете Тројице.
Нама христоверним није дао да знамо Оца као што Га Син Његов јединородни зна, али нам је дано и заповеђено да верујемо. Заслуга је наша у веровању а не у знању. Кад бисмо ми сви знали Бога кроз гледање, нико не би имао заслуге. Јер каква је заслуга угледати и познати? Међутим, не видети а веровати – у томе је заслуга, у томе добродетељ, у томе спасење наше. Ми нисмо достојни да Бога видимо и виђењем познамо, јер смо грехом раслабљени и од Бога удаљени. Но милост Божја дала нам је веру у овом животу, која нас може приближити Богу и увести у царство вечног гледања и знања у оном животу. – О браћо моја, верујмо Христу Господу, јер Он зна. Он не говори по вери него по знању.
Господе милостиви, утврди веру у нама. Пружи нам скут Твој, да га се држимо до краја живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. муч. Агатија; Св. муч. Теодула; Св. Полиевкт, патријарх цариградски

Света мученица Агатија

Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама“. Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом.

Света мученица Теодула

Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу“. Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.

Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године)

Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: „Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена“. Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године.


Тамна је тамница, светла мученица,
У тами се сија света Агатија,
Над тамницом двори, светлошћу облити,
Ту мучитељ живи, срамотом покрити,
Агатији деви нове муке смишља,
Мрачан сред светлости, мучи се, премишља..
Ko сe c Христом венч’о, тамница му сјајна,
A душману правде – палата очајна!
Тамна је тамница, светла мученица,
Чим је Христа чула света Теодула,
За Христом је пошла, чиста голубица.
Због Христа је руља у тму низринула,
Ал’ весела стоји света Теодула,
Ал’ весела стоји, никог се не боји.
Док душмани њени злобом испуњени,
Сред дворова бајних бедници очајни,
Само o злу мисле, само злоби служе,
И све им je празно, и на све се туже,
Јер немају Бога, јер Христа не знају,
Све тајне живота погрешно читају!

РАСУЂИВАЊЕ
Питали монаси великога авву Исхириона:
– Шта смо ми урадили?
– Ми смо испуњавали заповести Божје, – одговори Исхирион.
– А шта ће радити они што после нас дођу?
– Они ће радити ово што ми радимо, но упола мање.
– А они после њих?
– Они при свршетку времена неће никако држати монашко вежбање, но њих ће постићи такве напасти и таква искушења, да ће они кроз трпљење тих напасти и искушења показати се у царству Божјем већим од нас и од отаца наших.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као јединог истинитог просветитеља и то:
1. као просветитеља сваког појединог човека,
2. као просветитеља, следствено, и друштва и васцелог човечанства,
3. као просветитеља који осветљава непролазном светлошћу и ум
и срце и вољу човекову.

БЕСЕДА
о смрти као спавању
Лазар, наш пријатељ, заспа;
него идем да га пробудим. (Јов. 11, 11)
Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост од које може пробудити Онај који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом.
И кад Господ викну: Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену! Не само да зна, него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољупца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога!
Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин – и рука му задрхта. Он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца!
Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога. Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди. Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину, дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако.
Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Преп. Исидор Пелусиот; Преп. Николај Исповедник; Св. новомученик Јосиф

Преподобни Исидор Пелусиот

Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању“, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим“. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

Преподобни Николај Исповедник

Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита – одговорише монаси. Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана“. И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године.

Свети новомученик Јосиф

Родом из Алепа. Примораван од Турака да се потурчи, Јосиф не само да одбије то, него почне изобличавати мухамеданске лажи и хвалити веру Христову. Због тога би мучен и обезглављен 1686. године.


Дајте жртву Богу, жртву захвалности,
O ви богаташи по Божијој милости!
Ko je богат чиме, тиме нек тргује,
Свако својим даром нек Царство купује.
Ko је богат новцем, нека новац даје,
Ko је богат житом, жито нек раздаје:
Ком се мудрост даде, нека учи друге,
Коме снага руку, нек чини услуге.
Ко зна занат неки, нек га држи чесно,
Kao Божји дужник нек се сматра свесно.
Ко певати знаде, нека Бога хвали,
Ко за Бога не зна, само тај је мали.
Ко је шта примио, оним нек се служи,
Милошћу спрам људи Богу да с’ одужи.
Сви нису једнаки, нит’ имају исто,
Ал’ сви могу Богу дати срце чисто.
O чистото срца, жртво досточудна.
За спасење ти си врлина пресудна,
И на жртвенику твој се тамјан диже,
И брже од свега пред Господа стиже.

РАСУЂИВАЊЕ
Наложи на себе неку епитимију за грехе других људи. Ако си некога осудио, или казнио, наложи и на себе неку епитимију. То је Богу угодно. Ту тајну су знали светитељи, који су осуђивали себе због греха других људи. Ту тајну назиру чак и нехришћански народи. У Китају постоји овакав обичај: када џелат посече злочинца, на смрт осуђеног, тада прилази судији и саопштава да је пресуду извршио. Судија му даје један сребрн новац за то што је убио злочинца, и наређује да му се удари 40 батина за то што је убио – човека. Светитељи хришћански дубоко су поимали тајну греха и неправде људске. Сваки грех људски имао Је за њих онолико дугу историју, колико је растојење од нас до Адама.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као радост и то:
1. као радост која разведрава дух човеков,
2. као радост која оживљава цео дух човеков,
3. радост од Његовог имена, од Његових речи, од Његових дела, од Његовог даха.

БЕСЕДА
о срећи Закхеја малога
Данас дође спасеније кући овој (Лк. 19, 9)
Тако је рекао Онај, чија је реч живот и радост, и обновљење праведним. Као што се поцрнела гора облачи у зеленило и цвет од пролећног даха, тако се и сваки човек, ма колико сасушен и зацрњен грехом, освежава и подмлађује од близине Христове. Јер Христова је близина као близина неког животворног и мирисног балсама, што повраћа здравље, умножава живот, даје мирис души, и мислима, и речима, Једном речју: удаљеност Христова значи труљење и смрт, а близина Његова значи спасење и живот.
Данас дође спасеније кући овој, рече Господ ушавши у кућу Закхеја грешника, Христос беше спасење што дође, а Закхеј беше кућа, у коју Он дође. Сваки је од нас, браћо, кућа, у којој станује грех, док је Христос далеко, и којој долази спасење, када јој се Христос приближи. Да ли ће се пак Христос приближити кући мојој и твојој, то зависи од нас. Гле, Он НИЈЕ самовласно ушао ни у кућу грешног Закхеја, него као најжељенији гост. Мали Закхеј се пењао на дрво, само да би видео очима Господа Исуса. Он Га је, дакле, тражио, он Га је желео. И ми Га морамо тражити, да бисмо Га нашли, и желети Га, да би нам се приближио, и пењати се високо духом својим, да би сусрели његов поглед. Тада ће Он посетити кућу нашу као што је посетио кућу Закхејеву. А с Њим ће доћи и спасење.
Приближи нам се, о Господе, приближи, и донеси и нама спасење Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. Симеон Богопримац; Св. мученици Адријан и Евула; Св. Јаков Српски

Свети Симеон Богопримац

У време цара мисирског Птоломеја Филаделфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју „млада жена“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Свети мученици Адријан и Евула

Ове две свете душе беху дошле из свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни.

Свети Јаков, архиепископ српски
Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.


Молитва за мало дете
O Господе силни, помилуј и спаси!
И пламичак овај смрћу не угаси!
Детенце је ово к’о пламичак свеће,
A буре су светске и по звезде страшне;
Слабачак се огањ под пепео преће
A под Твоју руку човечије душе.
Кад се воде дигну и дођу до гуше,
И пламен се смањи, и огањ овлажи,
O Господе спаси, смилуј се, ублажи!
Тако Давид пророк Теби се мољаше
Мада он буктиња голема бејаше,
A нејако дете у подножју неба
И од злобне жеље болно се колеба
И од злобне мисли заболи га глава,
Сваки ветрић злобе њега раслабљава.
Угасло би брзо од ветрова бурни’,
Да ти не спасаваш, Помагачу журни.
O Господе, и сад помилуј и спаси,
И пламичак овај смрћу не угаси!
Молитвама, Боже, Твог старог љубимца,
Симеона светог, дивног Богопримца.

РАСУЂИВАЊЕ
Колике се славе на небу удостојио св. Симеон Богопримац, који је држао Спаситеља света на својим рукама, показује јасно овај случај, испричан у житију св. Петра Атонског (12. јуна). Као војвода Петар би у једном боју заробљен, окован и у тамницу бачен, у некоме граду Самари на обали реке Еуфрата. Тамнујући дуго Петар се са сузама мољаше св. Николају да умоли Бога за њега, те да се ослободи тамнице, заветујући се уз то да ће се сав посветити Богу. Јави му се св. Николај на сну и рече му да се он молио Богу за њ, но да Бог одлаже његово ослобођење зато што је он, Петар, и раније давао сличан завет Богу па није одржао. И још му посаветова св. Николај, да се моли св. Симеону Богопримцу, „који је много моћан пред Богом, и стоји близу престола Божјег заједно с Пресветом Девом и св. Јованом Претечом“. Петар послуша савет светитеља Николаја и почне се молити св. Симеону. Тада му се опет јави св. Николај заједно са св. Симеоном, и то не у сну него на јави. Виде Петар Симеона, дивна по изгледу, светла у лицу, одевена у одежде старозаветног свештеника, са златним жезлом у руци. Св. Симеон рече Петру: „Хоћеш ли испунити завет и бити иноком?“ На што Петар одговори: „Да, господару, с Божјом помоћу.“ Тада Симеон дотаче се својим жезлом окова Петрових, и окови се растопише као од воска. И отворише се тамничка врата, и светитељи изведоше Петра из тамнице.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као камен темељац и то:
1. као камен темељац у зидању личнога карактера,
2. као камен темељац у зидању породице и народа,
3. као камен темељац сваког добронамерног друштвеног преображаја и човечанског подузећа.

БЕСЕДА
о Духу Божјем који говори кроз духоносце
Не брините шта ћете говорити…
јер Дух Оца вашега говориће из вас. (Мат. 10, 19-20)
Ово су речи Онога, који све зна, и који је објавио свету знања, која нико пре Његове посете људима није знао. Ако је неко испуњен Духом Божјим, онда не говори он од духа човечјег него Дух Божји говори из њега и кроз њега. Онда је он само справа или лира Духа Божјега, кроз коју Бог Дух говори. И кад говори такав човек, говори непогрешно, и нико не може наћи лажи у говору његовом осим оних који по сувраћености ума свога сматрају истину за лаж. Како говоре људи, испуњени Духом Божјим, то се показало јасно на примеру пророка, и још јасније на примеру апостола. Толико су изгледале чудне и невероватне речи апостолске туђинцима, тј. онима, који нису имали Духа Божјега у себи и који су знали да говоре само од земље, да су сматрали апостоле пијаним. Уосталом, пијаним и смешним изгледали су незналицама и сви они људи, који су први почели говорити о скривеним чудесима овога физичког света, о снази паре, магнетизма, електрике, бежичне телеграфије, разговора на даљину. Како тек да не изгледају пијаним и смешним духовни људи, који Духом Божјим говоре о безбројним скривеним тајнама царства духовнога! Ко год се скруши пред Богом, Бог га чини силним. У скрушено срце Дух Божји се усељава и одатле говори кроз уста човечја. То је потврђено не само на пророцима и апостолима него и на многобројним Божјим синовима и кћерима.
Господе благи, не ускрати нам Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Сретење Господње

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Свети новомученик Јордан

Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.


Када зима сусреће пролеће,
Стар Симеон беше добре cpeћe:
Он сусрете Давночеканога,
Кроз пророке Пророкованога,
Њега – мајдан свих небеских блага –
Он сагледа ко младенца нага,
Па овако Симеон прорече:
– Мом животу спустило се вече;
Овај лежи, да многе обори
Ил’ да дигне. Тако дух говори –
Старчево се пророчанство збило:
Поста Исус мера и мерило,
Извор среће, мира и радости,
Ал’ и нишан свађе и пакости.
Једне диже a друге обара
И Рај и Ад људима отвара.
Нек свак бира што му срце вели,
У Рај c Христом! наше срце жели.

РАСУЂИВАЊЕ
Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: „Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан.“ Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као здравље и то:
1. као здравље ума нашег, јер Њиме здраво мислимо,
2. као здравље срца нашег, јер Њиме здраво осећамо,
3. као здравље воље наше, јер Њиме здраво делујемо,
4. као здравље породице, цркве, школе, народа и сваке установе.

БЕСЕДА
о руководству Духа Божјега
Исус пак пун Духа Светога врати се од Јордана,
и одведе га Дух у пустињу. (Лк. 4, 1)
Видите, браћо, шта значи бити испуњен Духом Божјим Светим. Без Духа Божјега човек је испуњен бригама, куда ће и како ће? А с Духом Божјим човек је без тих брига. Јер тада сам Дух упућује човека куда ће ходити и како ће деловати, и човек постаје непогрешан у кретању и у деловању своме, зато што је непогрешан Дух који га води и руководи. Не може човек ни право ходити ни право деловати, ако му то свемоћни и свевидећи Дух Божји не каже. Ко год се не руководи Духом Божјим Светим, тај се руководи или својим сопственим духом, или духом злим демонским, због чега бива немоћан, озлобљен, ожалошћен, гневан и очајан. Ми не можемо поднети Духа Божјега у пуноћи као Христос Господ, али Га можемо задобити у онолико у колико нам треба, да бисмо знали куда, шта и како. Према чистоти срца Дух се усељава у срце и из срца управља човеком.
Зато црква тако често понавља ову молитву Духу Светоме: Царе небесни, Утешитељу, Душе истине! приђи и усели се у нас. Боже, Душе Свети, Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. муч. Трифун; Св. муч. Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други; Преп. Петар Галатијски

Свети мученик Трифун

Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: „О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!“ Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима

У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године.

Преподобни Петар Галатијски

У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години.


Расло дрво златограно
С три златне гране,
На њему се беле птице,
Беле, снежане.
Па падоше беле птице,
Доле дубоко,
Оста светло златно дрво,
Дрво високо.
У дубини смрт и тама,
Тамно тамнило,
Злоба и глад, жалост и јад,
Глупост, бунило.
У црну се смолу птице
Све заронише;
Не могаху никад више
Летет’ навише.
Сажали се златно дрво
Бедним птицама,
Па разговор наста тајни
Међу гранама.
Тад се сав једна грана
Страшном понору,
Те подиже јато птица
Врху на гору.
Тако Христос, златна грана,
К земљи се сави
И подиже пале људе
К Тројичиној слави.
И сад расте златно дрво
С три златне гране,
На њему су беле птице,
Беле снежане.

РАСУЂИВАЊЕ
Предсмртна молитва светог Трифуна: „Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин.“ Како св. Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу да га пренесу у његово село Кампсаду где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као свеж и здрав ваздух душе и то:
1. као свеж и здрав ваздух, којим душа дише и од трулежи се спасава,
2. као свеж и здрав ваздух, који су пророци, апостоли и светитељи удисали и здрави душом били,
3. као свеж и здрав ваздух душе моје, који изгони задах греха у мени и чини ме свежим и здравим душевно.

БЕСЕДА
о речи Божјој која као огањ чисти
Ви сте већ очишћени ријечју, коју вам говорих. (Јов. 15, 3)
Речју је Господ свет створио, речју свет обновио, речју грехе праштао, болести лечио, зле духове изгонио, буре и ветрове утишавао. Речју Својом светом Он и сада људе чисти, да би очишћени већи плод донели. Као лозе кад се сасеку и очисте, Реч је Господња силна, јер од Свесилнога излази. Речју Господњом небеса се створише (Пс. 33,6). Реч је Господња светла као сунце, но кад треба и ватрена као сунце, те сажиже све оно што иде против Господа. Реч је Господња слатка као мед, но кад треба и горка као лек. Реч је Господња добродошла као пријатељ који куца на врата баш кад је најпотребнији, но кад треба реч је Господња као судија који затиче у греху и суди не допуштајући изговора. Реч је Господња истинита, праведна, мудра, милостива: за то је тако свесилна. Нико и ништа јој не може противстати ни на небу ни на земљи. И реч човечја је моћна кад је истинита, праведна, мудра и милостива. Но као што једнога дива болест може да изнури и ослаби тако да постане немоћнији од детета, тако лаж, неправда, лудост и немилост онемоћава реч човечју те постаје ништа као шкљоцање лисице против месеца. Ко штеди речи, тај их кује од чистога сребра. А ко их немилице расипа, тај мора да меша земљу са сребром. Реч је Твоја, о Господе, живот и истина. Очисти нас речју Твојом свесилном, као што си очистио апостоле. Да многи род родимо, и царства се Твога удостојимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. бесребреници Кир и Јован; Св. муч. Трифена, Преп. Никита Печерски

Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци

Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун)

Света мученица Трифена

Драговољно и храбро поднела многе муке за Христа. Па пошто се не хте одрећи вере, буде пуштен један бесан во, који је избоде и умртви. То се догодило у I веку. Њу призивају у помоћ мајке које не могу да доје своју децу.

Преподобни Никита Печерски

Као монах, не послушав игумана, удаљи се из манастира и затвори у једну келију. За непослушност попусти Бог на њега велико искушење. Једном када Никита беше на молитви, јави му се ђаво у виду ангела светлог и рече му: немој се више молити, него читај књиге, а ја ћу се молити за тебе! Послуша Никита, преста молити се и поче читати књиге. Читао је само Стари Завет, а Нови Завет никако није могао ни отворити, јер му то није давала сила ђаволска. Помоћу ђавола и пророковао је, и то само злочине, отмице, паљевине и остала зла дела, која су ђаволу позната отуда што и он у њима учествује. Најзад увиде свети оци печерски да је Никита пао у ђаволску прелест, те се почну молити Богу за њега. Никита се поврати, увиде пропаст у којој је био, покаје се горко за непослушност и гордост, и управи се правим путем. После дугог кајања и многих суза, Бог му опрости и дарова га даром чудотворства. Упокојио се 1108. године.


Никита се Творцу моли,
Да га Творац удостоји,
Да он Творца видет може:
„Јави ми се, Боже, Боже!“
O Никита, грех те гони
Да ти просиш то од Бога!
Удостој сe, пa ћеш гледат’
У вечности Свевечнога.
Бесмртни се Бог не дава
Смртном оку сагледати
И вишњем je свету страва
У Свемоћног погледати.
Живот овај дат је нама,
Да се њиме припремамо,
Да достојни тек по смрти
Светлост вечну сагледамо.
Ал’ Никита иште, моли,
Да га Творац удостоји,
Да он Творца видет може:
„Јави ми се, Вишњи Боже!“
Тад се њему ђаво јави:
„Поклони се мени!“ рече,
A Никита брже-боље
На колена пред њим клече!
Јер помисли, да је ангел:
Беше ђаво сав у сјају,
И испуни лажним cjajeм
Никитину сву одају.
O не кушај, брате, Бога,
Век је овај век припреме,
У овом је веку вера,
У ономе тек виђење
Прво битка, па победа,
Прво мука, па наслада –
Све у своје бива време.

РАСУЂИВАЊЕ
Иако су Свети Оци похваљивали монаштво као ангелски чин; иако су многи од највећих светитеља проживели век и дошли до савршенства у глухој и беживотној пустињи, ипак црква православна не препоручује монашење свима верницима. „Нити се сви у пустињи спасоше, нити у свету сви погибоше“, рекао је један светитељ. Једноме грађанину, који је и без наклоности к’ монаштву хтео поћи у манастир, рекао је св. Нифонт: „Чедо, место нити спасава, нити губи човека, него дела спасавају или губе. Нема користи ни од светог места ни од светог чина онај ко не испуњава заповести Господње. Саул је живео усред царске раскоши – и пропао је; Давид у таквој истој раскоши – добио је венац. Лот је живео међу безаконим Содомцима – и спасао се; Јуда је био међу апостолима и отишао је – у Пакао. Ко год говори да је немогуће спасти се са женом и децом, тај се вара. Аврам је имао жену и децу, и 318 робова и робиња, и мноштво злата и сребра, па – ипак је назват другом Божјим. О колико се спасло служитеља цркве и љубитеља пустиње! колико велможа и војника! колико занатлија и тежака!… Буди побожан и човекољубив, и спашћеш се.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као домаћина у дому своме и то:
1. како Он ходи по овоме свету као онај који власт има заповедајући природи и изгонећи демоне,
2. како се Он брижно труди на сваком човеку, с којим се сретне, као домаћин на својој чељади,
3. како се Он понаша у храму као домаћин у дому, чистећи храм од трговаца.

БЕСЕДА
против полутанства и о извршењу свега закона Божјег
Ово је требало чинити, и оно не остављати. (Лк. 11, 42)
Овде се мисли на закон и милост. У души фарисеја и сектаната не стоје ово двоје, тј. они не могу и да врше прописе закона и да чине милост, него препирући се о томе шта је важније од овога двога, једно испуштају а друго држе. Фарисеји су формално строго држали прописе законске, али су били сасвим напустили милост и човекољубље. Сектанти пак ласкају себи да они држе правду Божју, но сасвим одбацују прописе црквених закона.
Православље представља пуноћу вере. Оно заповеда, да се чини ово и да се не оставља оно. Оно је пажљиво према спољашњим прописима вере, као човек кад иде између лонаца па чува да их не разбије. Но оно је још више пажљиво према правди и милости Божјој, као човек који идући између земљаних лонаца цени ове и чува не због земље, од које су лонци направљени, него због скупоцене садржине која је у њима. Празни лонци, који се никад никаквим пићем не пуне, без вредности су као и празне законске форме фарисејске. Пиће пак које се сипа у ветар, расипа се и губи, јер се не сипа у одређене за њ судове.
И тако у Православљу нема једностраности, као што је није било ни у Господу Исусу. Господ говори Јовану Крститељу, који дише правдом и милошћу Божјом, да треба испунити закон; а фарисејима, празним параграфлијама, без правде и милости Божје, говори: милости хоћу а не прилога! Очигледно је да је важније оно што треба чинити од онога што не треба остављати. Но ни мало не значи да је оно што је мање важно – непотребно. У човечјем организму има пуно важнијих и пуно неважнијих органа, но сви они укупно чине тело човеково.
О Господе свеобухватни, не дај нам да будемо једнострани, но помози нам да испунимо сву вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. Три Јерарха, Свештеномуч. Иполит, Св. муч. Теофил Нови, Св. Петар - цар бугарски

Света Три Јерарха

Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије 1. јануар, Григорије 25. јануар и Златоуст 27. јануар. А овај заједнички празник установљен је у XI столећу за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: „Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно… нити има међу нама првог ни другог“. Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Свештеномученик Иполит, епископ римски

Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још 20 мученика. Пострада Иполит свети 269. године.

Свети мученик Теофил Нови

Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и 4 године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу.

Свети Петар, цар бугарски

Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Маџарима и Русима умро 976. године у 56. години живота.


Пост и вера – Василије,
Богословље – Григорије.
Милосрђе – Златоусти,
Златоусти, Медоусти!
Работници једног дела;
Три напосе – три ангела,
Три заједно ко Бог један,
Нит ко главни ни узгредан.
У вечности сви се слажу.
Једног вичеш – три помажу.
Једног певаш, сва три чују,
Једног славиш, три с’ радују.
Три човека – једно цело,
Три Јерарха – једно дело,
Три имена – једна слава,
Свој тројици – Христос глава.

РАСУЂИВАЊЕ
Ево примера како цареви траже савет у светитеља, како светитељи избегавају сујету и богатство и како саветују цареве. Православни цар Петар бугарски крену са свитом својом уз Рило планину, гоњен неодољивом жељом да види св. Јована Рилског и користи се његовом поуком. И посла цар људе напред да јаве светитељу. Но светитељ се не сагласи на виђење с царем. Ожалошћени цар посла поново људе са нешто јестивних ствари и довољно злата и молбом да му светитељ напише неки савет. Јован прими јестиве ствари а злато врати не хтевши га ни додирнути; и одговори цару: „Ако желиш небесно царство, буди милостив као Отац небесни. Не уздај се у неправду и не буди користољубив; буди кротак, тих, свакоме доступан. Не примај похвале од својих великаша. Порфира твоја нека сија врлинама. Сећање на смрт да не оставља душу твоју. Смиравај се пред стопама матере цркве; приклањај главу пред њеним првопрестолницима да би те Цар царева, видећи твоје усрђе, обдарио благом, какво никад на срце човеку не дође.“ Добивши то писмо, цар га је пољубио, и потом често прочитавао.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као пријатеља деце и то:
1. као пријатеља ангела небеских који су као деца невини, послушни и бестрасни,
2. као пријатеља мале деце на земљи која просто и лако верују у Бога,
3. као пријатеља светитеља који су трудом и благодаћу очишћени од греха и постали невини као деца.

БЕСЕДА
о томе како људи морају бити као деца да би били синови Божји
Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као дјеца,
нећете ући у царство небеско. (Мат. 18, 3)
Тако говори Господ, и реч је Његова света и истинита. Какво то превасходство имају деца над одраслим? Имају три превасходства: у вери, у послушности и у незлобивости. Дете пита родитеља о свему, и ма шта родитељ одговорио, оно верује родитељу своме. Дете је послушно родитељу своме, и лако потчињава вољу своју вољи родитељској. Дете је незлобиво, и мада се брзо срди, брзо и прашта. То троје захтева Господ од свих људи, наиме: веру, послушност и незлобивост. Он тражи да људи верују Њему безусловно, као што дете верује родитељу своме; да буду безусловно послушни према Њему, као што је дете послушно родитељу своме; и да буду незлобиви у односу један према другом, да не памте зло и не враћају зло за зло.
Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази: бестрасност и радост. Дете није среброљубиво; дете није похотљиво; дете није славољубиво; оно има око непомућено пороцима, и радост непомућену бригама.
О браћо, ко нас може поново учинити децом? Нико осим Христа јединога. Он нас може поново учинити децом и помоћи поновном рођају нашем и то: примером Својим, науком Својом и силом Духа Свога Светога.
О Господе Исусе, савршени у послушности и незлобивости, вечни младенче Оца небесног, помози нам бити као младенци вером у Тебе, послушношћу према Теби и незлобивошћу једног према другом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Пренос моштију Св. Игњатија; Св. муч. Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије; Преп. Лаврентије

Свештеномученик Игњатије

Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога датума пак празнује се пренос његових моштију из Рима где мученички пострада, у Антиохију где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу праћаше га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове, презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију и часно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у VI веку, мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим.

Свети мученици Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије

Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године. Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Часно пострадаше и у вечну радост уђоше.

Преподобни Лаврентије Печерски

Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од стотину осамнаест монаха има њих тридесет, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.


Горка смрт Христова жалац смрти ступи,
И одагна навек страх од смрти глупи.
Поврви за Христом јато мученика
У смрт – но без страха, и жалбе, и крика;
A многи c’ весељем у смрт полетеше,
Јер ангеле пред смрт и небо видеше.
Игњатије свети у Рим путоваше,
Живог Бога уз пут мољаше, мољаше –
Ко син што се моли своме родитељу,
Да га зверски зуби самељу, самељу!
Што Бога молио, Бог му даровао,
Ал’ самлевен светац, гле, жив је остао!
Жив и цео досад’ за трпезом неба
Хлеб умекшан муком рад Христовог – хлеба.
Игњатије свети Богоносац смели
Кроз векове храброст мученима дели.
Два мучења има, и два могу бити:
За правду, ил’ грехе – то се не да с’крити.
Мука је за грехе мука без надања,
A мука за правду – радост без јадања.
Ка’ светлост кроз кишу што нашара дугу
Тако радост, кроз плач и кроз благу тугу,
По духовном небу Рај и Бога слика –
To и снажи душу светих мученика.

РАСУЂИВАЊЕ
Што више један човек напредује у духовном сазнању и очишћењу срца, то му изгледа низина, у којој се налази, све нижа, а висина, којој греди, све виша. Кад је један духовни великан лежао на самртној постељи, па чувши где га другови похваљују због његових великих подвига, он се заплака па рече: „Децо, ја нисам ни почетак учинио у духовном животу.“ Када је св. Игњатије Богоносац лежао окован у тамници, он је писао Ефесцима: „Не заповедам вам као да ја нешто значим. Мада сам у оковима за име Исуса Христа, ипак се још нисам усавршио у Њему. Сад почињем бити учеником, и говорим с вама као с колегијумом наставника мојих.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у простоти понашања и то:
1. како се Он просто опходи како са рибарима тако и са књижевницима и кнезовима,
2. како се Он сваком одазива и улази у кућу свакога ко Га позове,
3. како кроз сву простоту Његовог понашања зрачи јасно царска отменост.

БЕСЕДА
о савршенству кроз вршење воље Божје
Јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао,
и да свршим његов посао. (Јов. 4, 34)
Ево спасоносног примера који нам даје Спаситељ наш! Он који је имао толику силу и власт и мудрост говори, да је дошао у свет не да изврши вољу Своју него вољу Оца Свога, и не да сврши Свој посао него Његов, а ми, мада немоћни као паучина, непрестано истичемо своју вољу и неки свој посао! Иако је Син раван Оцу, као што и вели на другом месту: ја и Отац једно смо, ипак Господ Исус говори, да је Он дошао у свет да изврши вољу Очеву и да сврши посао Очев. Ово Он говори не зато да би показао маленост бића Свог пред бићем Очевим, јер биће је једно, него зато да би показао величину љубави Своје према Оцу, и да би нас побудио да из љубави према Богу усвојимо потпуно вољу Његову.
Сва наша беда у овоме животу долази отуда што ми не спроводимо вољу Онога који нас је и послао у свет. А Његову вољу ми не спроводимо зато што немамо љубави према Њему. Јер ко год некога љуби, чини му по вољи. Сам је Господ рекао: ако имате љубави к мени, заповијести моје држите. (Јов. 14, 15) Чиме би Господ Исус могао јавити љубав своју према Оцу, ако не вршењем воље Очеве? И чиме ми можемо јавити љубав нашу према Господу Исусу, распетом за нас на крсту, ако не вршењем воље Његове?
О браћо моја, наша је воља варљива као сен; не следујмо њој, да не погинемо. Него следујмо вољи човекољубивога Господа, који једини зна, шта је за нас најбоље.
О Господе смерни и човекољубиви, научи нас творити вољу Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Преп. Јефрем Сирин; Преп. Исак Сирин; Преп. Паладије; Преп. Јефрем Печерски

Преподобни Јефрем Сирин

Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар). Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего. Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године.

Преподобни Исак Сирин

Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био свети Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.

Преподобни Паладије, пустињак сиријски

Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. Упокојио се у IV веку.

Преподобни Јефрем Печерски (+ 1096. године)

Установио празновање преноса моштију светог Николаја у Бари 9. маја.


У Јефрема срце гори
Од љубави према Христу,
A Јефремов језик збори
Јеванђелску мудрост чисту.
Јефрем пчела медоносна,
Јефрем киша плодоносна!
Покајањем Јефрем дише,
Покајање плачем јавља,
„Покајте се!“ Јефрем пише
„Покајнике Бог прославља!“
Дивни вођа и учитељ,
И животом и књигама,
Јефрем – тужним’ утешитељ
A бич страшни безбригама,
Према другим мед милости,
Према себи мач строгости.
Јефремом се Црква дичи,
Ангели га братом зову,
To Јефрему и приличи,
Умилноме богослову.
Црква слави свог Сирина,
Прослављача Божјег Сина.
Јефрем пчела медоносна,
Јефрем киша плодоносна,
Молитвеник даноноћни,
Јефрем монах многомоћни!
Према себи мач строгости,
Према другим мед милости!
Црква слави свог Сирина,
Прослављача Божјег Cинa.

РАСУЂИВАЊЕ
Одсуство зависти код светитеља јесте једнако поражавајућа и дивна појава. Не само да светитељи нису дозвољавали да завист заплени њихово срце, него су се свим силама трудили да другове своје узвисе а себе умање. Када је једном св. Иларион Палестински посетио св. Антонија у Мисиру, св. Антоније узвикне: „Добро дошао, Даницо звездо јутарња!“ На што св. Иларион одговори: „Здраво да си и ти, светли стубе, што подржаваш васиону!“ Кад су св. Макарија хвалили као монаха, одговори светитељ: „Опростите, братије, ја нисам монах, али сам видео монахе!“ Кад су неки говорили св. Сисоју да је он достигао св. Антонија у савршенству, одговори Сисоје: „Кад бих ја имао само једну мисао Антонијеву, ја бих био сав као огањ!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као слугу и то:
1. како Он драговољно сиђе међу људе, да буде слуга свима,
2. како Он никоме не отказа добру услугу која се од Њега захтевала,
3. како Он невидљиво и ћутљиво и данас као и одувек служи васцелом свету.

БЕСЕДА
о Човеку кога нико не зна
Ко си ти? И рече им Исус: почетак. (Јов. 8, 25)
Господ Исус је почетак стварања, почетак обнављања, почетак спасавања, почетак васкрсења и славе бесмртне.
Где год се неко зло у свету жели искоренити, Он је почетак. Без Њега се не може. Где год се неко добро у свету жели назидати, Он је почетак. Без Њега се не може. Жели ли се искоренити неслога и злоба у породици, у селу, у граду, у васцелом свету, без Њега се не може. С Њим се мора почети. Жели ли се унети добра воља, мир, љубав и слога у породици, у селу, у граду, у народу, у васцелом свету, без Њега се не може. Он је почетак.
Зашто се без Христа не може зло искоренити, нити добро насадити? Зато што је свако зло од греха, а грехе једини Он може опраштати. Када Он, и само Он, опрости грех, онда је грех ишчупан из корена. А никакво добро не може се без Њега насадити зато што је у Њега сва ризница добра, све семе добра. Једини је Он сејач добра по њиви света.
Апостол Павле, који је све ово појмио боље од нас, вели:
Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје (Филиб. 4, 13) а без Исуса Христа ко може почети лечити себе од зла, лечити друге од зла, и усађивати добро у себе, и усађивати добро у друге? Нико, ваистину нико.
Зато, браћо, ако смо решени зло искорењивати у себи и у другима, и место зла добро усађивати у себе и у друге, почнимо с почетком, то јест почнимо са победитељем зла и сејачем добра – са Господом Исусом Христом.
О Господе Исусе Христе, буди нам Ти почетак у свакој борби против зла, и у сваком добром делу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Пренос моштију Св. Јована Златоуста; Преп. Тит Печерски

Свети Јован Златоуст, златна труба Православља

Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: „Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!“ Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: „Мир всјем!“ Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар).

Преподобни Тит Печерски

Био најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.


Свети Јован, труба златоковна,
Милост Божју људима раструби,
Милост чудну, што и грешне љуби,
Милост дивну, што кроз сунце сија
И месецом земљу задивљава,
У звезданој колевци је нија.
Милост страшну c Голготе крваве.
Где Бог распет’свету злочин прашта.
Милост страве, праштања и славе,
Милост коју ангели певају,
Коју твари свуколике пију,
Коју само свеци прослављају,
Милост што је мелем болеснима,
Радост простим, лудост књижевнима,
Утук гордим, казна сујетнима;
Милост Божју, што сва твар ужива,
Што се лије ко струја ваздуха,
Милост штоно све грехе покрива –
Милост таква незнана до Христа;
Вечним сјајем од Христа заблиста.
Учитељу Вожије милости,
Моли Бoгa, да нам грехе прости.

РАСУЂИВАЊЕ
Велика је ствар пост, но љубав је још већа. Ако се постом демони прогоне, страсти укроћавају, тело умирује, дух сређује, љубављу се Бог усељава у човека. Сам је Господ нагласио пост као неопходан, но љубав је истакао као главну заповест. У првој половини прошлога столећа владао је Охридом Џеладин-беј, одметник од султана и самостални господар, а црквом је у то време управљао митрополит Калиник. Џеладин-беј и Калиник, иако разне вере, били су врло добри пријатељи и често један другог посећивали. Догоди се да Џеладин беј осуди 25 хришћана на вешала. На Велики Петак требало је да буду обешени. Митрополит, сав узбуђен због тога случаја оде ка Џеладин-беју и стане га молити да ублажи казну. Док су они разговарали, стигне и време ручку, и беј позва митрополита да руча. За ручак је било спремљено јагњеће месо. Митрополит се извини да због поста не може остати на ручку и спреми се да изиђе. Жао буде беју и рекне митрополиту: „Бирај, или ћеш јести са мном и 25 људи ослободити од вешала, или нећеш јести и пустити их на вешала“.
Митрополит се прекрсти и седе за ручак, а Џеладин ослободи осуђене од смртне казне.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као првосвештеника:
1. који приноси Богу на жртву све време Свога живота на земљи,
2. који приноси Богу на жртву сваку реч Своју, свако осећање, сваку помисао, сваки труд и сваку сузу,
3. који за људе приноси Богу најзад свецело Себе самога као човека.

БЕСЕДА
о недоумици маловерних
Ко је овај да га слушају и вјетрови и море? (Мат. 8, 27)
Тако су се питали апостоли не познавајући још Господа Исуса а видећи Га како утишава бурно море и ветрове. Ко је овај да га слушају вјетрови и море? То је Онај који је и створио ветрове и море. Какво је чудо, дакле, да га Његове сопствене твари слушају? Није ли секира послушно оруђе у оним рукама које су је начиниле? Господ је све створио речју, зато се све и покорава речи Његовој.
Ко је Овај, браћо? То је Онај исти који је и пре тога подизао ветрове и умиривао их, и који је узбуркивао море и обуздавао га. То је Онај исти који то и данас чини. Као човек Он стаде пред људе и запрети разиграном ветру и разузданом мору, да би уништио заблуду код људи, као да се ветрови и мора крећу и умирују, или слепим случајем или неком злобном силом, и да би заувек открио истину, да умна и добра сила Створитеља управља и заповеда свима стихијама по Своме промислу.
Ко је Овај? – питаху апостоли. То је безгрешни Син Божји, о апостоли свети, чије ћете име ви пронети по целоме свету, и за чије ћете име ви бити мучени и заклани као јагањци од вукова. Ко су вукови? Они који мисле, да се ветар сам од себе креће, и море само од себе узбуркава и утишава, или само од себе, или од ђавола. О свети апостоли, који упитасте и одговор истинит добисте, и истину целом свету објависте, молите се за нас, да се и ми сви просветимо том истином.
О Господе, свеумни и свесилни, умири ветрове греха и утишај буру страсти наших прљавих и недостојних. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Преп. Ксенофонт и Марија, Јован и Аркадије; Преп. Симеон Ветхи; Св. Давид, цар грузијски

Преподобни Ксенофонт и Марија, и синови њихови Јован и Аркадије

Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку.

Преподобни Симеон Ветхи

Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столпника, који се нешто доцније подвизавао.

Свети Давид, цар грузијски (1089-1130)

Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.


Свет je овај туђин, a ми изгнаници,
Са царским сновима робље у тамници,
Заблудела деца c тугом Оца траже,
Туђини их зову и сластима блаже.
Ками ћe ублажит духове јуначке
Туђини чије су све сласти мртвачке!
Туђин смрћу дише и на смрт мирише,
To што јутром пише, то вечером брише.
A царевић изгнан за царством уздише,
За бесмртним царством, за ваздухом свише,
Где му Отац влада, где ништ’ није туђе,
Где се за смрт не зна ни за мирис буђе.
O пречудни свете, o страшни кавезе!
Ko je c’ Христом везан, кида твоје везе,
И слободан бива од сваког и свега,
Taj нит’ c тобом иде, нит’ од тебе бега,
Но спрема се вредно, да из тебе оде
У наручја Оца, у царство слободе.

РАСУЂИВАЊЕ
Највеће благо једне државе јесу свети и добри људи, који у њој живе. Сравњено с тим благом свако друго благо је као ништа. Благочестиви цареви хришћански сматрали су свете људе у својој држави највећим благословом Божјим. Св. цар Константин Велики говорио је: „Благодарим Господу Исусу Христу, што у моје дане постоје три божанствена светила: блажени авва Антоније, авва Еленије и авва Евхин.“ Пред Куликовску битку, судбоносну за Русију, благочестиви књаз Димитрије Донски, са доглавницима и војводама отишао беше у шуму Радонежску, да потражи преподобног Сергеја и замоли га за молитве његове Богу. Иако је књаз био спремио војску за ослободилачки рат против Татара, некако је већу наду полагао у молитву једног светог човека него ли у многољудну војску и оружје.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као пророка и то:
1. као пророка који је јасно прорекао појединцима (као: Петру, Јовану, Јуди и осталим апостолима) оно што ће им се десити у будућности,
2. као пророка који је јасно прорекао будућност Јерусалиму и другим неким градовима; народу јеврејском и цркви Божјој,
3. као пророка који је јасно прорекао крај света и Свој други долазак.

БЕСЕДА
о недоумици грехом помрачених
Ко је овај што и гријехе опрашта? (Лк. 7, 49)
Тако су питали непокајани грешници: ко је овај? То је Онај који највећма и осећа жаоку људских греха; на кога и падају сви људски греси као шамари. То је Онај који је некада у Рају гледао човека безгрешна; Онај који је човека и створио безгрешним, а који је и сам безгрешан одувек и заувек.
Опростити може само онај ко може и одмаздити. Моћан човек свети се одмаздом, немоћан мржњом. Ако ти можеш вратити нанети удар и не вратиш, то не значи још да си опростио, све докле корен гњева не ишчупаш из срца. Велики је једини Господ, који може и одмаздити и опростити: велики је у правди, јер ће одмаздити непокајаном грешнику; велики је у милости, јер ће опростити покајаном.
О кад би људи знали силу опроштаја грехова! Гле, кад се слепом опросте греси, он прогледа; глувом – и он прочује; грбавом – и он се исправи; крвоточном – и он оздрави; лудом – и он се опамети; поседнутом ђаволима – и он се ослободи; блудници – и она се очисти; мртвоме – и он оживи!
Но, о како је ужасан синџир греха! Какви тешки синџири – многи греси! Ти синџири се не дреше грешним рукама. А када се рука пречистога Господа њих дотакне, они се сами од себе развезују и распадају. Када глас Чистога до њих допре, они се распадају. И од погледа Чистога они се распадају. Да, чак и од помисли Чистога они се распадају – ти грозни синџири греха.
Ко је овај што и гријехе опрашта? То је, грешници, Господ пречисти, и због чистоте свемоћни.
Господе пречисти и свемоћни, ослободи и нас окова греха. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Св. Григорије Богослов; Преп. Публије; Преп. Мар; Св. мученици Фелицита и 7 јој синова

Свети Григорије Богослов, архиепископ цариградски

Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола“. Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светило цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године (в. 30. јануар).

Преподобни Публије

Најпре био сенатор па познавши светлост Христову, остави почасти, раздаде имање сиромасима и предаде се подвижничком животу у близини свога града Зевгмата на Еуфрату. Основао две обитељи и упокојио се у Господу 380. године.

Преподобни Мар

Одликовао се спољашњом лепотом и слаткопојним гласом. Повуче се од света и проживи у једној колиби тридесет седам година у посту, молитви и очишћењу срца од помисли. Као деведесетогодишњи старац упокојио се у Господу 430. године.

Свети мученици Фелицита и седам јој синова

Као хришћанка буде у време цара Антонина, 164. године заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Молила се Богу, само да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и буде по Божјем устројењу. С радошћу је ова ненадмашна мајка испраћала једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљење. Тад је и она с благодарношћу Богу примила мученичку смрт. Сви пострадали у Риму где им се и мошти налазе.


Фелицита Богу се молила:
„Имам венац од седам бисера,
Желим да га завијем порфиром,
У порфири да га Теби дадем,
Боже мили, даре ове прими!“
Седам сина седам су бисера,
A порфира крв је мученичка.
Молитва се материнска дигла
И ко тамјан пред Господа стигла.
Ћесар римски синове осуди
На смрт љуту у мукама љутим.
Мајка рада, свако joj сe диви!
Фелицита синове храбрила:
Зато сам вас, децо, и родила,
Зато сам вас, децо, неговала,
Да вас дадем Богу за уздарје,
Јер Бог вас је мени даровао.“
To изрече, џелат пoc’o поче:
Један паде, мајка се поклони,
Други паде, мајка двапут клања,
Трећи паде, мајка трипут клања.
Са четвртим – четир’ пут се клања,
Пети паде, пет пута се клања,
Шести паде, шест пута се клања,
Седми паде, седам пут’ се клања,
Клања мајка, Богу благодари,
Осам пут’ се за се поклонила,
Па на пању главу одморила.
Maч заблиста, главу joj одруби –
Мајка децу у Рају пољуби.

РАСУЂИВАЊЕ
Обмањују сами себе они који самоуверено говоре да они добро познају људе и да се не даду ни од кога обманути. Ко може познати какав је дух у ком човеку, осим Бога јединога, који зна тајне срца? Чак и велики светитељи варали су се у људима. Тако нпр. Св. Василије дуго је сматрао за свога човека некога лицемерног јеретика, и бранио је овога од многих нападача, док се најзад није сам уверио о лажности његовој и горко разочарао. Св. Григорије Богослов покрстио беше неког философа, по имену Максима, и толико заволи овога да га је држао у дому своме и за трпезом својом. А тај Максим беше опак и лукав као змија, и после извесног времена издејствује сплеткама и поткупљивањима, да буде од неких Цариграђана признат за патријарха на место св. Григорија. Када је ово искушење, после великих смутњи, отклоњено, неки су укоравали Григорија како је могао држати код себе свога највећег противника? „Нисмо ми криви“, одговори светитељ, „ако не прозиремо нечију злобу. Једини Бог зна унутрашње тајне човека. А нама је заповеђено законом, да с очинском љубављу отварамо срце своје сваком ко нам долази.“ Незлобан човек не може лако да појми злобу злобнога.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као цара и то:
1. као господара над природом, коју Он укроћава и ставља Себи у службу,
2. као господара над демонима, и болестима, и над смрћу,
3. као господара над бесмртним царством ангела и светитеља.

БЕСЕДА
о томе ко је Христос
Ко говоре људи да сам ја? (Мк. 8, 27)
Ево, браћо, скоро ће 2000 година од онога дана када је Господ Исус ставио ово питање ученицима Својим. Од онда до данас ово је питање стављено сваком људском поколењу, свакоме белом дану и тамној ноћи; и свако поколење људско, и сваки бели дан и свака тамна ноћ морала је дати неки одговор на ово питање. Питање ово питање је живота или смрти, и одговор на њега живоносан или смртоносан. Ти си Христос Син Бога живога, одговорио је апостол Петар. И тај одговор био је одобрен и похваљен од Господа Исуса.
Ко говоре људи данас да је Христос? Једни говоре, с Јеврејима, да је Он нарушилац закона и самозвани Месија. Други говоре, с Пилатом, да они не могу уопште да дођу до истине о овом човеку. Трећи говоре, с апостолима, да је Он Христос Син Бога живога, Спаситељ и Искупитељ рода људског од греха и смрти, Васкрсли и Васкрситељ, Живи и Животодавац. И ми сви, крштени у име Свете Тројице, слажемо се с апостолима и светом црквом апостолском, која саборним гласом својим тако исповеда Христа Господа.
О Господе Сине Божји јединородни, помози нам, да Те сваког дана живота нашег срцем верујемо и устима исповедамо као Бога и спаса нашег, као Божју силу и Божју премудрост. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Преп. Ксенија; Св. муч. Вавила; Преп. Македоније; Преп. Филон еп. кипарски; Преп. Дионисије Олимпијски

Преподобна Ксенија

Рођена у Риму као јединица ћерка знаменитог сенатора. Привучена љубављу Христовом не хтеде ступати у брак, како жељаху родитељи њени, него, да би избегла то, одбегне из дома тајно са две робиње своје, и дође на острво Коа, у место Милас, где оснује девичку обитељ подвизавајући се ту до смрти. Иако беше слаба жена, ипак имађаше мушку издржљивост у посту, молитви и бдењу. Често по целу ноћ стајаше на молитви; беше одевена бедније од свих сестара, а на хлеб који јеђаше, често посипаше пепео из кадионице. У часу њене смрти (+ 450. године) појави се дивно знамење над девичким манастиром: венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. Од њених моштију многи болесници добише исцељење. Робиње њене следоваху у свему примеру своје игуманије, и када умреше, бише сахрањене, по својој жељи, код ногу блажене Ксеније.

Свети мученик Вавила

Свети мученик Вавила, свештеник у Сицилији. Пострадао за Христа са два своја ученика у III веку.

Преподобни Македоније

Преподобни Македоније, сиријски пустињак. Тек под старост хранио се хлебом печеним, а пре тога јео је само јечмена зрна омекшана у води. Скончао земни живот 418. године.

Преподобни Филон, епископ кипарски

Посвећен за епископа од светог Епифанија, кад овај би позван у Рим да молитвом помогне сестри цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над песмама. Упокојио се мирно у V веку.

Преподобни Дионисије Олимпијски, чудотворац. Подвизавао се на Олимпу. За монаха пострижен у Светој Гори, где је био игуманом Филотејевског манастира. Пред крај живота опет се повукао у самоћу на Олимп где се и упокојио у XVI веку.


Девица Ксенија, као и Агнија,
Ил’ преславна Текла ил’ Анастасија,
He хте да се веже за мужа тљенога
Но женика нађе Христа бесмртнога.
Свом душом заволи Његову красоту
И милост и нежност и сјајну чистоту,
Па дом сенаторски и богатство ма’ну
Кад joj Сунце Правде у души ограну.
Душа! душа! душа! невеста је права
A тело је худо ко пролазна трава.
Па невесту поче Ксенија красити!
И молитвом многом мити и хранити,
Да невеста буде небеска прилика.
Мила, и достојна небеског Женика.
Труд Ксеније свете Женику пријаше,
дарима је многим чудним дариваше.
Кад joj душа чиста над телом завлада,
Спокојна ко цар освојеног града,
Увенча је Господ венцем бесмртности,
Уведе у чертог вечите радости,
Тамо где анђели Творцу песму поју,
Тамо Господ прими и невесту Своју.

РАСУЂИВАЊЕ
У наше дане често се чује од родитеља реч: хоћемо да осигурамо живот своме детету! Зато се труде трудом премногим, нагомилавају богатство, често и неправедно, школују дете своје за оно звање које доноси највише телесне сигурности и материјалне користи. И то чине назови хришћани! Они то чине зато што је њихов појам и о правом животу и о правом осигурању живота – погрешан. А ево како права хришћанка спрема свога сина за прави живот: на смрти блажена Ефросинија говорише своме сину, Клименту Анкирском: „Учини ми част, о сине мој, и мужествено стани за Христа, и исповеди Га крепко и непоколебљиво! Ја се надам, о срце моје, да ће на теби скоро процветати венац мучеништва, и у част моју и за спасење многих… Не бој се ни претњи, ни мача, ни рана, ни огња. Ништа да те не одвоји од Христа, но гледај к небу, и отуда очекуј велику и вечну и богату награду од Бога. Бој се Божјег величанства, страши се Његовог Суда, трепери од Његовог свевидећег ока, јер они који се Њега одрекну, примиће огањ неугасиви и црва неусипног. Ово нека ми буде награда од тебе, сине мој слатки, за муке моје порођајне и трудове око васпитања твога – да се назовем мати мученикова… Крв, примљену од мене, не штеди но пролиј, да од тога и ја примим почаст. Подај тело на муке, да се од тога и ја зарадујем пред Господом нашим, као да сам и сама за Њега пострадала“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као учитеља и то:
1. као учитеља који учи како човек треба да мисли, да би се спасао,
2. као учитеља који учи како човек треба да говори, да би се спасао,
3. као учитеља који учи како човек треба да делује, да би се спасао.

БЕСЕДА
о највидовитијем Пророку
Зашто зло мислите у срцима својијем? (Мт. 9, 4)
Када је Господ изволео упутити укор фарисејима и књижевницима, ови нису били у том часу никога ни убили, ни преварили, ни похарали. И не само то, него у том часу они нису били никога ни речима увредили. Зашто их, дакле, Господ укори, када они не бејаху учинили никакв грех, ни делом, ни речју? Зато што помислише зло.
И зла помисао је грех. То је велика новост, коју Христос донесе у свет. Управо зла помисао је изворни грех свакога греха, јер пре него што човек нешто каже или учини грешно, он помисли грешно. Помисао је узрочни грех, остали греси су само следствени греси. Ко жели уништити ове друге, мора искоренити оне прве. Ко жели зауставити токове воде, мора прво исушити изворе. Нека се нико, дакле, не правда: ја нисам грешан, јер нисам никога убио, ни опљачкао, ни оскврнио, ни слагао. Гле, ми смо пуни мисли убилачких, пљачкашких, скврнавних, и преварних! Ако ли нисмо делом учинили грех, то је само ствар милости Божје и спољашњих прилика. Да је Бог попустио и да су прилике подесне биле, ми бисмо учинили све оне грехе које смо и помислили. Није змија отровна само онда када уједе него и када не уједе, јер носи отров у себи.
Не само, дакле, да је помисао грех, него је она извор греха, почетак греха, семе и корен греха. Ето зашто Господ, свевидећи и свезнајући, укори оне који помислише зло. Зашто зло мислите у срцима својима?
О Господе, свевидећи и свезнајући, помози нам очистити срце и ум наш од помисли злих, да би тако и речи и дела наша била чиста. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

детаљније