Ђурђевдан

Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, заштитниче царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

детаљније

Св. вел. муч. Ђорђе - Ђурђевдан; Св. муч. Лазар Нови

Свети великомученик Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Тропар, глас 4.

Јако пљених свободитељ,
и нишчих зашчититељ
немошчствујушчих врач,
цареј поборниче,
побједоносче, великомучениче Георгије,
моли Христа Бога
спастисја душам нашим.

 

Свети мученик Лазар Нови

Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23. априла 1802. год. у својој 28. години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.


Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.

РАСУЂИВАЊЕ
При некој узбуни у Цариграду у време цара Константина неки озлојеђени људи одбију нос и уши на кипу царевом у граду. Ласкавци многи пак брзо дођу к цару и, као са великим гнушањем, испричају цару, како су бунтовници одбили нос и уши на његовом кипу тражећи од цара да казни преступнике највећом казном. А велики овај цар опипа се руком по носу и ушима и рекне удварачима: „ја осећам да су ми и нос и уши читави и неповређени!“ Удварачи се постидеше и удаљише. Са оваквом царском великодушношћу треба ми сви да подносимо увреде од других. И још: с нарочитом осторожношћу да слушамо потворе на друге људе, које нам удварачи наши достављају. Вазда пак треба да исповедамо пред Богом и самим собом, да смо ми гресима својим заслужили и много веће увреде од оних које нам се чине.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Његово васкрсење почетак новог и светлог дана у историји човечјег рода;
2. како је Његово васкрсење мир мој, и сила моја и васкрсење душе моје још док сам у телу.

БЕСЕДА
о буђењу чистога разума
Ево вам, љубазни, већ пишем другу
посланицу у којима будим напомињањем
ваш чисти разум. (II Петр. 3, 1)
Видите ли, браћо, с каквим циљем апостол Петар пише своје посланице? Да пробуди код људи њихов чисти разум! То апостол сматра за главно. И заиста то и јесте главно. Јер кад би се у свих људи пробудио успавани чисти разум, не би остало ниједне људске душе на земљи, која не би поверовала у Христа Господа, која Га не би исповедила као распетог и васкрслог Спаситеља света, и која не би скрушено прибегла покајању за учињене грехе по наговору нечиста разума. Ништа тако не удаљава од Јеванђеља као нечист разум. Шта чини разум људски нечистим? Грех. Као млеко кад се у њ наспе отров што постане све отровом, тако и разум људски кад у њ уђе нечист грех сав постане нечистотом. Сваки је грех нечистота; сваки грех чини разум човеков нечистим, мутним, отрованим. Све знање које има нечист разум јесте нечисто. Као мутни и прљави ликови предмета у мутном и прљавом огледалу. Чистоме све је чисто, рекао је други врховни апостол. Док је Адам имао чист разум у Рају, све његово знање о Творцу и створењима било је јасно и истинито. Но грех је помрачио и његов разум и разум његових потомака. Онај рајски, чисти разум безгрешног човека није мртав него је успаван у људима под грехом. Треба га само пробудити, и он ће онда непогрешно привести човека ка Христу. Зато апостол и ставља себи у дужност да код људи пробуди тај првобитни, чисти, јасни, видовити, од Бога саздани разум. О браћо моја, помозимо у буђењу људи светом апостолу, који се на крст стрмоглав распе ради своје проповеди, помозимо му бар у колико се нас самих тиче, и пробудимо сваки свој чист разум. И кад свак од нас то учини, видећемо, да сви имамо један разум. Јер чист разум је један, док је нечист разум – легион!
О васкрсли Господе, пробуди Ти у нама чисти разум молитвама Твога светог апостола Петра. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

Преп. Теодор Сикеот; Св. муч. Леонид; Преп. монах Виталије; Свештеномуч. Платон Бањалучки

Преподобни Теодор Сикеот

Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све – само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613. год.

Свети мученик Леонид

Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202. год. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас“ (тј. због деце).

Преподобни монах Виталије

У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.


Виталије инок у великом граду
С молитвом у срцу хита своме раду,
А светина грешна праведна се прави,
Па инока ружи и пљује по глави.
Инок лице брише и трпи и ћути,
Нити одговара нит’ се на ког љути
Тада младић неки и развратник стари
Виталију приђе па га ошамари.
И рече му младић: ти скверни монаше,
Докле ћеш мучити ти стрпљење наше?
– Зашто ме удари? Виталије рече,
Ударен ћеш бити – да се сав град стече –
И не прође много а младић полуди
Што Божјег човека без Бога осуди.
И урлаше младић, сав град уплаши се,
Виталије мирно Богу престави се.
Тада лудак дође на гроб светитеља
И на гробу нађе себи исцелења.
Па исприча младић повест још недавну
И одаде хвалу Виталију славну.

РАСУЂИВАЊЕ
У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов“. – Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли нам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или – тамница.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како је Он својим васкрсењем оправдао веру и наду људску у бесмртност;
2. како је Он Својим васкрсењем уништио код верних страх од смрти.

БЕСЕДА
о сили Божјој у слабости људској
Кад сам слаб онда сам силан. (II Кор. 12, 10)
У Светом Писму нема противречности, те и ове речи нису противречност, ма да тако звуче. Телесан се управља по звуку, а духован по смислу. За телесног човека свуда је противречност, јер он се боји препона, и бега и од сенке, ако му се ова учини препоном. Духован човек је као витез, који воли да савлађује препоне. За духовна човека у овим се речима крије цела наука о спасењу. Кад сам слаб онда сам силан. То јест, кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да сам од себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска усред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан.
О безсилна браћо моја, положимо се на силу Божју, да би у ништавилу своме били силни. По човеку сте немоћни, но по Богу сте силни. Прилепите се к Богу, и сва сила Божја биће уз вас. Исповедите пред Богом немоћ своју, и Бог ће Вам послати свемоћну благодат Своју. Ово вам потврђује апостол својим примером и својим искуством: кад сам слаб, вели, онда сам силан. Ваистину, нема противречности у Светом Писму. Телесан човек говори о противречности по звуку речи, а духован улази у смисао, и расејава привидну противречност опитом.
О васкрсли Господе, смилуј се немоћи нашој, и испуни нас свесилном благошћу Својом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

детаљније

ВАСКРСЕЊЕ Господа Исуса Христа

ОМИЛИЈЕ

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).

Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако мила и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, – све му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану. Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.
Каква разлика измећу тога дана и два ранија.
У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он пред очи непрестано, и у сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега, онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).
Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се извршише насиљем људским и гњевом Божјим, – кад муњевито прохуја вест по Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.
Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав жуборио: Христос Васкрсе!
Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.
Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.
Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га убедити у истинитост васкрсења.
Он виде, али не поверова.
Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову душу обузе. И он не верова.
Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали; сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше глас, сумњаше Магдалена.
Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али – нису поверовали. Требао је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу ребра, па тек онда да верују.
Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини жив, рекао им: „Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше.“
***
Двадесет векова лежи пред нама отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми нисмо као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали, сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и – на крају крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима, поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима, остали у супротном мишљењу.
Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто зато, што начелно не признају никаква чуда други и ако чине каква испитивања, чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.
Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле, тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.
Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.
Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису поверовали; из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили; уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали пред гробом, из кога се Лазар, на Једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу Истине.
Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос Васкрсе!
Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и стављају могућност преваре, – али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи саопштавају; срце њиово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ верују као у своје рођено биће: „али им то не каза тело и крв њихова, него Отац који је на небесима.“
Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.
У великом догађају које описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа. Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује јеванђелски – божанствени венац.
Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили „бајку“ о васкрсењу. Многи верни пред овим застану, уозбиље се, и с мрачном сумњом лате се Јеванђеља, да стоти или хиљадити пут читају одељак о васкрсењу Господа.
Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његових дела ја из почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене, да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора доћи Васкрс.
За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по води као по суху од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су се заповести гробови отварали и мртви устајали; – да је Онај имао моћ и силу и над својом сопственом смрћу. Има их много који веле: „кад бих видео онда бих веровао“. Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и осудише. – Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели, можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају. Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима – ни себи – не верују.
Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само усклицавају: Христос васкрсе!

 

Свети владика Николај – „Хришћански весник“, 1904. г.

 

детаљније

Велика субота

Велика субота (грч. Μεγάλο Σάββατο) или страсна субота је хришћански празник посвећен успомени на погреб Исуса Христа…

детаљније

Велики петак

Велики петак (грч. Μεγάλη Παρασκευή), или Страсни петак, хришћански је празник, који је према хришћанској религији обележен страдањем Исуса Христа…

детаљније

ВЕЛИКА СУБОТА

СИНАКСАР
СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
 

Синаксарско чтење на Велику суботу
 
У свету и Велику суботу, боготелесно погребење Господа и Спаса нашега Исуса Христа, и Његов силазак у ад празнујемо. Њима од искварења наш род позван бивши, ка вечном животу пређе. Од свих других дана света Четрдесетница је превасходнија, а од ње је опет ова света и Велика седмица највећа; а од Велике седмице опет највећа је ова Велика и света субота. А назива се Велика седмица не зато што има веће дане или часове, него зато што се велика и натприродна чуда и изврсна дела Спаситеља нашега у њој десише, и то првенствено данас. Како приликом првог стварања света Бог свако дело сачинивши и напослетку у шести дан најгосподственије саздавши човека, у седми дан почину од свих дела Својих, и освети га, суботом га назвавши, што се тумачи као одмор. Тако и у сачињењу умног света све изврсно сачинивши, и у шести (дан) опет саздавши исквареног човека, и обновивши живоносним Крстом и смрћу, у садашњи овај седми дан одмори се, савршеним одмором од дел?, животоприродним и спаситељским уснувши сном. Силази дакле Божије Слово плоћу у гроб, а спушта се и у ад неискваривом и божанственом Својом Душом, која се у смрти раздели од Тела, и коју предаде у руке Оцу, Коме и Своју крв принесе, за коју Он није молио, а која би наше избављење. Јер није у аду Господња Душа била, као душе других светих, задржана. Па како би и била, кад уопште није потпадала под прародитељску клетву као они. Но ако је нас и држао, ни Крв, којом бејасмо купљени, не узе наш непријатељ ђаво. Па како би то, осим ако не од Бога? Но и Бога Његов разбојник ђаво имаше да ухвати. Међутим и телесно и са Божанством које се са плоћу крајње сјединило усели се у гроб Господ наш Исус Христос. И беше и са разбојником у рају, и у аду беше, како рекосмо, са обоженом Својом Душом. А натприродно и са Оцем беше, и уз Духа седећи, а као Бог неописани посвуда беше, док у гробу Божанство ништа није страдало, као ни на Крсту. Тело Господње дакле, претпе и погибао, то јест разрешење Душе од Тела, а нипошто трулење, распадање плоти и удова, односно савршено (потпуно) упропашћење.
А Јосиф, дакле, скинувши свето Тело Годподње, погребава Га у новом гробу, у врту, близу Јудеја, и постави над улазом веома велики камен. А Јудеји после петка, приступивши Пилату кажу: Господару, сетисмо се да варалица онај рече док беше жив: После три дана устаћу. Чини нам се, дакле, да је добро да твоја власт нареди војсци да утврди гроб. Одговори Пилат: Ако је, дакле, варалица, зашто се бринете за његове речи док беше жив; јер онда он бесумње умре.
А када рече: Устаћу? Изгледа да то извукоше из поуке о Јони. А свакако, ако се утврди гроб, кажу безумници, неће се украсти. О, како онда безумници не разумеваху да оно што ради себе чињаху, против себе чињаху! Када Пилат нареди, сами са војничком четом и брижљивим печатом утврдише гроб, да не би без страже и печата Васкрсење Господње било слагано. Но одсад се ад, осећајући тврђу силу, суновраћује и избезумљује неправедним залогајем који ће ускоро избљувати – Христа Господа, најтврђи и крајеугаони камен, као и оно што од века поједе и стави у утробу.
Неизреченим снисхођењем Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
 

детаљније

ВЕЛИКИ ПЕТАК - Страдање Христово

СИНАКСАР
СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
 

Синаксарско чтење на Велики петак
 
У свети и Велики Петак, свете и спаситељске и страшне страсти (страдања) савршавамо, Господа и Бога нашега Исуса Христа, које нас ради вољно прима: пљувања, бијења, ударце, увреде, исмејавања, багрену одежду, трску, сунђер, оцат, клинове, копље, и после овога свега – Крст и смрт; а све ово се у петак деси.
Јер када након тога што за тридесет сребреника од друга и ученика свога беше продат и издат, прво Га воде код Ане првосвештеника, који Га шаље код Кајафе; овде док је био пљуван, и ударан по образима, а уједно и изругиван и исмеван, чуо је: Прореци нам, Христе, ко је тај који те ударио? Тамо и лажесведоци дођоше, клеветајући да рече: Разорите храм овај, и за три дана подићи ћу га; и како рече да је Син Божији, када и првосвештеник, не трпећи „хулу“, хаљине своје раздера.
Када би јутро, воде Га код Пилата у претор, а они сами не уђоше, да се, вели, не оскврну, но да једу пасху. А Пасхом назива сав празник, па и тада беше како је и требало. А Христос један дан пре ову законску пасху учини, хотећи да се у петак заједно (са пасхалним јагањцима) закоље. И изашавши, Пилат их пита за шта Га оптужују. И пошто ништа подобно не нађе у оптужби, шаље Га код Кајафе, а овај опет код Пилата; јер он беше онај који се на Његово убиство устремљивао. А Пилат каже: Узмите Га ви и распните и по Закону вашем судите. А они опет кажу: Не допушта нам се никога да убијемо, подстичући Пилата да Га разапне. Па пита Пилат Христа, да ли је Цар Јудеја. А Он, Вечни, не признаје, већ каже: Није од света овога моје Царство. Хотећи, дакле, да Га пусти, Пилат најпре онима каже да ниједну присталу кривицу не њему не налази. Затим обичај предлаже да се ослобађа један сужањ за сваки празник, а њима се Варава угоднији од Христа чини. И Пилат учинивши дар Јеврејима, прво шиба Исуса, па га са војницима изводи обученог у црвену одећу, покривеног трновим венцем, у десницу му трску (палицу) ставивши, док му се војници изругују говорећи: Радуј се, Царе јудејски. Ипак, овако се благодати наругавши, Пилат опет каже: Ни једну смртну кривицу не налазим на њему. А они ће: Но ми ћемо Њега укротити, веле, зато што себе назива Сином Божијим. На ово што рекоше, Исус ћуташе, а народ клицаше Пилату: Распни, распни Га. Јер нечасном Га смрћу хтедоше покрити, да Му разводње благу успомену од среде. Пилат, као да их посрамљује, каже: Цара ли вашега да распнем? А они кажу да немају другога цара осим кесара. Јер пошто похуливши ништа не успеше, на кесара се позивају, да барем овако испуне лудост. Јер кажу: Сваки који себе царом чини, противи се кесару. Док ово биваше, жена Пилатова, побојавши се страшних снова, посла к њему, говорећи: Ништа између тебе и тога Праведника да не буде, јер због Њега већ много ноћу пострадах. А овај оправши се, одбацује кривицу за крв Његову. А они клицаху: Крв Његова на нас и на децу нашу; ако овога оставиш слободна, ниси друг кесару. Овога се, дакле, побојавши, мада је тачно знао да је Он невин, Пилат Га предаје на крсну осуду, пустивши Вараву. Ово видевши и бацивши сребренике Јуда одлази, и отишавши дављењу се предаде, на дрво се обесивши, а напослетку, веома се надувши, прсну.
Војници Му, дакле, трском се изнад главе Његове изругавши, товаре Крст, затим принудивши Симона из Кириније, мећу овоме Крст да носи. У трећи час, на месту званом Лобања Га распињу, са обадве Му стране и друга два разбојника обесивши, да се и Он као злочинац урачуна. И војници из рђавости раздељују Његове хаљине, а Његову нешивену одежду жребом дају, сваку увреду превршавајући. И не само то, но док и на Крсту беше, ругајући Му се говораху: Уа, Ти који рушиш храм и за три дана га саграђујеш, спаси се сам. И опет: Друге спасе, себе ли не може спасти? И опет: Ако је Цар Израиљев, нека сиђе са Крста, и вероваћемо у Њега. И кад би, дакле, истину говорили, требали би бесумње да Му приступе: не само да се познавало да је Цар Израиља, већ и целог света. Јер зашто хтеде да се сунцe на три часа помрачи, и то усред дана? Да свима буде страдање објављено! Да се земља тресе, камење да пуца – изобличавајући предобразац Јевреја. Да многа тела васкрсну – у потврду општег васкрсења и у објаву силе Онога који страда. Да се завеса храмовна поцепа – као да се храм љути зато што страда Онај који се у њему слави, те многим открива невидљиво. У трећи се час, дакле, распе Христос, како каже божанствени Марко. А од шестог часа до деветог настаде тама, када и Лонгин стотник, видевши преславно и више од сунца, снажно повика: Уистину, Овај беше Син Божији.
Од разбојника, дакле, један вређаше Исуса, а други му то забрањиваше, најстроже му претећи, и исповеда да је Христос Син Божији. А на веру његову узвраћајући, Спаситељ му обећава пребивање са Собом у рају. Да се свака увреда над Њим испуни, Пилат написа и натпис над Њим, који каже: Исус Назарећанин, Цар Јудејски. Мада они забрањиваху да се пише овако, него да (се напише) „Он рече овако“, Пилат опет одврати: Што писах, писах. Затим када Спас рече: Жедним, исоп му са оцтом растворише. И рекавши: Сврши се, преклони главу и предаде дух. Док сви отидоше, Мати Његова предстојаше код Крста, и сестра Њена Марија Клеопина (коју роди Јаков, а њен Клеопа бездетан умре), па још и љубљени Му ученик Јован.
Неразумни Јудеји, који не беху задовољни ни на Крсту Тело да гледају, молише Пилата, пошто беше велики дан Пасхе и петак, да осуђенима пребију голени, да би брже дошла смрт. И оној двојици пребише голени, јер још беху живи. Када до Исуса дођоше, те видеше да већ беше умро, одустадоше од пребијања. А један од војника звани Лонгин, угађајући безумноме, подигавши копље, међу десна ребра пробада Христа. И одмах изађе крв и вода, једно као од Човека, а друго као изнад Човека. То јест, крв ради причешћа божанственим освештањима, а вода ради крштења. Јер Он је заиста двоисточни извор који садржи ову нашу тајну; ово и Јован видевши посведочи, и истинито је сведочанство његово, јер предстајао је при свему, и видећи пише. И кад би лажно имао да говори, не би Учитељу на бешчашће измишљотине написао. Он, веле, који тамо беше, посудама неким прихвати божанствену и свету Крв од живототочивих ребара.
И кад се ово тако натприродно деси, пошто беше већ близу вече, излази Јосиф од Ариматеје, и он попут других најпре потајни ученик, и дошавши код Пилата са храброшћу, пошто беше знан, моли за Тело Исусово. И он му наређује да Га узме. И са Крста га, дакле, скинувши, свепобожно га положи. И кад већ дође ноћ, долази Никодим, носећи од смирне и алоје неку смесу, састављену након неког времена, и како Јудејима беше обичај да чине, плаштаницом Га обавише и близу положише, у Јосифовом гробу исеченом у камену, где нико пре није лажао; да не би кад Христос васкрсне, неком другом васкрсење приписали. А уз смесу алоја и смирне, који су служиле за прилепљивање, евангелист се сећа да када (по васкрсењу) виде плаштаницу и убрус остављене у гробу, не мисле да је Он украден; јер како би (крадљивци), када не беше толико слободе, стргали ове ствари овако причвршћене уз Плот?! Ово све што се преславно збило у време тога петка, и нама заповедише богоносни Оци да се тога свега сећамо са скрушеношћу срца и умилењем.
Зна се, дакле, да се у шести дан седмице – јасно у петак – распе Господ, јер се испочетка у шести дан саздао човек. Но и у шести час дана беше окачен, јер у тај час, како веле, и Адам се испруживши руке дотакну одреченог (забрањеног) дрвета, и умре. Јер је требало да у онај час када беше и оборен, у тај да се опет наново сазда. А у врту, као и Адам у рају. Горко пиће (жуч и вино), изображавало је кушање (од забрањеног плода). Ударци – нашу слободу објављиваше. Пљување и бесчасно провођење – нашу част. Трнов венац – терање клетава са нас. Багрена одежда – за кожне хаљине, и за царску опрему нашу. Клинови – свеконачно неподизање нашег греха. Крст – оно дрво у рају. Прободена ребра – изображавају Адамово ребро, од којега је Ева, а од ње је преступ. Копље – одвраћа од мене пламено оружје. Вода из ребра – образ крштења. Крв и трска – њима нам као Цар древно отачаство дарова и потписа. Каже се за Адамову главу да лежи тамо где се и Христос, Глава свих, распе. Крсти се дакле (Адам) истеклом Христовом крвљу. А оно се зове место Лобање зато што у потопу, када Адамова глава изван земље исплива, без костију беше ношена, као неко видљиво чудо, те њу Соломон са чашћу праоца, са свом својом војском, камењем многим покри. Зато се и то место Литостротон, тојест Каменопокривено, отада назва. Кажу тако они врсни међу светима да од Предања имају, да је и сам Адам тамо од анђел? био погребен. А где је труп, тамо и орао дође – Христос, вечни Цар, Нови Адам, који старог и преко дрвета палог Адама Дрветом исцељује.
Натприродном и нама неизмерном Твојом благоутробношћу, Христе Боже, помилуј нас. Амин.
 

детаљније

Велики четвртак

У храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, на Велики четвртак је служена света Литургија св. Василија Великог…

детаљније

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (Велико бденије)

СИНАКСАР
СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ
 

Синаксарско чтење на Велики четвртак
 
У свети и Велики четвртак, божанствени Оци који све добро уредише, примопредајно од божанствених Апостола и свештених и божанствених Еванђеља, предадоше нам четворо да празнујемо: свето прање; тајну вечеру; јасно предање ових наших страшних тајни; натприродну (изванредну) молитву, и само оно издајство, јер се наиме јеврејска пасха[1] (јагње) петком имала жртвовати.
Пошто беше прикладно да (пред)изображењу последује и стварност, а у њему јасно и овој нашој пасхи – Христу, да се жртвује, предухитривши (јеврејску пасхалну вечеру) Господ наш Исус Христос, како божанствени Оци кажу, извршава је са ученицима у вече четвртка. Јер то се вече и сав петак (дању) код Јевреја као један дан рачуна; јер овако они броје, „ноћоданство“ то називајући. Изврши Он дакле ову (пасхалну вечеру) и тада – како неки рекоше, а од којих је један и божанствени Златоуст – са ученицима по Закону сврши. Прво усправно стојећи и опојасани, у обућу обувени, палицама се подупирући, и друго што Закон заповеда, да се не би помислило да је законопреступник.[2] А ово све је припремио Зеведеј[3], јер он беше онај „који носи крчаг воде“, како каже Велики Атанасије, ако други и другачије о томе говоре. А потом оно још савршеније показујући ученицима, и тајну ове наше Пасхе предаје у горњици, када већ наступи ноћ.
Када, вели, би вечера, седе са Дванаесторицом за трпезу. Но гледај да ово не беше Пасха по Закону, јер беше вечера и седење за трпезом, и хлеб, и вода, а тамо је све печено на огњу и бесквасно. А пре но што поче да се једе (ово каже божанствени Златоуст), устаје од вечере и полаже доле хаљине, и воду у умиваоник улива, сам све самоизвршавајући, те уједно и Јуду постиђује, а уједно и другим ученицима напомиње да не траже старешинства. Тако и после прања поучава: Који хоће да буде први, нека буде од свих последњи, самог Себе поставивши за пример. А открива се да је пре свих Христос опрао Јуду, који је бестидно председавао, а на послетку и до Петра долази. А овај, будући горљивији од других, Учитељу то забрањује, па онда још наглије одустаје.
Умивши им, дакле, ноге, и узвишеност преславну смерношћу показавши, опет узев хаљине и седавши за трпезу, поучава их да љубе један другог и да старешинство не траже. А док су јели и о издајству започиње. Док се ученици од ових речи узнемиравају, каже Исус Јовану насамо и тајно: Коме ја умочивши хлеб подам, тај је издајник мој. (Јер ако би Петар знао ову реч, убио би Јуду.) И опет: Који умочи са мном у зделу руку; а ово се обадвоје збило. Затим мало шта оставивши, узев хлеб, каже: Примите, једите; па слично томе чашу: Пијте из ње сви, још рекавши: Ово је крв моја Новога завета, ово чините у мој спомен. Но ово чинећи, и сам јеђаше и пијаше са њима. А види како хлебом назива тело своје, а не преснацем; нека се стиде дакле они који на жртву преснац приносе. А преко хлеба уђе у Јуду сатана, пошто га већ пре тога беше искушавао. Сада се свеконачно у њега усели.[4] И изашавши, вели, нагодбу предложи првосвештеницима да им га изда за тридесет сребреника.
А ученици после вечере изађоше на гору Маслинску, на једно поље звано Гетсимани. И после много другог, каже им Исус: Ви сви ћете се саблазнити о мене у ноћи овој. А Петар рече: Ако се и сви, ја се нећу одрећи Тебе. А беше касно, односно дубока ноћ. И Он рече: Пре него се огласи петао двапут, одрећи ћеш ме се трипут, што и би. Што бојазан неизмерна ухвати Петра, то Бог показиваше немоћ природе, и уједно зато што му васељену уручи, да би (Петар) од своје природе оно благопримерно разумео, те милостив био према онима који греше. Но трикратно Петрово одрицање изображаваше грех свих људи према Богу. Прво – заповест коју преступи Адам; друго – преступ писаног Закона; и треће – у вези самог оваплоћења Слова. Ово све опет напослетку Спаситељ исцели троструким покајањем, ради којег: Петре, љубиш ли ме?, трипут изрече. И после тога, човечански показујући како је страшна свима смрт, каже ученицима: Жалосна је душа моја до смрти. И прешавши колико камена добачај, помоли се трипут, рекавши: Оче мој, не може ли чаша ова проћи ме, да је не пијем? И опет: Оче, да ли је могуће да мимоиђе ме чаша ова, да је не пијем? Уједно, дакле, и као човек ово говори, а уједно и ђавола вешто прелази, да овај, мислећи и за Њега да је човек зато што се изгледа боји крсне смрти, не би пресекао тајну. И вративши се и нашавши ученике у сан утопљене, Петру се обраћа, овако говорећи: Зар ни један час не могосте пробдети са мном? Односно: Ти који кажеш да ћеш се и до смрти подвизавати, тако сневаш са другима.
И дошавши на другу страну потока Кедарског, где беше врт, отпочину тамо са ученицима својим. А имаше обичај често тамо да долази. Тако и Јуда знаше место: он неке од војника узевши, са народом који му је следио дође на Исуса, давши им знак пољупца. А за ово им рече зато што је (Христос) много пута био задржан, па непримећен из средине њихове пролазио. Тако и овде прво сам Христос њима прилази, говорећи: Кога тражите? А они Га још не препознаваху но не стога што им је ноћ у сметњу била, јер светиљке и свеће беху, вели, упаљене, и са страхом павши, одвојише се, и кад опет дођоше сам им одговараше. А Јуди, који учини нагодбу, Христос каже: Друже, на то си дошао, односно: На то што си дошао, Јудо, благовремено је. И опет каже: Као на разбојника ли изиђосте са ножевима и кољем да ме ухватите? А у ноћ дођоше да не би какав немир у народу био. Тада најгорљивији Петар, пошто од вечере беху на такво шта спремни, ударивши првосвештениковог слугу по имену Малхо, десно му ухо одсече. А Исус знаше да ће првосвештеници рећи: Није добро Закон слушао и учио. Христос је дакле ово забранио Петру, пошто није добро ономе који је послушник духовног мужа да мач употребљава, а Малхово ухо је исцелио.
И ухвативши дакле Исуса, свезана га доводе на двор првосвештеника Ане, који беше таст Кајафин, јер тамо беху окупљени сви који против Христа причаху, фарисеји и књижевници. Овде оно Петрово одрицање због слушкиње бива, и пошто ноћ уто прође, петао се огласи трећи пут, а он сетивши се заплака горко. И кад време већ до јутра дође, Христа од Ане до првосвештеника Кајафе доводе, где и пљување прими, и лажесведоци позвани бише. А кад се озари дан, Кајафа Га шаље Пилату. А они који Га доведоше, вели, не уђоше у претор да се не оскврну, но да могу јести пасху. Окупљају се, дакле, првосвештеници и архијереји, јер изгледа безаконито учинише и одложише Пасху, како каже божанствени Златоуст; јер те ноћи је требало да је једу, али ради Христовог убиства је одложише. А да им је тада било обавезно да је једу, то је показао Христос, који је прво ноћу (пасхалну) вечеру јео, а затим тајнонаучио савршеном; или (је појео) зато што је у образу Закона, како је речено, требало да буде и сама стварност; јер Јован каже: пре празника Пасхе (Јн 13:1). Ради свега овога што би у четвртак и ту ноћ, и ми празнујемо спомен страшних и неизречених оних дела и делања, са страхом то чинећи.
Неизреченом Твојом благоутробношћу, Христе Боже наш, помилуј нас.

НАПОМЕНЕ:

  1. Пасхом („прелазом“) се означава и сам празник изласка из Египта преко Црвеног мора, и јагње које се на тај дан жртвовало, као и цела вечера која је поред јагњета укључивала и преснаце (бесквасне хлебове), и још неке горке траве.
  2. То потврђују и богослужбене песме: „Законско окончавши наређење, Он који плоче закона написа на Синају, поједе дакле пасху древну и сеновиту, а постаде Пасха тајна и животожртвена.“ (Повечерје Велике среде, песма 8, тропар 1).
  3. Зеведеј је отац светих апостола Јакова и Јована Богослова.
  4. Јуда је дакле, како каже и богослужење, примио свето причешће, па тек онда изашао. Сатана није ушао у Јуду преко Христовог тела, него обичног комада хлеба. „Руке си испружио, којима си Хлеб неискварења прихватио, да примиш сребренике, уста на целивање приносећи преварно, којима си Тело Христово и Крв примио. Но тешко теби, како рече Христос.“ (Пов.Вел.ср., пес.9, троп.7) „Примаше Тело које решава од греха несавесни, и Крв божанствену која се излива за свет; но не стиђаше се да пије Њу коју продаваше за новац, и о злоћи не негодова, и клицати не спозна: Господа певајте, дела, и преузносите Га у све векове.“ (Јутр.Вел.чет., пес.8.троп.3) „Небесни Хлеб у устима носећи, на Спаса издајство учини.“ (Веч.Вел.чет., стих. на Славу) „Пољупцем преварним Јуда тада уста отвараше Теби, којима Тело Твоје, Слове, недостојно квасише, кличући Теби: ‚Радуј се, Учитељу’; пољубљивач и издајник, слуга и варалица.“ (Повеч.Вел.чет., Канон преп.Андреја Крит., пес.5. троп.4)

 

детаљније