Св. муч. Агатоник, Зотик и други; Св. муч. Евлалија; Св. муч. Антуса, и други; Свештеномуч. Горазд Чешки

Свети мученици Агатоник, Зотик и прочи с њима

Свети Агатоник беше грађанин никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвате светог Зотика у неком месту Карпину, распу на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и светог Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Боголепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Чврсто везане све поведе у Византију, но успут помреше од рана и изнемоглости свети Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише светог Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем беху мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Света мученица Евлалија

У време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје“. У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа.

Света мученица Антуса, и прочи с њом.

Ћерка богатих но незнабожниx родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. По том се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер несмеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше 23 године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, под којим завешта да буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише по том посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257 год. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.

Свети свештеномученик Горазд, епископ чешки

Рођен 26. маја 1879. године. После завршеног Богословског факултета у Оломоуцу 1902. године рукоположен у Римокатоличкој цркви у чин презвитера. У једном јаком покрету повратка Чеха у Православље, Маћеј Павлик се обраћа Светом архијерејском синоду Српске православне цркве с молбом да га прими под своју јурисдикцију. Он је ово учинио због тога што је до распада Аустроуграске 1918. г. духовно старање о православнима у Чешкој водио епископ задарски. Замонашен је у манастиру Крушедолу 21. септембра 1921. године и добио име Горазд. Патријарх Димитрије га је рукоположио у чин епископа 25. септембра исте године. Био је веома активан на организовању своје епархије. Епископ Горазд је 28. октобра 1938. године упутио свим поглаварима православних цркава, једну посланицу и позвао целу светску јавност у помоћ. Немци су га тада добро запамтили. Чешки родољуби-падобранци, су долетели из Енглеске и извршили атентат на Рајнхарда Хјадриха у Прагу, нашли су склониште у крипти православног катедралног храма светих Ћирила и Методија у Прагу. Гестапо је сазнао улогу епископа Горазда, кога су ухапсили са сарадницима. После великих мучења осуђен је на стрељање 3. септембра, а сутрадан 4. септембра 1942. године стрељали су га Немаци у прашком предграђу Кобилиси, а потом спалили у прашком крематоријуму. Тог дана Немци су забранили рад Православне цркве у Чехословачкој, а њену имовину су конфисковали.

Бела Божја голубица,
И Христова мученица,
Евлалија муке жели,
Да мукама дух убели.
Шта је тело? слабо грне,
Кад из њега душа пр’не,
Прах се враћа праху своме,
Душа свету ангелскоме.
Евлалија Христа носи,
Без уздаха муке сноси,
Муке сноси, Бога моли,
Мучитељу да одоли.
И одоли голубица,
И победи мученица.
Тело њено израњено,
Белим снегом покривено,
Душа – голуб из ње лети,
Створитељу свом узлети,
На мртвоме лицу њеном,
Белим снегом покривеном,
Гле осмеха победнице,
Гле осмеха осветнице!
Осмехом се осветила
И нов живот објавила.
Молитвама Евлалије
И нас Бог да помилује!

РАСУЂИВАЊЕ

Кад се човек једном истински покаје, не треба више да мисли о гресима учињеним, да не би опет згрешио. Св. Антоније саветује: „Чувај се, да се ум твој не оскврни сећањем пређашњих грехова, и да се у теби не обнови осећање тих грехова“. Опет на другом месту вели: „не утврђуј у души својој раније учињене грехове размишљањем о њима, да се они не понове у теби. Буди уверен, да су ти они опроштени од онога времена, када си предао себе Богу и покајању. И у то не сумњај.“ За св. Амона говорили су, да је он био достигао такво савршенство, да од многе благости није знао више да постоји зло. Кад су га питали, какав је то тесный и прискорбный путь, он одговори: „то је обуздање својих помисли и одсечење сопствених жеља ради испуњења воље Божје“. Ко обуздава грешне помисли, тај не мисли ни о својим ни о туђим гресима, и ни о чем трулежном, ни о чем земаљском. Ум је таквога човека непрестано на небу, где нема зла. Тако постепено и у њему нестаје зла, чак и у мислима.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну Божју помоћ Давиду (I Сам. 19), и то:
1. како Давид удараше у харфу пред Саулом;
2. како зли дух нападе на Саула, и Саул се баци копљем да убије Давида;
3. како Саул не погоди Давида на најближем растојању.

БЕСЕДА

о пророчанству чудеса Христових
Тада ће се отворити очи слијепима, и
уши глухима отвориће се. Тада ће
хромац скакати као јелен, и језик
нијемога пјеваће(Иса. 35, 5 – 6).

Ходите, браћо, да се надивимо сили Бога нашега живога, који отвори очи смртну човеку, да види у превеликој даљини времена оно што ће се збити. И још како да види: до у саме појединости, као да је сам тај пророк био апостол Христов, и ходио с Христом Господом, и гледао чудо за чудом, како Он слепима даје вид, и глухима слух, и хромима здравље ногу, и немима глас и говор. Када Јован Крститељ из тамнице посла ученике своје да питају Христа: јеси ли ти онај што ће доћи? Господ Христос одговори им речима свога пророка Исаије: идите и кажите Јовану што чујете и видите, слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају (Мат. 11).
Погледајте, како је дивно стројио Господ спасење наше! Оно што је преко пророка Својих о Себи прорекао, оно је Он и испунио. Пророк је негда говорио Његове речи внушене Духом Светим, а сада Он говори речи Свога пророка. Негда се пророк позивао на Њега, а сад Он на пророка. Да покаже тиме, да и кад говори Своје речи и кад говори пророкове речи, увек говори само Своје. Да покаже, да је и онда Он говорио а не пророк, и сада Он говори, а не неко други. И да оправда пророка Свога, као верног слугу Свога, те да нико не може рећи: пророк је лажно говорио. И тако пророци служише слави Христа Господа и Христос Господ прослави пророке Своје, истините слуге Своје.
О Господе Исусе, прослављени од слугу Својих и прославитељу слугу Својих, помози и нама, да речју, и делом и мислима послужимо величанственој слави имена Твојега. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Недеља 13. по Духовима

У недељу 13. по Духовима Литургијским сабрањем началствовао је јереј Бошко Савић…

Св. апостол Тадеј; Св. муч. Васса и деца њена; Преп. Аврамије Смоленски; Св. праоци Аврам, Исак и Јаков

Свети апостол Тадеј

Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо, како туђе да примамо?“ И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском.

Света мученица Васса, и деца њена: Теогније, Агапије и Пист

Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

Преподобни Аврамије Смоленски

Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220. год.

Свети праоци Аврам, Исак и Јаков

Спомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји.

Свећа гори а тамјан мирише,
Аврамије дан и ноћ се моли,
Своје ближње као себе воли.
Сухо тело светог Аврамија
Од пошћења и од метанија,
Срце дрхти од Божјег имена –
Вечност пише по листу времена.
*
Грешници се не боје грешника,
Ал’ се љуто боје праведника,
Грешни људи Аврамија руже,
Завидљивци Аврамија туже.
Ружен, тужен, Аврамије сноси,
Милост Божју за душмане проси.
Аврамије своје срце крије
Тајно клечи, тајно сузе лије;
Бог не суди к’о што суде људи,
Суд човечји жели да нахуди
А Бог жели спасеније сваком,
Великашу и робу нејаком.
Светац наду сву на Бога стави –
Аврамија Бог вечно прослави.

РАСУЂИВАЊЕ
Великодушно опраштање клеветницима и молитва за њих одлика је светитеља хришћанских, који све клевете против себе не приписују људима него демонима, главним подстрекачима сваке клевете као и свакога греха уопште. Свети Аврамије Смоленски би оклеветан код кнеза и епископа од неких завидљивих попова као варалица, мађионичар и лицемер. Клеветници тражаху ништа мање него да се он спали. И кнез и епископ повероваше клеветницима, и Аврамије би протеран из Смоленска и забрањено му чинодејство. За све време истраге и суђења Аврамије понављаше молитву св. Стефана првомученика: Господе, не прими им ово за грех (Дела 7, 60). Доцније се утврди, да су сви тужиоци Аврамијеви лагали и клеветали. Разјарени кнез хтеде љуто казнити клеветнике а владика одлучити их од цркве, но Аврамије свети паде на колена пред владиком и са сузама мољаше га, да им опрости. И не хте поћи у свој манастир нити почети поново чинодејствовати докле год његови клеветници не бише помиловани и пуштени.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Давида и Саула, човека с духом Божјим и човека без духа Божјега (I Сам. 18), и то:
1. како се Саул бојаше Давида због врлине његове, и како Давид у свему беше покоран Саулу;
2. како Саул притворно награђиваше Давида али га посла међу Филистејце да би погинуо.
3. како се увек одступник од Бога највише боји Божјег човека.

БЕСЕДА
о чудесном камену у Сиону
Ево, ја мећем у Сиону камен, за основ,
камен изабран, многоцен, крајеуголан,
честан, темељ поуздан; ко вјерује у њ
неће се постидјети. (Иса. 28, 16)
Овај чудесни камен, браћо, јесте сам Господ наш Исус Христос. Јер да је пророк мислио на обичан камен, не би спомињао веру у њега, иначе би он прорицао идолопоклонство. И код пророка Данила говори се о камену, који се одвали од брда и разби великог идола и порасте као гора велика, и испуни сву земљу (Дан. 2, 34). Пророчанство о камену код Данила је за незнабошце, а код Исаија за Јевреје. Господ Исус Христос је тај камен, који је постављен прво у основ свуколиког Божјег стварања јер Он је Слово Божје и словесност Божја; друго у основ Старога Завета као припремног, и треће у основ Новог Завета као завршног. Камен крајеуголан то јест камен најјачи и најтврђи, који везује и спаја друго камење и држи дуварове разних праваца у јединству и целини. Ако се посматра Господ Христос унутра у нама, Он је крајеуголни камен, који везује и спаја разне наше духовне способности у јединство и целину, тако да све дејствују у једном правцу, у правцу Бога и Царства Божјег. Ако ли се посматра Христос Господ у историји људској, Он је крајеуголни камен, који везује и спаја Јеврејство и незнабоштво у један дом Божји, у цркву Божју. Јер темеља другог нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос (I Кор. 3, 11), говори апостол Новога Завета у сагласности са пророком Старога Завета. Ко год је до сад веровао у тај Камен Спасења, није се постидео. Нити ће се икад ико постидети ко буде у њ веровао. Јер је тај камен темељ поуздан и ваистину камен изабран многоцјен и честан.
О Господе Исусе, Камену спасења нашега, укрепи веру у нама, свету и спасоносну веру у Тебе, јединога Спаситеља нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. пророк Самуил; Свештмуч. Филип еп. Ираклијски, са Севером и Хермесом

Свети пророк Самуил

Петнаести и последњи судија Израиљски. Живео на 1100 година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када му се наврши 3 године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у 12 години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у 98. години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада па за 20 година беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. По том суђаше Самуил мирно народу своме до старости. Видећи га остарела народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов, – народ оста при свом тражењу. И ако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами.

Свештеномученик Филип епископ Ираклијски, са свештеником Севером и ђаконом Хермесом

Према свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: „мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима“. Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још 38 хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново.

Самуил праведни, слуга живог Бога,
Судија вољени од народа свога,
Он Бога штоваше, Бога изнад свега,
Воља Божја беше заповест за њега,
Он народну вољу Божјом исправљаше
И народне грехе пред Богом кајаше.
Свештеник, и пророк, и судија прави,
Тројако Господа Самуил прослави.
Сваким својим словом, сваким својим делом,
Трудом, и молитвом, и жртвом и јелом,
Целим бићем својим он Богу послужи,
Владарима земним овај пример пружи:
Свом народу нико ползовати неће,
Ко се од закона Божијег окреће
Ко себе и народ слуша, а не Бога,
У дно ће понора пасти безданога.
К’о што Саул паде, и други уз њега.
Сви саучесници греха народњега.
Само роб Божији владар може бити
И народу своме трајно користити
То Самуил учи и делом и речи,
Кроз векове многе то учење јечи.

РАСУЂИВАЊЕ
Покај се пре него што смрт затвори врата твога живота и отвори врата Суда. Покај се пре смрти, а пошто не знаш час смрти, то покај се данас и сад, и престани понављати грех свој. Овако се моли Богу св. Јефрем Сирин:
Пре него ли се точак времена заустави у моме животу, – помилуј ме.
Пре него ли дуне ветар смрти, и на телу моме појаве се болести, весници смрти, – помилуј ме.
Пре неголи величанствено сунце на висини помркне за мене, – помилуј ме; и нека сијне за мене светлост Твоја свише и растера страшну таму ума мојега.
Пре него се земља врати у земљу и постане трулеж, и пре пропасти свих црта красоте њене – помилуј.
Пре неголи греси моји предваре ме на Суду и посраме пред Судијом, – помилуј, Господе, испуњени благошћу.
Пре него воинства изађу, претходећи Сину Цареву, да саберу бедни род наш пред престо Судије, – помилуј.
Пре неголи зазвучи глас трубе пред пришествијем Твојим, поштеди слуге Твоје и помилуј, Господе наш Исусе.
Пре неголи закључаш двер Твоју преда мном, Сине Божји, и пре него ја постанем храном неугасивог огња геенског, – помилуј ме.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу Давидову над Голијатом (I Сам. 17), и то:
1. како Голијат, страшан телом, оклопом и оружјем, пркосаше свој војсци Израиљској;
2. како Давид, с надом у Бога, пође с праћком и каменчићима, и уби Голијата;
3. како Давид победи јер вероваше да је то рат Господњи, рат верних против неверних.

БЕСЕДА
о обраћању Мисира ка Господу
И биће познат Господ Мисирцима,
и познаће Мисирци Господа у то вријеме,
и служиће му жртвама и дарима,
и завјетоваће завјете Господу и извршиваће. (Иса. 19, 21)
О како је променљиво срце човечје! Но од свих промена његових једна је срамнија од најсрамнијих, а то је: када верни постане неверни. И од свих промена његових једна је славнија од најславнијих, а то је: када се неверни обрати и постане верни. Она прва промена десила се са Израиљцима, који убише Христа; ова друга десила се са Мисирцима, који повероваше у Христа. Некад је Мисир био главни гонилац верујућих у једнога живога Бога, јер некада су Мисирци имали многе мртве богове, идоле и ствари, којима су се клањали, басне и гатарије, којима су се заваравали. Али гле, шта пророк прориче! Какво дивно виђење! Мисирци ће познати Господа јединога и живога у то време, када Господ у телу јави се међу људима. Идоли ће бити разорени, храмови демонима и животињама оборени, олтар Богу живоме и јединоме утврђен, жртвеник уздигнут. Приносиће се жртва бескрвна, место крвне, словесна место бесловесне. Стотине хиљада инока узимаће на се завете сиромаштва, послушности и поста из љубави према Господу. Највећи подвижници јавиће се у том негда мрачном Мисиру; најхрабрији мученици за Христа Господа; најпросвећенији умови; најпрозорљивији чудотворци.
О какво дивно виђење! И како је дивно остварење тога виђења! Св. Златоуст пише: „ни сунце са множином својих звезда није толико сјајно колико пустиња Мисирска са својим иноцима“. Све се остварило у истини што је провидео и прорекао Исаија, син Амосов, пророк видовити и истинити.
О Господе благосрдни, који си се смиловао Мисиру, негдашњем гонитељу верних Твојих, и просветио га светлошћу истине, просвети и нас, и укрепи нас благодаћу Духа Твог Светог и примером великих Мисираца хришћана. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Андреј Стратилат; Преп. Теофан; Св. муч. Тимотеј, Агапије и Текла

Свети мученик Андреј Стратилат

Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

Преподобни Теофан

Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Св. Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

Свети мученици Тимотеј, Агапије и Текла

Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.

Природина песма сред Тавријских гора
Јечала без људска гласна одговора.
Док једнога дана гора се затресе,
Нека нова јека кроз њу се пронесе;
Па устави гора своју вечну јеку
Те да чује нову, што не чу у веку.
Ту би конац храбре Андриј’не дружине,
Ту вукови клаху јагањце невине;
Андреј царство римско од Перса сачува,
А сад војска римска на Андреју грува,
С две хиљаде друга Андреј земљи клече,
Друговима својим благи савет рече:
– Сад је час пријатан, сад је дан спасења,
Са животом земним нашег разлучења.
На колена смерно пред Бога клекнимо,
И за многа добра топло захвалимо,
А највише браћо, за смрт мученичку
Без гњева и вике на руку крвничку.
Тако Андреј рече. На колена па’ше,
Две хиљаде људи молити се сташе;
Гонитеља љутих мачеви севаху
Хорови ангела над гором блистаху,
На небу се рајска отвараху врата
За Андрију светог, славног стратилата
И његову војску, што врагу одоли
И за свога Христа чесну крвцу проли.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад нас невине снађе нека изненадна беда, не треба одмах да јадикујемо, него да гледамо у томе Промисао Божји, који кроз ту беду нешто ново и корисно за нас строји. Божественом Теофану, игуману Дохијарском, једног дана дође изненадна вест, да су Турци ухватили сина његове сестре, потурчили га и одвели у Цариград. Теофан одмах оде у Цариград, и успе с помоћу Божјом, да нађе свога сестрића и да га тајно изведе из Цариграда и доведе у свој манастир у Св. Гору. Ту га он поново врати у веру хришћанску, а по том и замонаши. Но братија стану роптати на свог игумана и на његовог сестрића из страха од Турака, јер се бојаху, да Турци не дознаду, те да не дођу и не разоре манастир. Не знајући шта друго да ради св. Теофан узе свог сестрића и удаљи се с њим тајно не само из Дохијара. него и из Свете Горе, и дође у Верију. Доцнија делатност Теофанова у Верији и у Наусу показала је, колико је она беда била корисна за цркву. Оно што Теофан никад не би успео да учини у Св. Гори, учинио је на овим другим местима, у која је избегао од оне беде. Наиме: основао је два нова манастира, у којима се временом спасавало мноштво инока и налазило утеху себи безброј људи. Још уз то и мошти његове свете усред народа хришћанскога, постале су источник исцелења на утврђење вере у многих неверних и маловерних. – Тако Бог премудро устројава судбе људске кроз изненадне беде, које се људима тренутно чине да иду на њихову коначну пропаст.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни Промисао Божји у животу Давидовом (I Сам. 16), и то:
1. како дух Божји удаљи се од Саула због греха Саулова;
2. како зли дух нападаше Саула, те он тражаше једног гуслара (харфисту), да га разоноди;
3. како слуге цареве нађоше баш Давида и доведоше цару, да га са харфом блажи.

БЕСЕДА
о сили Господњој и немоћи идолској
Гле, Господ сједећи на облаку лаку
доћиће у Мисир, и затрешће се од њега
идоли Мисирски. (Иса. 19, 1)
Бежећи од цара Ирода, Фараона Јерусалимског, Господ је дошао у Мисир. Не рачуна се прави Израиљ по месту него по духу и делима. У време рођења Господа веће је зло царовало у Јерусалиму него некад у Фараонском Мисиру, као што често бива да кад верни отпадну од вере постају гори од неверних, који никад не познаше праву веру. И тако Мисир у оно време беше блаже и гостопримније место за Спаситеља света од Јерусалима. Сравни речи пророкове са речима, које ангел у сну рече праведном Јосифу: устани, узми дете и матер његову, па бјежи у Мисир (Мат. 2, 13), и одмах ћеш се уверити, да се Исаијине речи ни на кога другог не могу однети до на Христа Господа. Још више ћеш се утврдити у томе, кад чујеш и другог пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега (Ос. 11, 1).
Шта означава облак лак, на коме ће Господ доћи у Мисир? Означава тело Господа, у које ће Он обући Божанство Своје. Јер је тело човечје као згуснут облак, у коме душа станује. То је, дакле, пророчко виђење ваплоћеног Господа. Неки тумачи мисле, да облак лак означава и Пречисту Богоматер, која је дугим постом и молитвом и другим подвизима учинила тело своје лаким као облак. Нарочито је лак био тај облак – тело Богородичино – због одсуства страсти, које обремењавају људска тела.
О Господе свемилостиви, који желиш спасења свима људима, и не гледаш, ко је Јеврејин ко ли Мисирац, спаси и помилуј и нас, јер се у Твоје име уздамо непрестано. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Преп. Јован Рилски; Св. муч. Флор и Лавр; Свештеномуч. Емилијан епископ

Преподобни Јован Рилски

Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

Тропар (глас 4):

Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршенстба, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао оче Јоване. Зато моли Христа Бога за душе наше.

Свети мученик Флор и Лавр

Браћа и по телу и по духу и по занимању. Беху обојица ревносни хришћани, а по занату каменоресци. Живљаху у Илирији. Неки кнез незнабожачки запосли их на зидању храма идолског. Догоди се при њиховом раду, да један одломак камена одскочи и удари у око сина жречевог, који радознало посматраше рад неимара. Видећи свог сина ћорава и крвава жрец стаде викати на Флора и Лавра и хтеде их тући. Тада му света браћа рекоше, ако буде веровао у Бога, у кога они верују, син ће његов оздравити. Жрец обећа. Флор и Лавр са сузама помолише се Богу Господу, живоме и јединоме, и крсним знаком знаменоваше детиње избијено око. И дете оздрави одмах, и око му постаде цело као што је и било. Тада се крсти жрец Мемертин и син његов, и ускоро по том оба пострадаше за Христа у огњу. А Флор и Лавр када довршише храм, ставише крст на њега, позваше све хришћане и осветише га именом Господа Исуса и свеноћним пјенијем. Сазнав за ово Илиријски намесник, сажеже у огњу многе од тих хришћана, а Флора и Лавра живе баци у бунар, и бунар засу земљом. Доцније се мошти њихове објавише и бише пренете у Цариград. Пострадаше за Христа и Христом се прославише ова дивна браћа у II столећу.

Тропар (глас 4):

Похвалимо верни по достојанству, красну и богомудру пресветлу двојицу, Флора преблаженог и Лавра свеславног, који вечну Свету Тројицу усрдно свима јасно проповедасте. Зато пострадасте до крви и венцима пресветлим се увенчасте: Молите се Христу Богу да спасе душе наше.

Свештеномученик Емилијан епископ

Родом из Јерменије. По својој жељи, тражећи мучеништва, оде у Италију да проповеда Христа, у време Диоклецијаново. У Тревији изабран за епископа. Због многих чудеса при његовом мучењу поверовало у Христа око 1000 незнабожаца. Посечен мачем заједно са својим духовником Иларионом и двојицом браће Дионисијем и Ермипом.

Два сина, два светца, једна мајка роди,
Благо таквој мајци, што Богу угоди.
Флор и Лавр дивни камење резаху
Уз то душе људске крстом исправљаху;
Што длето за камен, то је крст за душе,
Крстом одељани за крст погинуше.
Жрец идолски виде чудо невиђено:
Око избијено – око исцељено!
Чудо невиђено! То му беше доста
Па се крстом крсти, и мученик поста.
Флор и Лавр дивни храм идолски праве,
А у срцу своме Христа Бога славе.
Направише браћа нови храм пагански,
Но крст му ставише, и гле – храм хришћански!
Још га испунише славопојем Христа
И красотом свећа и тамјана чиста.
Човек на човека исто тако личи,
Но један је смеран, а други се кичи.
Гле, врло су слични по телу и руху,
Ал’ различни врло по уму и духу.
У једном је Христос и чиста светиља,
У другом ђаволска мука и празнина.
Нека наша тела – Бог да нам дарива –
Храмовима буду Духа Бога жива
По молитви силној Божјих угодника.
Браће Флор – и Лавра, светих мученика.

РАСУЂИВАЊЕ

Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца – за казну родитељима – ударе често у супротну страну, и постају развратна. Неки дечко Лука, синовац св. Јована Рилског, чувши за свога стрица и вучен жељом за духовним животом, дође своме стрицу у планину. Јован га прими с љубављу и почне га поучавати и у подвигу подржавати. Но отац Лукин појави се једнога дана пред пећином Јовановом и јаросно почне ружити светитеља, што му сина задржава у тој пустињи. Јованове речи и савети ту ништа нису помогли. Отац повуче силом сина кући. Но на путу уједе дете змија, и Лука умре. Свирепи отац увиде у томе казну Божју и раскаја се, но све је било доцкан. Он се врати Јовану јадикујући и оптужујући самога себе. Но светитељ му само рече, да дете сахрани и да иде одакле је и дошао.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно Божје избрање Давида за цара (I Сам. 16), и то:
1. како Господ упути Самуила у дом Јесејев да помаже једног сина његовог за цара;
2. како Господ упути Самуила да помаже осмог и најмлађег сина Јесејева, Давида, пастира оваца;
3. како Самуил помаза Давида, и како дух Божји сиђе на Давида.

БЕСЕДА

о миру међу вуком и јагњетом
И вук ће боравити с јагњетом,
и рис ће лежати с јаретом(Иса. 11, 6).

Тако пророк истинити предсказиваше истину. И још додаје: теле и лав и јунац биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти… И лав ће јести сламу као во. И дете ће завлачити руку у рупу змије отровнице, и змија му не ће удити. Кад ће се догодити ово чудо, браћо? Оно се је већ догодило, онда када се појавио Христос Чудотворац на земљи. Ово је стварност рајска, која се обновила међу људима доласком Спаситељевим на земљу. Загонетно но ипак јасно говорипророк; загонетно, јер не говори о зверовима него о људима: јасно, јер се предсказање његово испунило у цркви Христовој. Људи који су по нарави били као вукови, и рисови, и лавови, и медведи, и волови, и јагањци, и јарићи, и змије, – сви стоје пред Дететом Витлејемским уједначени вером, укроћени благошћу, обасјани надом, омекшани љубављу.
Пророк још прориче и због чега ће се ово збити. Јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно. Посматран телесно сваки је човек земља. Онај човек, који поверује у Христа и у истини пође за Христом, постаје пун познања Господњега као море воде што је пуно. Такви су били многи појединци. Таква су била и читава друштва подвижника у Мисиру, у Св. Гори, на Кипру, у Русији, у Јерменији и на другим странама. Но и то није све. Познање Господње раширило се данас по целој земљи. Свето Писмо распрострто је по свима народима. И мало има кутова земље, где се не чита Јеванђеље Христово, где се не зна за име Божје, и где се не приноси бескрвна жртва Господња. Једни одбацују Христа, други га прихватају; једни одступају од вере праве, други прихватају веру праву. И тако иде једна борба широм целог света у знаку Господа Исуса. Препуњене воде изливају се и преливају се у празне долине; празне долине се пуне и уједначују са високим водама. Није све онако сјајно усвету како ми хришћани желимо, али пророчанство пророка Исаије пресјајно се испунило и обистинило. О како је дивно виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитога.
О Господе Чудотворни, укроти зверску нарав оних људи и народа, који још нису укроћени силом љубави Твоје. Да сви будемо благородни од благородства Твога. Да сви будемо славни од славе Твоје. И живи, Господе, живи од живота Твога бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Патрокло; Св. муч Мирон; Преп. Илија Калабријски; Преп. Алимпије Печерски

Свети мученик Мирон презвитер

Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. По том стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља – судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250 год.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Мирон, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Патрокле

Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога“, рече св. Патрокле цару. На то њему цар: „како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?“ Рече Патрокле свети: „имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу.“ Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по божијој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

Преподобни Илија Калабријски

Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабријивеома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преп Илија упокојио се у Солуну 903 год.

Преподобни Алимпије, иконописац Печерски

Изображавајући ликове светитељске на дрвету, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе, виде ангела Божјег, и у старости сконча мирноу Господу, 1114 год.

Патрокле се пред царем исправи,
Христа Бога без страха прослави;
Цар га пита, а Патрокле вели:
– Богат треба ништем да удели,
Ја сам богат, а ти, царе, ништи,
Имам блага, само ти поишти. –
– Зар ја ништи што царујем светом,
А ти богат с том вером проклетом?
– Ја сам богат, Патрокле повтори,
Моје благо у огњу не гори,
Моје благо од века до века,
Моје благо на небу ме чека.
– Какво благо! у мојој си руци!
Цар узвикну. Предаћу те муци. –
– Предај, царе, Патрокле одврати,
Муке моје Бог ће да ми плати.
Мучи тело, тело је за муке,
Дух предајем Господу у руке.
Слободан је дух у хришћанина
Ка’ у сваког Христовог војина;
Мене чека слава и победа
Тебе, царе, срамота и беда.
Хитно муке гомилај на мене
Да ми, царе, венац не увене.

РАСУЂИВАЊЕ

Не допушта Господ, да се посраме верне слуге Његове. Дешавало се често, да мученици Христови, поругани и исмејани на судовима, учине изненадно неко чудо, које је наводило страх на неверне. Или су идоли падали, или су громови рушили храмове незнабожачке, или је изненадни пљусак гасио огањ, спремљен за њихово спаљење, или су мучитељи сами себе тукли камењем и штаповима, и др. Тако Антипатр, мучитељ св. Мирона за време мучења овога Божјег човека избезуми се нагло и уби сам себе. Св. Алимпије живописац беше већ при крају живота, када доби поруџбину од једног човека, да изради икону Успенија Пресвете Богородице. Како се празник приближаваше, то онај човек навраћаше неколико пута да види, је ли икона готова. Но икона не беше ни почета ни до уочи самог празника Успенија, када требаше да се стави у цркву. Када онај човек сав очајан оде дома, наједном се обре у ћелији Алимпијевој неки млад човек, и одмах седе и поче да живопише икону. Радио је врло журно и врло вешто. Када икона би готова, засија се као сунце. Показав је зачуђеном Алимпију млади човек узе икону и однесе у ону цркву, за коју је и поручена. Сутрадан онај човек оде у цркву и на велико изненађење виде икону на свом месту. Тада човек дође у манастир и с игуманом уђе у ћелију Алимпијеву. „Како и ко живописа икону овоме човеку?“ упита игуман. А болесни Алимпије одговори: „Ангел је живописа, и ево га сада овде стоји, да ме узме.“ У том издахну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Саулом због непослушности (I Сам. 15), и то:
1. како Бог нареди Саулу да не поштеди Амалике нити да узима од стоке њихове;
2. како Саул поштеди цара амаличког Агага, и дозволи да се узме све што је најбоље од стоке непријатељске;
3. како Самуил објави Саулу, да га је Бог одбацио због непослушности и због самовољног приношења жртве Богу без свештеника.

БЕСЕДА

о духоносном божанском Младенцу
И на њему ће почивати дух Господњи,
дух мудрости и разума, дух савјета и силе,
дух знања и страха Господњега(Иса. 11, 2).

Дух Божји Свети не одваја се од Оца, не одваја се ни од Сина, нити се Отац одваја од Сина и Духа, нити се Син одваја од Оца и Духа Светога. Дух Свети је пророковао о Сину кроз пророке, Дух Свети је осенио Пресвету Деву и припремио је за рођење Сина Божјег, Дух Свети је неразлучно стајао на Сину за све време Његове посете свету у телу. Дух мудрости – дух је виђења небеских тајни; Дух разума – дух је схватања везе видљивог и невидљивог света; Дух савета – дух је разлучења добра од зла; Дух силе – дух је власти над створеном природом; Дух знања – дух је познавања суштине створених бића; Дух страха Господњега – дух је признања божанске власти над оба света и покорности вољи Божјој. Ко је икад од људи имао на себи ову пуноћу богатства дарова Духа Светога? Никад нико. Једини Господ Исус Христос. Иначе Дух Свети дели дарове Своје и раздаје их људима, овоме једно, ономе друго. Но сва нераздељена пуноћа Његових дарова блиста се на Сину Божјем. Зашто је Господ Исус морао имати страх Божји, кад је Они сам Бог? Он није као Бог имао страх од Бога него као човек, ради примера нама. Као што је постио, и бдио, и трудио се, као човек ради поуке људима, тако је и страховао од Бога као човек ради поуке људима. Шта је лековитије за људе, прокажене грехом, од страха Божјега? Он је као здрав морао узети лекове од греха у Себе, да би нас болесне ободрио да узмемо те лекове. Не чинили то исто родитељ с болесном децом, која се страше да узму преписани лек?
О Боже троједини и вечни, коме се сва небеска војинства клањају певајући чудесну песму: Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот, – прими и наше поклоњење, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек Амин.

Нерукотворена икона Господа Исуса Христа; Св. Јевстатије II Арх. српски; Преп. Роман; Преп. Рафаило банатски; Св. муч. Диомид; Преп. Јоаким Осоговски; Св. муч. Стамат

Свети Јевстатије, Други Архиепископ српски

Светитељ Јевстатије II наследио је на архиепископском престолу Св. Јакова. Управљао је Српском Црквом од 1292. до 1309. године. Јевстатије је био строги подвижник и ревностан пастир у управљању црквом. За време архиепископа Јевстатија II, као и његових двојице претходника, дошло је до наглог успона и ширења српске средњовековне државе 1282. Освојено је Скопље (где ће се пренетн престоница Србије), оба Полога, Овче Поље, Злетово, Пијенац, Кичево, Дебар. На северу је освојено Браничево, Видин (1290). Године 1299. у Солуну је прослављена и свадба краља Милутина и Симониде, кћерке византијског цара Андроника II. Освојене земље на северу од Охрида, Штипа и Прилепа, дате су српском краљу као мираз. Србија је била једна од најјачих и најбогатијих (сребром, златом, храном) земаља Балкана и Европе. За његово време Српска Црква се увећала за три епископије: Звечанску, Лимску и Скопску. Обновио је манастир Жичу који је био разорен у нападу Кумана. Поживевши богоугодно, мирно се упокојио у Господу 16. августа 1309. године. Одмах по представљењу почео је бити поштован као светитељ. Црква га слави 16. августа.

Преподобни Роман

Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића. Велики светитељ и просветитељ тога Српскога краја. Народ се куне у том крају: „Светога ми Романа“. И дан дањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Св. Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Романе. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Преподобни Рафаило банатски

Родом Србин. Подвизавао се у манастиру Хиландару. Овај манастир у то време имао је више својих метоха по српским земљама, међу њима и један на подручју данашњег Зрењанина. У тај метох је, по неком манастирском послушању, братство Хиландара послало јеромонаха Рафаила. Ту Свети Рафаило настави да живи строги подвижнички живот, и то не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у малој колиби направљеној од обичне трске, у којој се мирно преставио Господу. Његове мошти пројавише се чудотворним, због чега многи народ долази на његов гроб. Свети Рафаило Банатски је живео у XVI и XVII веку

Тропар (глас 1):

Смирењем и постом узвисио си се ка Богу, одбацивши бриге овога света и славу његову за ништа сматрајући, желео си само славе небеске. Зато сада са Анђелима предстојиш Богу: Моли се за све нас који поштујемо успомену твоју.

Нерукотворена икона Господа Исуса Христа

У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом.Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања – узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

Свети мученик Диомид

Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298 год. Они који му одсекоше главу и донеше цару ослепише, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.

Преподобни Јоаким Осоговски

Подвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег Поља, коме сена сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима, а и данас догађају.

Свети мученик Стамат

Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!“ Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 год. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.

Боже благи, који тајне јављаш,
Дивне тајне, никад неслућене,
Ти објави некад крај језера
Да ће многи незнабожни људи
Од истока широм до запада
За трпезу сести са Аврамом
А неверни синови Јеврејски
Изгнати се у најкрајњу таму
А због срца свог окорелога.
Тајну рече, и тајна се стече:
Јевреји Ти у лице гледаху,
Иза леђа смрт Ти готовљаху.
А кнез Авгар из далеких страна,
Губав телом, прокажен и душом
Од лажљиве вере незнабожне,
Чу за Тебе од уста до уста,
Чу за Твоје речи и чудеса
Чу за Тебе и верова у Те
Слику виде Твог пречистог лица
Са сузама слику Ти пољуби
Здрав постаде и телом и душом
Душа му се у Рај уселила
С Аврамом се вечно веселила.

РАСУЂИВАЊЕ

Православна црква надмашује све остале хришћанске групе богатством свога Предања. Протестанти желе да се држе само Светога Писма. Но ни Свето писмо не може се протумачити без Предања. Сам апостол Павле заповеда: браћо, стојте и држите уредбе којима се научисте ријечју или из посланице наше (II Сол. 2, 15). Предање о кнезу Авгару несумњиво је апостолско предање, мада га апостоли не помињу у својим списима. Апостол Тадеј уопште није ништа написао, те према протестантском мишљењу он ништа није ни говорио, нити вернима предао. По чему је он онда био апостол Христов? Предање о кнезу Авгару спомиње св. Јован Дамаскин у својој одбрани иконопоштовања. Како је дивно и дирљиво писмо Авгарево Христу. Пошто му је претходно написао, да је чуо о чудесној моћи Његовој да болне исцељује и пошто га је умолио да дође и њега исцели Авгардаље пише: „чујем још и ово, да Јевреји Тебе мрзе, и да Ти спремају неко зло. Ја имам град, невелик али красан и обилан сваког добра: дођи к мени, и живи са мном у моме граду, који нам је обојици довољан за сваку потребу“. Тако је писао један незнабожачки кнез, док су кнезови Јерусалимски спремали смрт Господу Човекољубцу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну Божју помоћ Јонатану сину Сауловом (I Сам. 13 – 14), и то:
1. како Филистејци усташе на Јевреје, и беше војска Филистејска као пијесак на бријегу морском.
2. како Јонатан са својим момком нападе Филистејце, уздајући се у Бога, и како их збуни и победи;
3. како и ми треба да познамо истинитост речи Јонатанових: Господу не смета избавити с множином или с малином.

БЕСЕДА

о божанском изданку из корена Јесејева
Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева
и изданак из коријена његова изникнуће(Иса. 11, 1).

Код оваквих јасних пророчанстава о Христу Господу, зашто Јевреји не повероваше у Њега као Месију? Због безумне гордости своје, и због безумних злочина својих над светим и праведним људима. Ко је та шибљика из стабла Јесејева други до Господ Христос? Јесеј је био отац Давида цара, а из колена Давидова очекивао се Месија. Из колена Давидова Он се јавио, и из Витлејема града Давидова. Шибљика из стабла Јесејева означава телесно происхођење Господа од Деве Марије, потомкиње Јесејеве и Давидове, а изданак из корена његова – Јесејева – означава у Њему пројављену ону правду, која је од многих царева из дома Давидова била погажена. Погажена правда је као осушен пањ. Но из корена таквог пања понекад никне зелен изданак. Такав самоникли изданак биће и Господ Исус. По матери Он ће бити из колена Давидова, но по божанском Зачећу Своме Он ће бити од Духа светога. У вечности од Оца без матере, у времену од Матере без оца. У вечности идеја очовечења, стајала је под покривалом Божанства; у времену Божанство Његово пак стајало је под покривалом човечанства. Пилат је узалуд гледао у ту шибљику из стабла Јесејева и узвикнуо је: гле, човека! као кад би неко видео жицу спроводницу електричне силе међу многим обичним жицама, и узвикнуо: гле, жице! Нити овај познаје електричну силу у жици, нити је онај познао Бога у човеку.
О Господе Исусе, Богочовече човекољубиви, учини нас Богољубивим, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА

На празник Успенија Пресвете Богородице, Свету Литургију служио је јереј Бошко Савић…

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА

УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, – мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек.“ Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

Господ Вишњи тако рече
Из твог срца, Дево чиста,
Вода жива да потече,
Те да жедни пију Христа –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Те да жедни Христа пију:
Горки Њиме да се сладе,
Слепи Њиме да се мију
И жалосни лече јаде –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Из вечности пиће стиже,
Сух времена поток нали,
И опет се к небу диже;
Окрепи се свет сустали –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!
Слава теби, о Пречиста,
Слава теби, Богомати!
Ти нам роди Живог Христа,
Живу воду благодати –
Источниче живоносни,
Ми смо тобом сви поносни!

РАСУЂИВАЊЕ

Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари.Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну потврду, којом Самуило потврди речи своје пред народом (I Сам. 12), и то:
1. како Самуил рече народу, да је зло пред Господом то што тражише себи цара поред Господа Цара;
2. како за потврду својих речи призва Бога да пусти громове и дажд;
3. како се спуштише громови и дажд, и како се народ убоја Бога и Самуила.

БЕСЕДА

о најславнијем детету
Јер нам се роди дијете, син нам се даде,
којему је власт на рамену његову, и
име је његово: великог савета ангел,
чудни савјетник, Бог силни, књаз мира,
отац будућег времена(Иса. 9, 6).

Који је смртни човек у свој историји људској, на кога би се могли применити сви ови називи, сва ова власт, сва ова слава? Никоји. Зато св. Златоуст и вели: „ово је немогуће разумети у односу ма кога другог човека него само у односу Христа.“ Пророк овде јасно изражава две природе у Спаситељу света: човечанску и божанску. Роди се дијете – то означава чисто човечанску природу. Син нам се даде – то сједињује две природе у једној личности: Син Божји и Син Девин у личности ваплоћеног Господа. Остали називи пак означавају божанску природу Господа Исуса. Власт је Његова на рамену Његову, т.ј. власт је Његова. – Његова сопственост, и није позајмљена. Велики савет – није ли то Света Тројица? Ангел, или посланик и весник, тога тројичног савета јесте Син Божји, слово предвечно. Чудни саветник – јер је све чудо све изненађење,све новост, што од Њега и кроз Њега дође роду људском. Бог силни – шта би Арије на ово рекао, и његове модерне присталице,који одричу божанство Господу Исусу? Књаз мира – јер од Њега је мир трајни, мимо Њега рат споља и изнутра. Отац будућег времена – као што је Он господар прошлости тако и будућности. Но Он је још Отац Цркве, творац новог света, Оснивач Царства Божјег. Ово дивно и тачно виђење виде сам Исаија, син Амосов, на 700 година пре него се оно објави целој васиони.
О Господе Исусе, пророцима Ти си најславније предсказање, вернима најславније откровење. Откључај ум наш, да би у њ ушла чудесна слава величанства Твога; и откључај срце наше, да би се испунило животворном љубављу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Недеља 12. по Духовима

У недељу 12. по Духовима Светом Литургијом началствовао је протојереј Драган Радовановић…

Св. пророк Михеј; Свештеномуч. Маркел Апамејски (Претпразништво Успенија)

Свети пророк Михеј II

Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 – 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Михеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свештеномученик Маркел епископ Апамејски

Рођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, около 389 год. Поучно је из живота св. Маркела нарочито још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.

Михеј Божји пророк Духом божјим гори,
И казну прориче и спасење збори:

– Чујте поглавари дома Јаковљева,
Када огањ букне, не спасе се плева.
Ви добро мрзите, а зло, зло волите,
Ви Божији народ бездушно глобите,
Остависте закон и пророке старе,
Не слушате Бога, слушате гатаре!
Ал’ ће доћи беда, мука и ридање,
Залудно, и позно, к небу вапијање,
Самарија биће гумно Асираца
Јерусалим гумно бесних Халдејаца.
А ти Витлејеме Ефрато малени,
Ма да си најмањи, најмилиј’ си мени
Из тебе ћ’ изаћи Вожд који нам треба
Происход је његов из дубина неба,
Из љубави жарке Он ће доћи радо
Својим моћним жезлом пaшће своје стадо.
Власт Његова стиће до свију крајева
Земља ће му с небом милошту да пева
И мир ће царити, Он ће тај мир бити,
Он ће род човечји Собом прославити. –

РАСУЂИВАЊЕ

Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну помоћ Божју Саулу у рату с Амонцима (I Сам. 11), и то:
1. како силан Нас, вођ Амонаца, прећаше ископати десно око свима Израиљцима;
2. како народ Израиљски плакаше пред Господом;
3. како Саул и Самуило разбише Амонце с Божјом помоћи, јер Дух Божји беше на Саулу и Самуилу.

БЕСЕДА

о прореченој светлости у тами
Народ који ходи у тами видјеће видје-
ло велико, и онима који сједе у земљи
смртне сјени засвијетлиће видјело (Иса. 9, 2).
Тамо где је најтамније, прориче пророк, тамо ће се појавити светлоносни Месија. Земља Завулонова и земља Нефталимова сматрале су се најтамнијим земљама. Тамо су незнабошци били измешани с Јеврејима; јарам спољашњег и унутрашњег ропства најтежи; тама незнабожачка и тама фарисејска покривале су људе сенком смрти. Светлост небеска засијала је прво у Витлејему – Христос Господ ту се родио. Ту Светлост сагледали су издалека источни звездари а изблиза пастири Витлејемски. Но ту Светлост протерао је из Витлејема Ирод крвавим мачем. И Светлост се удаљила у Мисир. По томсе Светлост засијала у пуном блеску у овој земљи таме и сенке смртне, у земљи Завулоновој и Нефталимовој. У тој земљи живљаху крај језера рибари, које Господ изабра за ученике Своје. У тој земљи је и Гора Блаженства, са које Господ објави прву велику проповед Своју о блаженима. Ту је и Кана Галилејска, где Господ учини прво Своје чудо. Ту поче Он дело спасења људског, моћном речју и моћним делима. Људи видеше велику Светлост и удивише се. Многи се и саблазнише о Господа, и многи Му се наругаше. Али Га ти тамни људи не убише. Беше једна тамнија тачка у земљи Јеврејској, која диже руку на Творца и уби га. То је она иста тачка, одакле Ирод на 33 године претога подиже крвави мач свој, да у крви угаси велику Светлост. То је Јерусалим. Од свих тама Јерусалимска тама беше најцрња. Можда баш за то најцрња, што именоваше себе светлошћу.
О Господе, Светлости наша велика, превелика, обасјај нас светлошћу Својом у овом кратком веку, и прими нас по смрти у Светлост Твоју славну и бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Иполит; Св. Тихон Задонски; Преп. царица Ирина; Преп. Серид (Оданије преображења)

Свети мученик Иполит

Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече:„видех невине душе у великој радости“ (т.ј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!“ Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!“ Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети.“ Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Иполит, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Тихон Задонски, или Воронежски

Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724 год. у простом сељачком дому. У 34 години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783 год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861 године.

Преподобна царица Ирина

Преподобна царица Ирина, у монаштву названа Ксенија. Жена цара Кало-Јована (1118 – 1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља – Пантократора – у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.

Преподобни Серид

Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.

Колиба сељачка светца одгајила,
Православна црква духом запојила:
Тихон архијереј к’о звезда сијаше
И духовне тајне свету казиваше:
– Читај Свето Писмо, оно Бога скрива,
Оно Бога скрива, и Бога открива.
Књиге целог света не казују више
О Богу, и теби, но што Писмо пише.
Гле, Бог се без Бога не може познати
Залуд ван Бога о Богу питати.
Кол’ко у ум стаје, Бог се нама даје
Не може се море прелити у јаје.
Свето Писмо учи, како душу спасти
Од греха, и смрти, и вечне пропасти.
Онај ко се топи, не пита о води,
Ни шта је? ни како? ни откле се своди?
Него само брине за своје спасење
Па плашљиво тражи безбедно камење.
И море живота бурно се таласа
Уман на том мору тражи себи спаса.
Шта је овај живот? из какве је грађе?
Је л’ то важно знати кад нас самрт снађе?
Знање и имање на земљи остаје,
Тело и одело гробу се предаје
Душа, само душа, још се спасти може,
Труди се и моли: помози ми, Боже!

РАСУЂИВАЊЕ

„Благодарите Господу, али не заборавите и на Његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“Ово су речи знаменитог руског подвижника из XIX века, оца Назарија, игумана Валаамског. Ове речи рекао је он жени једног високог чиновника у Петрограду, који беше пао у немилост код цара због неке тешке оптужбе. Оптужени чиновник од муке се разболи и легне у постељу. Чувши да је о. Назарије допутовао у Петроград жена тога чиновника пожури се те га нађе, исприча му беду која их беше снашла и замоли га да се он помоли Господу за њенога мужа. „Имате ли ситног бакарног и сребрног новца?“ упита је о.Назарије. Жена му донесе и даде. И тако се о. Назарије удаљи. Истога вечера наврати се он опет и обрадује жену оваквом вешћу: „Слава Богу, сви блиски Цару обећали су молити за вас“ Жена је, наравно, мислила на цара Александра Павловића и његове дворјане, док је духовник мислио на просјаке по улицама, којима је био раздао онај ситни новац, и послао их да се помоле Богу за мужа оне жене. И заиста дође вест, да је цар наредио, да се ствар тог чиновника узме поново у претрес. А то је баш тај чиновник и желео. Када жена поче благодарити о. Назарију, он рече: „благодарите Господу, али не заборавите и на његове велможе, нишче и убоге; они много могу у Господа Бога.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну моћ прорицања (1. Сам. 10), и то:
1. како Самуил прорече Саулу све шта ће му се догодити једнога дана;
2. како сиђе на Саула Дух Божји, те и он прорицаше.

БЕСЕДА

о главном пророчанству пророка Исаије
Гле, дјевојка ће зачети и родиће сина,
и надјенуће му име Емануил(Иса. 7, 14).

Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка.
Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил – с нама Бог – спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануел – с нама Бог- спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.
О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Фотије, Аникита и други с њима; Свештеномуч. Александар Комански

Свети мученици Фотије, Аникита и други с њима

Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305 год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свештеномученик Александар епископ Комански

Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17 новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.

Људи смотре на рухо и лице.
А Бог смотри на душу и срце.
Угљар беше Александар славни,
У угљара гараво је тело
А од гари коју вода пере,
У грешника срце је гараво
Коју пере само огањ вере
Огањ вере и плач покајања.
Лакше спрати кожу угљарову
Него црно срце грешниково.
Александар покривен смерношћу
К’о сакривен пламен у пештери
На смех беше свету лаковерну.
Свет не виде, Григорије виде,
Духом оштрим угљара провиде
И у њему обре светитеља,
Красан пламен у пештери тамној,
Вељу мудрост под маском лудости,
Чисто срце под калом гарежи,
Царску душу у трулим дроњама.
Не да Господ да се светлост скрије,
У час згодан светлост објављује,
А на корист и спасење људи.
Све је дивно што Господ пресуди.

РАСУЂИВАЊЕ

Научи се поштовати и волети мале и просте људе. Таквих је највише на земљи; таквих је највише и у царству Божјем. Код њих нема гордости, т.ј. основног безумља, од кога болују душе богатих и силних овога света. Они извршују своју дужност у овоме свету често савршено, па ипак им изгледа смешно, кад их неко похваљује за то; док великаши траже похвалу за свако своје дело, често и несавршено извршено. Св. Александар био је знаменит филозоф, па је напустио све, сакрио се од високог друштва и похвала светских, умешао се у најмање и најпростије људе, као угљар међу угљаре. Место негдашњих похвала и почасти он је с радошћу подносио, да деца трче за њим, и смеју се његовој гаравости и поцепаности. Но није он једини волео живети с малим и простим. Многи цареви и кнежеви познавши сласт Христове вере скидали су круне с главе, и бегали од сујете великашке међу просте људе, Није ли сам Цар царева, Господ наш Христос, појавио се међу пастирима и рибарима? Св. Зенон саветује: „не бирај славно место за живљење, и не дружи се с човеком громка имена“.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни Промисао Божји при избору Саула за цара (1. Сам. 9), и то:
1. како Саул пође да тражи изгубљене магарице;
2. како га срете Самуило, коме Бог објави, да Саула узме Израиљу за цара;
3. како Промисао Божји управља људима, и понекад им даје оно што они и не слуте.

БЕСЕДА

о страшној визији пророка Исаије
Видјех Господа гдје сједи на пријестолу
високу и издигнуту(Иса. 6, 1).

Ево виђења над виђењима! Ево славе над славама, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима, што им је дао да виде овај звездани свет, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима, којима је дао да виде свет ангелски, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника, којима је дао да виде Њега, Господа Саваота, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1, 18)? Ваистину, нико од смртних не може видети лице Божје, т.ј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико, и то у неком образу, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју, и Илији, и Данилу и Јовану Богослову – не у суштини Својојно у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту, т.ј. као Судију, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега, и викаху један другоме говорећи; святъ, святъ, святъ господъ Саваоть. Није, дакле, Господ сам, него је Цар у царству своме несагледљивом, окружен најузвишенијим бићима, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег. Господе свети, свети, свети, трисвети, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. архиђакон Евпло; Св. муч. Сузана и други с њом; Св. Нифонт Цариградски; Преп. Василије и Теодор Печерски

Свети мученик и архиђакон Евпло

Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитељаи не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка.“ Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304 год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Евпло, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Света мученица Сузана девица, и други с њом

Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295 и 296 години.

Свети Нифонт патријарх Цариградски

Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог, Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90 године своје, када се пресели у царство Божје, 1460 год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

Преподобни Василије и Теодор Печерски

Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.

Рајска грана посађена,
И на земљи одгојена.
Расла грана и порасла
Са небом се срцем срасла.
Црна земља не затми је
Зло земаљско не сави је,
Сузана је рајска грана,
Божјим Духом обасјана,
Невестица Христа Бога
Презре сина царевога,
Цар се срди, цар јој прети,
Да ће љуто да се свети.
Ал’ Сузана ни да чује,
У њој Божји ум умује
Срце њено осветљено,
За Христа је обручено.
Сродници се удивише
И Христом се сви крстише
Крстише се сви сродници
И посташе мученици.
Цар крваву диже руку,
На Сузану врже муку,
Ал’ је мука сва бесциљна,
Кад је душа вером силна.
Сузанина глава паде,
А душа јој у Рај стаде
У Рај стаде пред свог Христа –
Сузанина душа чиста.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако човек пође путем правде, нека иде само путем правде обема ногама, и нека не гази једном ногом по путу правде а другом по путу неправде. Јер је рекао Бог кроз пророка за праведника, који учини неправду: праведна дјела његова што је год чинио неће се споменути; за безакоње своје које учини и за гријех свој којим згријеши погинуће (Језек. 18, 24). Влашки кнез Радул беше човек праведан и чињаше многа добра дела. Он изведе св. Нифонта из ропства у Једрену и доведе га за архиепископа у Букурешт. Но наједанпут учини страшно безакоње: поквареном кнезу Молдавском Богдану даде своју сестру за жену код још живе жене Богданове. И не хте Радул чути протесте Нифонтове. Нифонт му прорече зао крај, одлучи га јавно од цркве и удаљи се из Влашке. Ускоро у Влашкој наста суша и велика глад, и Радул паде у неизлечиву болест, и покрише ране цело тело његово, и од смрада нико му се не могаше приближити. И кад га сахранише гроб му се тресао три дана као негда гроб царице Евдоксије, гонитељке св. Јована Златоуста.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам самовољу народа Јеврејског (I Сам. 8), и то:
1. како Јевреји тражише од Самуила, да. им постави цара;
2. како се Самуил противљаше томе у име Господа који објављиваше, да је Он једини цар;
3. како народ оста упоран одбацујући вољу Божју и савете Самуилове.

БЕСЕДА

о томе како с грехом долази ругоба
Мјесто мириса биће смрад, и мјесто
појаса распојасина, мјесто плетеница
ћела – мјесто љепоте огорјелина(Иса. 3, 24).

Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило. Од духовног ништавила долази гордост, а то спољашње шаренило, које жене вешају на своје тело, само је јасно објављивање безумне гордости. Шта ће бити од свега тога на крају? Смрад, и распојасина, и ћела, и огорелина. То ће бити онда кад народ буде пао у ропство. Као што обично бива: прво се дух зароби телом, па онда тело спољашњим непријатељем. Но то ће бити и онда када дође неизбежни завојевач наших телеса – смрт. Не ће помоћи мириси у гробу, у царству смрада. Нити ће требати појасеви за голу кичмену кост. Нити ће плетенице спасти од ћелавости лубање, ни сва лепота од црне огорелине. То је неизбежан удес и најлепших, и најздравијих, и најраскошнијих жена. Но то није највећа несрећа. Највећа је несрећа, што ће душа тих жена, са смрадом, распасаношћу, ћелом и огорелином изаћи пред Бога и пред небесну војску прекрасних Божјих ангела и праведника. Јер смрад тела означава смрад душе од блудне похоти; распојасана тела означава ненаситост душе за телесним уживањем; ћелавост тела – ћелавост душе од добрих дела и чистих мисли; огорелина тела- спаљеност савести и ума.
О како је страшно виђење Исаије, сина Амосова, страшно онда, страшно и данас; страшно, јер истинито.
Господе свети пречисти, помози женама, које се крсте крстом Твојим, да се сете душа својих, и очисте душе своје преСуда Твог праведног. Да душе њихове, заједно са телесима њиховим, не постану вечити смрад. Теби слава и хвала вавек. Амин.