Свештеномуч. Вавила; Пророк Мојсеј Боговидац; Св. муч. Маркел и Касиан; Св. Петар Дабробосански; Преп. Стефан Троношки

Свети свештеномученик Вавила

Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,“ како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Вавило: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети пророк Мојсеј Боговидац

Велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Мојсеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети мученик Маркел и Касиан

Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник.“ И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.Свети Петар ДабробосанскиМитрополит Петар. син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову, 24. јуна 1866. године. Богословију је учио у Рељеву (1883-1887), а Богословски факултет у Черновицама од 1887. до 1893. године. Монашки постриг примио је 6. септембра 1895. године. У чин ђакона рукоположен је 7. септембра, а у чин презвитера 8. септембра 1895. године. За суплента у Богословском училишту у Рељеву именован је октобра 1893, а годину дана касније постављен је за професора. Конзисторијални саветник у Сарајеву постао је 1901. На овом положају затекао га је избор за епископа захумско-херцеговачког. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 9. јуна 1903. године. После упокојења митрополита дабробосанског Евгенија (Летице), постављен је краљевским указом од 7. новембра 1920. за митрополита ове епархије. По избијању Другог светског рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.” Доследно је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапом. Том безочном нападу, посебно забрани употребе ћирилице, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, иначе усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере.Тропар (глас 8):

У слави Христовој сапричасниче, и апостолима санаследниче, свештеномучениче Петре митрополите Дабробосански, и архипастиру Херцеговачки, што ради вјере праве за Христа пострада и сада светитељу с новомученицима моли Христа Бога и Спаса свију да спасе и род наш православни.

На вратима светог храма
Пастир дивни храбро стаде,
Цар крвави хтеде ући,
Ал’ му пастир то не даде.
– Ти за Бога правог не знаш,
Ти се клањаш идолима;
Шта ћеш, скверни незнабошче.
С правоверним хришћанима?
Цар насилни силу чини,
На Вавилу оков ставља,
Вавила се цару смеје
И Господа свог прославља.
А цар збори светитељу:
– Гле, оков ти лепо стоји,
Твоја мера, дрски старче,
Баш ка’ за те мајстор скроји! –
Цар то рече, па заћута,
А Вавила цару на то
– Кунем ти се, ово гвожђе
Драже ми је него злато.
Овај оков више ценим
Него твоју царску круну,
О више га ценим, царе,
Но сву твоју царевину.
Јер за Христа оков носим,
Да слободу њиме купим,
Желео бих да у вечност
Са оковом овим ступим.

РАСУЂИВАЊЕ

Сила светитеља после смрти бива много већа него за живота. „Зато нам је Бог и оставио мошти светитеља“, вели св. Златоуст у својој ненадмашној беседи о св. Вавили. Св. Вавила би сахрањен у граду Антиохији. Тада цар Галије, брат Јулијана Одступника, цароваше заједно са Констанцијем, сином Константиновим. Побуђен благочешћем Галије пренесе мошти св. Вавиле у предграђе Дафну, сазида малу цркву, и у њу положи мошти мученикове. У Дафни беше знаменити храм Аполонов, постројен на оном месту, где се, према басни незнабожачкој, једна девица претворила у дрво дафну, да би се спасла од „бога“ Аполона, који ју је гнао из необуздане телесне страсти према њој. Ту је био идол Аполонов, који је тобож предсказивао сваком оно што ће му се догодити. Но од како мошти Вавилине беху сахрањене у близини храма, демон из идола заћута и преста да предсказује. Када цар Јулијан Одступник доцније пође у погибелни рат с Персијанцима, он сврати у тај храм, и упита идола о исходу рата, у који се он спремаше. Идол плашљиво одврати, да не може дати јасан одговор „због мртвих“, сахрањених у близини његовој. То се односило, наравно, само на Вавилу, присуство чијег тела беше ућуткало демона. Јулијан нареди, те се мошти Вавилине пренеше натраг у Антиохију. Но тек што пренеше мошти мученикове, удари огањ с неба и сагори храм Аполонов, и разори га за увек. Јулијан оде на Персијанце и грозно сконча свој богомрски живот. Таква беше сила мученика Христова после смрти: он ућутка демона, сведе огањ с неба и разори храм идолски, а безбожног цара одступника казни бешчесном смрћу.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 15), и то:
1. како Авесалом, син Давидов, диже буну против оца;
2. како Давид бегаше из Јерусалима испред сина, и иђаше бос, и плакаше.

БЕСЕДА

о претварању воде у вино
Почетак чудесима у Кани Галилејској(Јов. 2, 11).
Свемоћан је Бог наш, и моћи Његовој нема краја ни описа. Словом Својим Он је саздао све што је саздано. Словомъ господнимь небеса утвердишася. Словом Својим Он је саздао тело човеку. Словом Божјим претвара се мртва земља у тела људска, у тела животињска, у тела биљна. Словом Божјим претвара се течна вода у пару, а пара у лед и снег. Тим истим Словом вода у лози претвара се у вино, и вино веселитъ сердце челов!ка. Какво је дакле, чудо за Слово Божје ваплоћено, за Христа Господа нашег, што је у Кани претворио воду у вино? За нас људе, помрачене грехом, то је велико чудо; за нашу природу, грехом раслабљену, то је недостижно чудо. Но чинити чудеса, није ли то Творчево обично занимање? Када слуге напунише шест великих судова водом, Господ Христос рече им: захватите сад и носите куму. Он чак и не рече: нека вода постане вино, него то само помисли. А помисао Божја има исту силу као и реч Божја. Зашто се каже да је ово почетак чудесима, кад је Господ, изгледа, и пре овога чуда чинио друга чудеса? Зато, браћо, што је претварање воде у вино основно чудо Христово, и суштина свих Његових чудеса. Разводнила се и расплакала се природа човечја; требало ју је претворити у вино. Угасила се била искра божанска у човеку, требало ју је распалити. Болест је као вода, здравље као вино; нечистота од злих духова је као вода, чистота је као вино; смрт је као вода, живот као вино; незнање је као вода, истина као вино. Отуда кадгод је Господ болесне чинио здравим, нечисте чистим, мртве живим, заблуделе просвећеним – Он је у ствари претварао воду у вино.
О Господе Боже наш, чудесни Претворитељу воде у вино, унеси пламен Твој божански на угашено огњиште наше. Претвори воду бића нашег у вино божанско. Да би били слични Теби, и као слични могли седети у царству Твом бесмртном, са племеним ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свештеномуч. Антим; Св. муч. Василиса; Преп. Теоктист; Св. Јоаникије - Први Патријарх Српски

Свештеномученик Антим

Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; … имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима“. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децем.) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Антиме: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Света мученица Василиса

Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти св. Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. год.Свети Јоаникије, Први Патријарх СрпскиСвети Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар (логофет) при краљу Душану. Архиепископом постао 3. јануара 1338 године, а на Цвети 1346. године на државном сабору у скопљу уздигнут у звање патријарха Срба и Грка. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се на путу за Пећ, враћајући се болестан из Жиче, из табора Душанова, где је био позван на савет, 3. септембра 1349. године. Мошти му се налазе у Пећи, где је и проглашен светитељем.

Тропар (глас 4):

Данас међу светитељима празнујемо успомену доброг чувара апостолских догмата и пастира и учитеља српске Цркве, преблаженог Патријарха, светитеља Јоаникија. Славословимо Христа Бога нашега песмама по достојанству, који нам је даровао Свога угодника, као бодрог архипастира и учитеља, који се усрдно моли Цару свих Богу, да избави од беде душе наше.

Преподобни Теоктист

Спосник и саподвижник св. Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве Лавре, која се налази на 6 миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик св. Јевтимија, и под духовним руководством овога управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија.

Антим свети своје стадо храбри:
– Чеда моја, чеда возљубљена,
Носиоци Христовога ига,
Сад је време великог подвига;
О војници Христа Распетога
И од смрти славно Васкрслога,
Сад је време љутога гоњења,
Сад је време борбе и трпљења.
За јунаке спремљена кошија,
Сјај венаца над вама се сија,
Не бојте се мрачних главосека,
Сила људска не траје до века,
Сила Божја ва век века стоји,
Сузе ваше биће убрисане
Благо оном ко’ се Бога боји!
На небеси, ангелским рукама;
Ране ваше биће залечене
На небеси, рајским мелемима;
У живот ће смрт се превратити,
Понижене венцем увенчати,
Кратке муке а вечита блага –
Не бојте се, чеда моја драга!

РАСУЂИВАЊЕ

Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им, да Симеону у њихово име заповеде, да сиђе са стуба. Ако ли он не хтеде да сиђе, значи, да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе, нека га онда оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће, да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону, да сабор светих отаца пустињских заповеда њему, да сиђе са стуба, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „не силази, свети оче, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 13), и то:
1. како Амнон, син Давидов, осрамоти кћер Давидову Тамару;
2. како Авесалом, син Давидов, због тога уби Амнона, брата свога;
3. како Давид горко плакаше.

БЕСЕДА

о Слову Божјем јављеном у телу
И Слово постаде тијело (Јов. 1, 14).

Ево једнога новога почетка, браћо, благословенога и спасоноснога за нас. То је почетак спасења нашега. Адам беше у телу, када паде под власт греха и смрти. Сада се Створитељ Адамов јавља у телу, да избави и Адама и потомство Адамово од власти греха и смрти. Син Божји, Слово, Мудрост, Светлост и Живот – сиђе међу људе, у човечјем телу и са човечјом душом; ваплоти се не делећи се од Свог Божанства; сиђе не одвајајући се од Свога Оца. Задржавајући све оно што је од вечности и у вечности имао и био, Он само прими нешто ново, на име човечју природу. Његова вечна својства ваплоћењем нису се смањила, нити се Његов однос према Оцу и Духу променио. Гле, отац и на Јордану и на Тавору сведочи: ово је Син мој возљубљени! Не каже: ово је био Син мој, него, ово је Син мој. А Дух је Свети био с Њим при зачећу Његовом телесном, и у све дане до краја службе Његове на земљи. Божанска и човечанска природа у Њему беху уједињене, али не смешане. Како? О томе не питај ти, који не умеш да објасниш себи ни себе самога, и не знаш рећи: како су душа и тело у теби уједињени. Знај само, да је Бог дошао земљи у походе, и донео људима неисказано богате дарове, дарове царске, нетрулежне, непролазне, неоцењиве, незамењиве. Знај то и нека ти срце игра од радости. И труди се да опереш руке, да очистиш сва чула, да омијеш душу, да убелиш срце, да управиш ум, те да прихватиш царске дарове. Јер нечистоме они се не дају.
О Господе Исусе Христе, помози нам очистити се и опрати крвљу Твојом и Духом Твојим, да би се удостојили Твојих царских дарова. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. мученик Мамант; Св. Јован Посник; Св. Елеазар; Празновање чуда Св. Богородице „Калужске"

Свети мученик Мамант

Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.“ Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Мамант, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Јован Посник патријарх Цариградски

Свети Јован Постник патријарх Цариградски (582-595). Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше св. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „авва, не ходи с десне стране великог Јована!“ То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха Цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. год. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи о покајању и о исповедању.

Свети Елеазар

Син Аронов и други по реду првосвештеник Израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању народа Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели земље обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.

Празновање чуда Свете Богородице „Калужске“

Мамант благочесни, у тамници рођен,
Од првога дана са Исусом срођен;
Отац му и мајка, Божји мученици,
Родише јединца у мрачној тамници.
И сиротан Мамант својих петнаест лета
Осамљен бејаше у тамници света,
Једина утеха и светлост једина
Сијаше му с лица Божијега Сина;
Задовољан тиме и богат од тога
Мамант прослављаше свога Христа Бога,
Прослављаше речју, прослављаше делом,
Молитвеном душом и невиним телом.
Пријатељство Бога њему беше драже
Од лажљивог света што мучи и лаже,
Спријатељен с Богом и пречистим Христом
Он се спријатељи и с природом чистом,
С пустињом и шумом, с дивљим зверовима,
Са дивокозама, с љутим лавовима.
И Господ обдари пријатеља Свога
Чудесним дарима од Духа Светога,
Те посрами Мамант своје гонитеље
И обрати Христу многе мучитеље.
Цар и царство беху противу дечака.
Ал’ десница Божја држаше га јака,
Те отрпе муке, и прослави Спаса;
Цар с царством пропаде без трага и гласа,
А Мамант и сада са Христом царује,
С ангелима Божјим на небу ликује.

РАСУЂИВАЊЕ

Црква Православна из искуства зна безброј примера, где Бог Свемоћни пројављује моћ Своју кроз малене и мртве твари, нарочито кроз оне, које служе као знамења ваплоћења, живота и страдања Господа нашег Исуса Христа, као што су: крст, иконе Богородице и светитеља, освештена вода, јелеј, миро, и др. Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом“. А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још, да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју над Давидом за прељубу и убиство (II Сам. 12), и то:
1. како Бог преко пророка Натана рече Давиду, да ће због узете туђе жене његове жене бити узете за друге људе;
2. како ће му умрети син;
3. како се мач неће одмаћи од куће његове. Што се све и зби.

БЕСЕДА

о Слову Божјем – Створитељу света
Оно бјеше у почетку у Бога. Све је
њиме постало (Јов. 1, 2–4)

О чудесном Слову Божјем, браћо, говори Јеванђелист, о Речи словесној, смисленој, о Мудрости Божјој вечној, о Сину Божјем савечном. То чудесно Слово беше једнобитно са Оцем и Духом Светим, а ипостасно различно и од Оца и од Духа, јер се рађаше од Оца нерођеног. Беше, и јесте, и биће. Када Оно беше у Бога? У почетку, вели Јеванђелист. Шта значи ова реч: у почетку: Значи исто што и прво, или најпре. Најпре, дакле, Слово Божје беше у Бога, увек једнобитно са Оцем и ипостасно као Син али још не и ваплоћено. По том се то Слово Божје ваплотило, и у телу јавило роду људском. Док беше као неваплоћено Слово у Бога, све је њиме постало. Небо и земља, и сав свет небески и сав свет земаљски – све је постало Њиме, тим Словом Божјим, док Оно беше неваплоћено у Бога. Без Слова Божјег ништа није постало што је постало. Оно беше живот и светлост, и светлост светљаше у тами, а тама га не обузе. Пре свега смрт и грех представљају таму. Та тама не обузе Сина Божјег. Но и сав створени свет је тама према Богу, али, у тој тами светли Слово Божје, Мудрост Божја словесна, речита, величанствена. Свако би створење било тама, да из њега не сија тајанствена светлост Сина Божијег, којим је све постало што је постало. Оно беше у почетку у Бога. А по том шта је било с Њим? И Слово постаде тијело. Довде је историја стварања света, одавде историја спасења рода људског. Но поставши телом Слово Божје није се удаљило од Бога Оца и Духа Светога, јер је Тројица божанска неразделна, него се само заогрнуло телом и душом људском, да би се у хладу тела могло приближити људима – сунце над сунцима – и спасти људе.
О браћо моја, како је умилна и неисказано чудна тајна ваплоћења Божјег. Ако ту тајну пригрлимо срцем, лакше ћемо јој се приближити умом.
О Господе Спаситељу благи, славо Оца и радости Духа Светога, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Преп. Симеон Столпник; Св. Исус Навин; Црквена Нова година

Почетак црквене године (или: начало индикта)

Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: „Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње“ (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Преподобни Симеон Столпник

 Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката, после му подигоше један од 12, па од 22, па од 36, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојимо видећемо се у оном свету.“ Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и бесплотних житељству сиј в тјелеси, Симеоне оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Свети Исус Навин

Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.

Симеон Столпник, први од столпника,
Озарен старац сјајем бесмртника,
За столп привезан, драговољна жртва,
Небо га жива земља гледа мртва.
Пост и молитва и свеноћно бдење –
Тим путем тешким тражаше спасење.
Мајка му дође једнога уранка:
– Сиђи ми, сине, да те види мајка!
Рече му тако. А Симеон шути.
Понавља мајка молбу много пути …
Најзад Симеон мајци одговара:
– Ја сам у служби Небескога Цара;
Живот је овај борба и припрема,
За пуст разговор ту времена нема,
Но иди, мајко, бирај стазу чисту,
Брини за душу, и живи по Христу;
У оном свету, после ове војне,
Ако нас Христос нађе за достојне,
Тамо ћеш, мајко, видет свога сина,
И син се сладит лица материна.

РАСУЂИВАЊЕ

У овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше, јер кад нас смрт растави од овога света, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!“ Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!“ И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети.“ Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје, зидају на песку грађевину, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11), и то:
1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом, када Урије беше у рату;
2. како удеси Давид погибију Уријеву;
3. како се Бог разгневи на Давида.

БЕСЕДА

о Слову – Сину Божјем
У почетку бјеше Слово (Јов. 1, 1).

Слово, или Реч словесна, смислена, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка, пошто је време услов само онога света пролазнога, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога, од Речи словесне, од Смисла Свога, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. Није, браћо, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје, Мудрост Божја, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру, па почео овако: у почетку беше језеро, па се навезе нањ једна бела лађа… Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро,“ као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања.
О Сине Божји, савечни Оцу и Духу, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Празник појаса Св. Богородице; Св. мученици јасеновачки; Сабор Св. српских просветитеља и учитеља

Празник појаса Свете Богородице

По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886. – 912.). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.

Свети мученици јасеновачки

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.

Сабор Светих српских просветитеља и учитеља

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то Св. Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник Св. Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)“; Никодим, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски, по том архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346. год. патријарх, преминуо, 1349. год; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. год, и крунисао Лазара, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. год; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мехмеда Соколовића, упокојио се 1574. год; Гаврил, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656. год. Уз ове још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дeлателiе винограда Господня“.

Свети Генадије патријарх Цариградски

За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11. децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471. год.

Свештеномученик Кипријан

Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258. год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и великодушност правог хришћанина!

Свети Јован митрополит Кијевски

Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080. год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год.

Украс целој цркви, дика Картагени,
Пре и после смрти Кипријан свештени,
И речју и делом он учаше верне
Особно хвалећи чисте и девствене:
– Девственост је, рече, светиња полова,
Оно је слобода од страстних окова,
И извор чистоте, украс моралности,
Достојанство тела, и веза скромности,
Девство мир је дома, девство – круна слоге,
Девство је тишина, одсуство тревоге.
Кад се дух човечји од тела повуче,
И у царство своје унутра увуче,
И сагледа раскош унутрашњег света.
Тад више не пушта тело да му смета
Са страстима лудим, са жељама разним,
Са бригама лишним, са луксузом празним,
Луксуз нам не јавља украшену жену
Но нечисту душу и порочност њену.
О слободо златна од сујетних жеља,
Нецењено благо само светитеља!
Слобода је девство, девство је тишина,
Обоје дарови – Божијега Сина.
О Божији Сине, о благи Господе,
Подари нам славу девства и слободе.

РАСУЂИВАЊЕ
Хришћанин не верује у кисмет, у судбу, у коб. Ако Бог и опредељује главне линије живота нашег, Он их према нашој молитви и заслузи може и да промени. Тако Он је продужио цару Језекију 15 година живот (Иса. 38); и Дију преподобном (19. јули) такође продужио је 15 година живот. Василију Великом продужио је Бог живот, по молитви светитељевој, за један дан, док је крстио Јеврејина Јосифа, свога лекара. Но како по молитви Бог може продужити живот, тако може, по греху, и скратити. Цар Анастасије придржаваше се Севирове јереси, т.зв. анакефалитске (безглавне) која распростираше глупост, да цркви не требају епископи и свештеници, него да је сваки себи епископ и свештеник, и да сваки има право на свој начин тумачити Св. Писмо и учити друге како он зна и верује. Узалуд св. Јован патријарх саветоваше цара, да се врати истини православној, цар не само не усвоји савете него кињаше патријарха на разне начине и смишљаше да га протера. Једне ноћи виде цар у сну неког страшног мужа на узвишеном престолу, који држаше књигу у руци. Тај муж отвори књигу, нађе име цара Анастасија и рече: „ја сам хтео пустити да још дуго поживиш, али због кривоверства твог ево бришем 14 година од твога живота“. И избриса нешто из књиге. Ужаснут цар скочи иза сна, и причаше сан свој присталицама својим. После неколико дана удари гром у двор царев и уби цара Анастасија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам весеље Давидово у Господу (II Сам. 6), и то:
1. како Давид пренесе ковчег завета из Вале Јудине у Јерусалим, и како од весеља играше пред ковчегом;
2. како се Михала, жена његова, подсмехну Давиду због играња пред ковчегом не стидећи се женa;
3. како Бог казни Михалу због тог неумесног подсмевања, те не имаде Михала порода до смрти.

БЕСЕДА
о сили и мисији Христовој, како Исаија прорече
Дух је Господњи на мени; зато ме помаза
да јавим јеванђеље ништим; посла
ме да исцелим скрушене срцем: да
проповедам заробљеним отпуштење и
слепим прозрење; да огласим годину
милости Господње и дан освете. (Иса. 61, 1 – 2)
Ово велико програмно пророчанство прочита Господ Исус на самом почетку Свога спаситељског рада, у Назарету, пред Јеврејима, и прочитавши седе и рече: данас се изврши ово писмо (Лк. 4, 16 – 21). Једно од најтамнијих пророчанстава за књижевнике и свештенике Јеврејске Он прочита, затвори књигу и рече: данас се изврши ово писмо. У то пророчанство нико од Јевреја није смео такнути, јер нико није знао, на кога се оно односи. Седам столећа минуло је било, одкад је ово пророчанство изречено и написано, и нико није знао, на кога се оно односи. А када је дошао Онај, на кога се то пророчанство односи, Он га је прочитао и применио на Себе. Тако је велики Господ наш оправдао пророка Свога и представио Себе свету.
Дух је Господњи на мени. Зашто Он то говори кад је Он раван Духу као и Оцу? Ради сведочанства људима, како тумачи св. Златоуст. Не каже: благодат Духа него Дух, јер благодат је Духа на људима верним, а на Њему је сам Дух, као што се и показало на Јордану. Дух је сведок Сина, и ниједног тренутка Син није био без Духа. Господ Исус често спомиње Оца и Духа Светога једно из бескрајне љубави према Оцу и Духу, а љубав увек приписује своје другима, и друго ради поуке гордим људима, да не истичу себе, него да одају част другима, равним себи.
Све остало што је речено у овом дивном пророчанству испунио је Господ чудесним деловањем Својим дословце. Он је дошао углавном да јави милост Божју људима али у исто време и Страшни Суд онима, који ту милост буду презрели и одбацили. То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег, пророка истинитог.
Поклонимо се, браћо, Исаији, чија богодухновена уста прорекоше Спаситеља и спасење наше, и не престајмо клањати се чудесном Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу. Теби се клањамо, Господе и Спасе наш, и Теби благодаримо на премудром устројству спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Пренос моштију Св.Александра Невског, Св. Александар, Јован и Павле патријарси Цариградски, Преп. Христофор, Св. Евлалије

Пренос моштију Светог Александра Невског

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу. Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: „Бог је не у сили него у правди“. Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију. Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године. – Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив. Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају.

Тропар (глас 2):

Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.

Свети Александар, Јован и Павле патријарси Цариградски

Александар учествовао на I Вас. Сабору и Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!“ И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98. год. живота, 340. год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија, јеретика акефалита. Упокојио се 595. год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци, и одрекао се престола примивши тајно схимну, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија, и упокојио се у време Ирине и Константина 784. год.

Преподобни Христофор

Подвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео, да кандила монаха трудбеника горе, а кандила лењиваца не горе.

Свети Евлалије, епископ Кесарије Кападокијске

Један од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме завету.

Угодници Божји, српски светитељи,
Учитељи мудри, и просветитељи,
Кнежеви духовни, славни богатири,
Христовога стада предобри пастири,
Себе се одрекши Богу послужисте
И народу своме светилници бисте;
Богоносни људи, божанскога својства,
Ви примасте светлост од Светога Тројства,
Примасте је шчедро, расипасте свуда,
И од вашег труда поникоше чуда.
Сви ходећи право Савиним стопама
Светињу узнесте по српским земљама,
Веру утврдисте у Божије Слово,
Обукосте душе у одело ново,
Украсисте земљу красним храмовима,
О Божији људи, равни ангелима!
Ви ангели бисте народа српскога,
Научисте Србе прослављати Бога,
Клањати се живом Христу Спаситељу,
И служисте верно светом Јеванђељу.
Зато и вас Господ на небу прослави
И пред народ српски као свеће стави
Да живећ’ на небу – на земљи светлите,
Истини и правди народ свој водите.
Док примеру вашем род се српски диви,
Молитвама вашим – дотле ће да живи.

РАСУЂИВАЊЕ
Са шумом и бешчешћем погибоше бучни јеретици. И сама њихова смрт показује гњев Божји на њих због лажи коју распростираху и досаде коју цркви Божјој причињаваху. Арије, пошто би осуђен у Никеји, дође једнога дана цару Константину и мољаше цара, да буде опет примљен у цркву. Цар га упита, да ли верује Никејском Символу Вере, а он, лукави, држаше у недрима хартију са исписаним својим јеретичким зловеријем, и ударајући се руком по прсима говораше цару: „тако верујем“. Цар помисли, да се Арије раскајао, и посла га патријарху Александру да га прими у цркву. Александар никако не хте примити Арија знајући да он лаже. Но цар одреди један дан недељни када се Арије имаше увести у велику цркву. Уочи тога дана патријарх свети мољаше Бога, да узме његову душу пре него што се богохулни јеретик уведе у цркву. Када освану одређена недеља патријарх беше на служби у цркви, а Арије се са царским људима и својим једномишљеницима упути у цркву. Када стигоше на трг Константинов, на једанпут га стиже нека мука и у духу и у телу, и он потражи место за телесну нужду. Ту на тргу беше такво једно јавно место, и он се упути тамо. Његова пратња чекаше га дуго и поста нестрпљива од чекања. Када одоше неки да виде, шта је са Аријем, нађоше овога у смрадноме месту мртва, са целом утробом просутом напољу, у нечистоћи и крви.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам победе Давидове над Филистејима (II Сам. 5) и то:
1. како Филистеји нападаше на земље Давидове, а Давид се помоли Богу, и пође и потуче Филистеје;
2. како Филистеји поново ударише, а Давид се опет помоли Богу, и разби Филистеје.

БЕСЕДА
о тајанственом роду Христовом
Род његов ко ће исказати? (Иса. 53, 8)
Као скривен извор велике реке, тако је за Јевреје био скривен род чудеснога Господа Исуса. Они су читали и знали, да ће се Месија родити у Витлејему; и Он се роди у Витлејему, али Га они не познаше. Они су знали, да ће Месија доћи из колена Давидова; и он се роди из колена Давидова, по матери Својој пресветој, али Га они не познаше и не признаше. Читали су, да ће се Он родити од девојке, да ће бегати у Мисир и да ће бити дозван из Мисира, да ће се пред њим јавити Претеча Његов, вапијући у пустињи, да ће као светлост велика засијати у тами и сенци смртној земље Завулонове и Нефталимове, и остало све што су пророци прорекли и написали као знамења доласка Његовог. Па ипак Га не познадоше и не признадоше, него Цара славе распеше као злочинца.
Да је он обичан човек био, зар би се пророк питао о Његовом роду и пореклу? Чији род и чије порекло у историји народа Израиљског није знано? А род Његов скривен је као род Мелхиседеков. Скривен је био за Јевреје, и скривен је увек за невернике, но за нас верне није више скривен. Ми знамо, да је Он светлост од светлости, Бог истинити од Бога истинитога, рођена не створен. Tо је Он у вечности. Знамо, да се Он ваплотио од Духа Светог и Марије Деве и јавио свету као човек, као Богочовек. То је Он у времену. Род је његов, дакле, и на небу и на земљи, и у вечности и у времену; чудан, тајанствен, славан и величанствен је род Његов. И кад све искажемо, што нам је о Њему откровено, ипак се можемо питати: род Његов ко ће исказати? Не зато што је незнан род Његов, него зато што је недохватљив, недомислив, надчулан, надприродан.
О Господе Исусе Христе, Боже наш, просвети нас божанским разумом Твојим и уздигни нас к Себи силом Твојом човекољубивом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Усековање главе Св. Јована

На празник усековања главе Светог Јована Крститеља Свету Литургију служио је протојереј Арсеније Арсенијевић…

Недеља 14. по Духовима

У недељу 14. по Духовима Литургијским сабрањем началствовао је јереј Владимир Станимировић саслуживали су…

Усековање главе св. Јована Крститеља; Преп. Теодора Солунска; Св. муч. Василија; Св. муч. Анастасије

Усековање главе светог Јована Крститеља

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Преподобна Теодора Солунска

Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?“ Упокојила се у 75. години својој, 879. год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.

Света мученица Василија

Пострадала за Христа у Срему.

Свет мученик Анастасије

Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29. авг. 1794. год.

О свети Јоване, дивни Крститељу,
Ти Претеча беше славном Спаситељу,
Ти чистотом твојом људске душе текну
И к’o страшна труба са Јордана јекну
Будећ’ људе од сна и порока лена,
Кад секира беше близу до корена.
Ја се теби клањам, ја се теби молим:
Помози да свакој напасти одолим.
Ја се теби клањам, пророку најјачем,
И пред тобом клечим, и пред тобом плачем:
Дај ми од твог срца, лавовске јачине,
Дај ми од твог духа, ангелске белине.
Дај ми твоје моћи, да постигнем пробом
Богу бит’ покоран и владати собом,
Крстити се постом, чистити се бдењем.
Сладити молитвом и небесним зрењем,
И без страха ходит’ мучеништву сваком
Са храброшћу твојом и са вером јаком.
О свети Јоване, Божји угодниче,
И за вишњу правду славни мучениче.
Ти кога се војске нечастивих боје
Немој се оглушит’ о молење моје,
Но укрепи мене молитвама твојим,
Да к’o свећа право пред Господом стојим.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако посматрате како људи умиру, видећете, да смрт једнога човека обично личи на његов грех. Као што је писано: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Сваки је грех нож, и обично људи бивају посечени оним грехом, који су најрадије чинили. Пример за то пружа нам и Саломија, скверна ћерка Иродијадина, која је искала и добила од Ирода главу Јована Крститеља на тањиру. Живећи у Шпанији, у граду Лериду, са изгнаним Иродом и Иродијадом, она пође једнога дана преко залеђене реке Сикориса. Лед се провали, и она паде у воду до грла. Санте леда стегоше је око грла, и она се копрцаше, играјући ногама по води, као што је некада играла у двору Иродовом. Но не може се ни дићи ни потонути, док јој оштар лед не одсече главу. Тело јој однесе вода, а главу њену донеше Иродијади на тањиру, као некад главу Јована Крститеља. Гле, како страшно смрт личи на грех учињени!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам праведност Давидову (II Сам. 3), и то:
1. како се Авенир војвода, противник Давидов, предаде Давиду на веру;
2. како Јоав, војвода Давидов, уби Авенира;
3. како Давид прокле дом Јоавов, и плака много за Авениром.

БЕСЕДА
о исцелењу човечанства раном Христовом
Раном његовом ми се исцијелисмо. (Иса. 53, 5)
Христовом раном ми се исцелисмо; тако пророк Божји прориче, и ми знамо сад, да је његово пророчанство истинито. Страдањем Христовим ми се спасосмо вечног страдања; крвљу Његовом пречистом ми се очистисмо губе греховне и оживесмо. Крв и тело наше постало је нечисто од греховних страсти; а дух наш, гнездо и извор нечистоће телесне, најпре се онечистио. Може ли се нечисто нечистим очистити? Може ли се прљаво платно опрати прљавом водом? Не може. Него само оно што је чисто може опрати оно што је нечисто. Да је род људски нечист, то и незнабошци осећају. Но они нечисто хоће да очисте нечистим, прво призивајући нечисте духове и клањајући се њима, и друго приносећи нечисте жртве, било људске или животињске. Једна кап крви пречистога Христа више може очистити род човечји него све жртве идолопоклоничке од постања света. Зашто? Зато што је крв Христова чиста, а све друго је нечисто. Лекари узимају једну кап некога оштрога лека, разблажују га, и њиме пелцују многе људе, да их предохране од болести. И крв Христову у Чаши ми разблажавамо водом, па је онда узимамо и пијемо, јер се каже, да кад прободоше тело Господа копљем изиђе крв и вода (Јов. 19, 34). Таква је сила од једне капи крви Његове, да би свет од ње могао сагорети. То је крв безгрешна, једина безгрешна; крв пречиста, једина чиста у свету. О кад би људи знали, каква је сила апсолутне чистоте! Сви нечисти од греха појурили би да се чисте Христом пречистим, и сви немоћни појурили би да се причешћују крвљу и телом Христовим; и сви неверни поверовали би у Христа. Јер ту је троје, и све троје чисто и чисти: чист дух, чиста крв, чисто тело. А само чисто може очистити нечисто; и оно што је здраво може исцелити нездраво; и оно што је моћно може подићи немоћно.
О Господе, свесилни Господе наш, очисти нас грешне раном Твојом крвавом, раном невином и пречистом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Преп. Мојсеј Мурин; Преп. Сава Псковски

Преподобни Мојсеј Мурин

Етиопљанин родом, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију, где се сав предао: труду телесном, молитви, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору, и од њега доби савет, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе, он по савету старца, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли, маштања и снова, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт, и једнога дана рече својим ученицима да беже, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи, он рече, да он треба да погине од насиља, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Мојсеје. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Преподобни Сава Псковски и Крипецки

Пореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском ман. св. Богородице, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га, а он бегаше од славе човечје, и удаљи се на обалу језера Крипец, где основа нову обитељ у име св. Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495 год. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових прејемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј.

Сабор свих богоугодника Печерских.

Благо оном ког Бог помилује!
Миловање Божје – радовање,
Радовање у обадва света.
Мојсеј Мурин к’о син заблудели
Покаја се и Богу се врати,
Многим плачем многе грехе плати
Многим постом сам себе исуши,
Црн у лицу, светао у души.
Многим бдењем он укроти страсти,
Демонске се ослободи власти.
Док му душа поста к’о језеро
На планини што у небо гледа.
У ком небо лицем се огледа.
Кад су једном питали Мојсеја
Зар га греси других не жалосте?
Грешни људи зар га се не тичу?
Свети Мојсеј плачно одговара:
– Ко у кући мртваца имаде
Тај не плаче над туђим мртвацем
Него плаче над својим мртвацем. –
Лав у јагње често се претвара,
Такво чудо само Христос ствара.
Мојсеј беше лавом у планини
Па постаде агнец незлобиви.
Нек његовим светим молитвама
Бог дарује спасење и нама.

РАСУЂИВАЊЕ

Прави хришћанин избегава похвалу људску; не само избегава него има истински страх од ње. Св. Сава Псковски оставио је и игуманство, и манастир, и добру братију у манастиру, и побегао у један пуст предео, само да би избегао похвалу од људи. Јер похвала од људи окрада срце наше. Неки благочестив кнез чувши за подвиге св. Мојсеја Мурина пође са својом свитом у пустињу да га види. Јавише Мојсеју, да кнез долази у његов манастир. Мојсеј истрча брзо и пође да бежи и да се скрије гдегод, но изненадно срете се са високим посетиоцима. „Где је келија Авве Мојсеја? упиташе га кнежеве слуге и не слутећи да је то сами Мојсеј. А Мојсеј отвори уста и рече: „шта ће вам он? то је безуман старац, врло лажљив и сав нечист животом.“ Чувши ово посетиоци се зачудише и мимопрођоше. Када стигоше пред келију Мојсејеву, упиташе за старца, а монаси рекоше да није ту. Тада они испричаше, шта им је неки монах на путу рекао о Мојсеју. Монаси се ожалостише, па упиташе: „какав изгледа тај старац који вам је говорио хулне речи на светога мужа?“ А кад они рекоше, да беше врло црн у лицу, висок и у бедној хаљини, монаси ускликнуше у глас: „па то је заиста Авва Мојсеј!“ Овим случајем кнез се много духовно користи и врати се дома радостан.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам племенитост Давидову (II Сам. 1), и то:
1. како весник стиже и јави Давиду о погибији Саула и Јонатана, мислећи добиће награду за то;
2. како се Давид горко ожалости и нарицаше за Саулом који њему ништа није желео до смрт.

БЕСЕДА

о изгледу Месије
И видјесмо га и не имаше
изгледа ни красоте (Иса. 53, 2)

Ово пророк говори за Христа Господа као човека. Не имаше изгледа ни красоте! Зар Он који је дао изглед свакој твари, и који је створио красне ангеле небеске и сву красоту васељење, да немаше изгледа и красоте? Не треба ово да вас смућује, браћо. Он се могао јавити онакав какав је хтео. Но Он није хтео да се јави у ангелској красоти, као што се није хтео јавити у царској сили и у богаташкој раскоши. Ко иде у кућу жалости не облачи се у најлепше одело; нити се лекар облачи у најбоље своје одело када одлази тешким болесницима. А Господ је дошао у кућу жалости и у болницу. Тело је одело душе. Он се обукао у једно просто одело, да утиче не оделом него силом духа. Ми не знамо тачно, каквог је изгледа Он био. По предању лице му је било црнпурасто а коса кестењаве боје. Кад је цар Авгар послао свога сликара Ананију, да наслика лице Господа, Ананије није могао ни црте повући по платну, јер је, вели се, лице Христово зрачило неком необичном светлошћу. Уосталом, и да се Христос обукао у најлепше тело, какво је само Он себи могао саздати, шта би била та телесна лепота Његова према бесмртној лепоти Божанства Његовог? Највећа лепота земаљска једва је само сенка лепоте небеске. Пророк Данило био је млад и леп човек, но кад је ангел Божји стао пред њега, тада, како он сам вели: не оста снаге у мени, и лице ми се нагрди (Дан. 10, 8). Шта је лице човека од земље према лику бесмртног ангела Божјег? Као тама према светлости. Свакако и пророк гледајући Христа Цара Бесмртнога у телу човечјем, и сравњујући лик Његов земаљски са ликом Његовим бесмртним, морао је узвикнути: не имаше изгледа ни красоте.
О Господе благи и преблаги, који се ради нас обуче у худу телесну одећу нашу, да нам послужиш и да нас не устрашиш, Теби слава и хвала, Теби слава и хвала. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Препод. Пимен Велики; Препо. Пимен Палестински; Св. Осија Кордовски; Свештеномуч. Кукша и Пимен посник

Преподобни Пимен Велики

Родом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја“. Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?“ Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим“ У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању, а послеподне готовили су себи вечеру, једини оброк у 24 сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру“. Подвизавао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Пимене оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Преподобни Пимен Палестински

Подвизавао се у Руви, пустињи Палестинској у време цара Маврикија (582 – 602.). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изведен од зверова и предаде душу своју Господу.

Свети Осија епископ Кордовски

Преко 60 година управљао црквом у Шпанији као епископ Кордовски. Участвовао видно на Првом Васељ. Сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. год. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.

Свештеномученик Кукша и Пимен посник

Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошции посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље“. И рекавши ово и сам издахну, 1113 год.

Преподобни Пимен, дубина мудрости,
И велика луча Христове светлости,
Од кад свет сујете он за леђа баци
Никог не укори, ником не пребаци
Једном пред Пименом браћа се свађаху
А Пимен ћуташе. Неки га кораху:
– Како свађу слушаш и све ти је равно?
Одговори Пимен: ја сам умро давно. –
– Како да се спасем – неко га запита.
Да ми ум за вражјим наветом не скита?
– На кључалу воду мухе не падају
И од топле душе ђаволи бегају. –
Неко други рече: шта је сигурније:
Говор браћи својој или молчаније?
– И једним и другим Господ прославља се,
Ради славе Божје – једно бирај за се.
– Како се од злобе може одбранити?
– Злоба се не даде злобом победити.
Старај се те злобном неко добро створи
То ће и његово срце да разгори.
Свој се дом не зида туђи дом рушећи,
Ту се трећи вајди, а ђаво је трећи.
Две страсти опаке трују наше душе,
Слободе нам нема док нас оне гуше:
Наслада телесна и светска сујета,
Слободна је од њих само душа света.

РАСУЂИВАЊЕ

Као онај који се пуже уз стрмениту планину, па гребе и ногама и рукама да учини један корак напред не помишљајући да се обазире за се, такви су били у напорном пењању своме ка царству Божјем велики подвижници православни. Ваистину за дивљење је њихов труд и њихова бестрастност. Св. Пимен не хте видети мајку своју, када му ова дође у посету. Кнез неки захтеда види Пимена, но овај отказа. Тада кнез смисли помоћу лукавства да примора старца на виђење с њим; наиме: он ухапси сина сестре Пименове, и рече сестри Пименовој, да ће јој сина пустити, ако сам Пимен дође к њему на разговор. Сестра оде у пустињу, и лупајући у врата мољаше брата, да изађе и спасе јој сина. Но Пимен не изађе. Тада га сестра поче ружити и клети. Но Пимен не изађе. Чувши за ово кнез, рече да се напише Пимену писмо и каже, да ако он, Пимен, бар писмено – кад није хтео усмено – умоли кнеза да пусти његовог сестрића, кнез ће то учинити. Пимен одговори: „нареди, кнеже моћни, да се добро испита кривица младићева, па ако је кривица таква да он заслужује смрт, нека умре, те да би казном у времену избегао муке у вечности; аколи кривица не повлачи смртну казну, а ти га по закону каштигуј, па онда отпусти“ Прочитавши ово правично и беспристрасно расуђивање, кнез се врло задиви, и пусти младића, а поштовање своје према Пимену удвоји.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Саулово потпуно отпадање од Бога јединога (I Сам. 28 – 31), и то:
1. како се, уплашен од Филистеја, Саул обрати врачари незнабожачкој да му врача;
2. како врачара врачањем изазва некога духа, који се назва Самуилом, и који прорече Саулу погибију;
3. како Саул погибе са синовима својим од Филистеја.

БЕСЕДА

о дану Христовом како га Исаија прорече
Зато ће познати народ мој у онај дан
да сам ја онај који говорим: ево ме (Иса. 52, 6).

Бог је наш, браћо, Бог истине. И на сунцу има пегатамних, а на Богу нашем нема ни пеге ни неистине. Свака реч, речена Богом кроз пророке, обистинила се. Кад се Слово Божје ваплотило у Исусу Христу Господу нашем, онда су се показала јасна као сунце сва пророчанства, која су се на Њега односила, а која су дотле за Јевреје била тамне загонетке. И Слово плоть быстъ, вели се у Јеванђељу за превечно Слово Божје, за вечну Мудрост Божју, за Сина Божјег; но у томе отеловљеном Слову Божјем и свако слово пророчко показа се телесно. Док Господ Христос није дошао телесно у посету људима, књижевници и чтеци Светога Писма могли су мислити за многе речи пророчке, дуго и дуго неиспуњене, да су то речи само од пророка као људи а не од Бога. Но Бог није дао, да се о пророцима Његовим ниско мисли, за то је и рекао, да ће људи познати у онај дан да сам ја онај који говорим. Хтео је Бог, дакле, дати важности свакој речи пророчкој, и хтео је научити људе стрпљењу, да стрпљиво чекају онај дан, онај чудесни дан, када ће појава Господа на земљи у телу јасно викнути у сваке уши: Ево ме! Онај ко је познао Господа Исуса као Бога у телу, тај је познао у Њему истовремено Онога, који је говорио кроз пророке.
Ево ме – тако и данас говори Христос. Ја сам Онај који говори кроз сву створену васељену. Ја сам Онај који је говорио кроз пророке. Ја сам Онај који сам кроз телесна уста говорио речи вечног спасења. Ја сам Онај који сам говорио крозапостоле, светитеље и учитеље. Ја сам Онај који говорим и који ћу говорити до краја времена кроз Цркву Моју свету. Ја сам Онај који говори и о коме се говори. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Адријан и Наталија; Преп. Титој; Св. Зер-Јаков; Чудо Пресвете Богородице у Москви

Свети мученик Адријан и Наталија

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!“ Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?“ На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао.“ Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

Препеподобни Титој

Ученик св. Пахомија и велики међу подвижницима Мисирским. Био игуман ман. у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „који пут води ка смирењу?“ На то Титој одговори: „пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари.“ Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или V веку. Уједно с њим помиње се и преп. Ивистион.

Свети Зер-Јаков

велики мисионар хришћанства у Абисинији.

Чудо Пресвете Богородице у Москви 1395. год.

Пут је трнов, у Рају су руже,
Горке муке, али Христос сладак.
Шта се чује у тамници мрачној?
Чекић бије о наковањ тврди,
Ал’ не кује гвожђе ни олово,
Но пребија ноге мученика,
И пребија руке мученика,
Мученика, Христових војника.
Једна рука бела, племенита,
У прах паде крвљу обагрена
То је рука светог Адријана,
Узе руку света Наталија
Па са руком из тамнице јури
Руку мије, у свилу завија,
Руку љуби и сузама роси,
Кудгод ходи руку собом носи.
Када спава под главу је ставља,
Тихо збори одсеченој руци:
Руко света Адријана мога,
Ти си мени много помагала,
Јоште једном помози ми, руко,
Што скорије на небо ме вини
Где Адријан са светима живи. –
Мало било дуго не трајало
Адријан се Наталији јави,
Од свих цара лепши и светлији,
Па небеским позива је гласом:
– Хајде к мени, сестро Наталијо,
Хајде к мени, буди вечно жива,
Цар те вечни у царство призива. –

РАСУЂИВАЊЕ
Понекад се чује безбожна реч и међу хришћанима: ту ни Бог не може помоћи! Нема опасности, у којој Бог не може помоћи, нити има непријатеља, који би својом силом, без Божјег попуштења, могао победити. Не питај, како ће Бог разбити силну војску наших непријатеља, – то је Богу лакше него теби удахнути и издахнути ваздух. Читај, како Бог једним привиђењем уплаши војску Сирску, те се војска разбеже, и Израиљ спасе (II Царев. 7, 6). Читај, како Јерусалим би спасен од силне војске Вавилонске без икаква напора цара Језекије, изузев његовог плача пред Богом и молитве (II Царев. 19, 35). Но није Бог чинио таква чудеса само у древно време него их чини у свако време кад му се верни моле. Тако 1305. год. татарски цар Тамерлан опколи Москву са безбројном војском. Руси пренеше чудотворну икону Пресвете Богородице из града Владимира у Москву и сав народ са сузама се поче молити Светој Пречистој. Наједанпут војска татарска, без видљивог разлога, поче журно одступати и бегати. Шта се догодило? Тамерлан у сну имаде виђење: облаци светитеља ношаху се под небесима, у средини њиховој Света Богородица као царица, и још даље безбројна војска ангела. Богородица оштро прећаше Тамерлану и наређиваше, да одмах одступи од земље руске, а светитељи помахиваху на цара својим жезлима. Ужаснут овим сном Тамерлан, чим свану, нареди одступање и бегство.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам великодушност Давидову (I Сам. 26), и то:
1. како Давид ноћу уђе у логор Саулов, и док Саул спаваше узе му копље и чашу;
2. како војвода Давидов хтеде пробости Саула, но Давид му забрани;
3. како Давид остављаше освету Богу.

БЕСЕДА
о страдањима Христовим, како их Исаија предвиде
Леђа моја дадох на бијење, и образе
моје на шамарање; а лица мојега не
заклоних од поруге запљувања. (Иса. 50, 6)
Ово је пророчанство, браћо; а сад чујте тачно испуњење тога пророчанства: тада (Пилат) Исуса шибавши предаде да се разапне; (Мат. 27, 26), – није ли то што пророк прорече: леђа моја дадох на бијење? Чујте даље: један од момака који стајаху ондје удари Исуса по образу (Јов. 18, 22); и још: покривши га бијаху га по образу и питаху говорећи: прореци ко те удари (Лк. 22, 64); – није ли то што пророк прорече: дадох образе моје на шамарање? Чујте и даље: и ругаху му се (Мат. 27, 29) и бијаху га по глави трском и пљуваху на њ (Мк. 15, 19); – није ли то што пророк прорече: а лица мојега не заклоних од поруге и запљувања? Посмотрите, браћо, како је јасно пророчанство, од речи до речи јасно. Посмотрите са ужасом, како видовити човек Божји провиди кроз зидове од неколико стотина година јасније него обично око што провиди дно бистре и плитке воде! То Бог силом Својом неодољивом отвори дух човека смртног, да види духом догађаје у даљини јасно као што телесним очима гледа догађаје у близини. Како ли тек сам Бог свевидећи провиди кроз срж костију наших, кроз маглу мисли наших, кроз све тајне срца нашег? Он је присутан мислима нашим пре него се роде, и жељама нашим пре него се зачну. Он је једини необманути и необманљиви сведок свих догађаја, споља и изнутра, на висини и у дубини, на дужини и на ширини. И Он сведочи духу нашем нелажно оно што дух наш жели знати ради добре користи и спасења душе.
О Свевидећи и пречудни Сведоче свих тајни на небу и на земљи, Створитељу и Промислитељу наш благи, Ти једини видиш немоћ свакога од нас. Помози нам, о помози нам, да сазнамо оно што нам је потребно ради вечног спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. апостол Вартоломеј; Св. апостол Тит; Св. исповедници Едески; Св. Мина патријарх Цариградски

Свети апостол Вартоломеј

Овога дана празнује се пренос моштију св. Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцелења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше, и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ Липарски, Агатон, о приближењу Липару моштију св. апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцелења болних од моштију св. апостола. Мошти су те биле положене у цркви св. Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. год.), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.

Свети апостол Тит

Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићско све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит. 1, 4) час братом (II Кор. 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа Критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. По том се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у 94. години свога живота.

Свети исповедници Едески

Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.

Свети Мина патријарх Цариградски

Мудро управљао црквом од 536. – 552. год. Пре тога управљао домом св.Сампсона (за бедне и невољне). При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.

Само дух незрели баснама се блажи,
Басне не помажу, ко истину тражи.
Тит девственик беше на Криту нечисту.
Жудња за истином приведе га Христу:
Па кад згледа лице свемоћног Господа,
Све му басне бише као мутна вода:
Истина је Христос, крст пут ка истини,
Крст душу уздиже божанској висини,
Посвећен у тајне Божјег домостроја,
Тит трудове прими и муке без броја,
Трудове за себе и за учитеља,
За великог Павла, духом родитеља.
Када скверни Нерон Павла мачем сруби,
Тит веру и храбрости због тог не изгуби.
Но сахрани оца, чесно и спокојно,
Па на Крит се врати да се труди двојно.
Храм Дијанин паде, храм Зевсов ишчиле,
Од Титове чудне молитвене силе.
Мрак заблуде разгна, Христом Крит просвети
Павлов са-апостол Тит дивни и свети.

РАСУЂИВАЊЕ
Надчовечанска одважност, готовост поднети све муке и драговољно умирање за Христа наших хришћанских предака наводило је страх на мучитеље њихове. Цар Максимијан, љути и безпоштедни гонитељ хришћана нареди своме проконсулу у Антиохији, да пусти св. Андреју Стратилата из тамнице у слободу, из страха да се не побуни народ, који више поштоваше Андреју него цара. Цар Валент нареди своме епарху у Едеси, да побије све хришћане, који су против Арија. Епарх имаше више човечанског милосрђа него цар, па потајно ноћу јави хришћанима, да идућег дана не излазе из града у поље, где обично држаху богослужења (пошто Аријевци беху захватили све цркве у граду), да не би изгинули. На супрот овој опомени хришћани изјутра сви изађоше весело у поље, радосни што ће пострадати за праву веру. Идући епарх из града с војницима виде једну жену хришћанку са дететом на рукама како жури мимо војнике у поље. Рече јој епарх: „ниси ли чула, да ће тамо епарх с војском доћи и побити све које нађе?“ Одговори му жена: „чула сам па баш због тога журим да са осталима умрем за Христа.“ Упита даље епарх: „а ово дете зашто носиш собом?“ Одговори жена: „Хоћу да се и моје дете заједно са мном удостоји мучеништва“. Чувши и видевши ово епарх устрашен врати се и саопшти цару. И цар се устраши веома, и повуче своју наредбу о покољу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам необичну великодушност Давидову (I. Сам. 24), и то:
1. како Саул гонећи Давида уђе, по незнању, у пећину, у којој беше Давид са момцима;
2. како момци наваљиваху на Давида да убије Саула; но Давид то не учини;
3. како Давид викну Саулу: Господ нека суди између мене и тебе!

БЕСЕДА
о тамници отвореној и мраку осветљеном
Да речеш сужњима: изидите; онима
који су у мраку: покажите се. (Иса. 49, 9)
Ко је већи сужањ од онога што је гресима везан? Има ли већега мрака од мрака греха, смрти и ада? Ко може дрешити од греха? Једини Бог; то су признавали и сами књижевници и фарисеји (Мк. 7, 7). Христос одреши од греха многе, и учини слободним и здравим. Ако, дакле, једини Бог може дрешити од греха сужње грехе, зашто Га Јевреји не признаше за Бога? Зато што и они беху везани грехом, па не могоше до краја логично расуђивати, нити се пак дадоше Господу да и њих одреши од уза греха. Погледајте, у какву глупост падају мудраци Јеврејски: док на једној страни тврде, да једини Бог може дрешити људе од греха, дотле на другој страни оптужују Христа да Он дејствује помоћу ђавола! Ђаво је онај који везује, како ће ђаво дрешити? Ђаво је онај који упропашћује човека, како ће он и спасавати? Тамо где су ђаволи, тамо је и тамница: грех, смрти и ад. Једини је Христос имао моћ, моћ божанску, несравњиву да из те тамнице изводи и спасава душе људске. Синко, опраштају ти се греси! Момче, устани! Лазаре, изиђи напоље! Својом моћном речју Он је кидао везе грешника и изводио мртве на светлост живота. Својим силаском у ад Он је разорио престо сатанин и ослободио душе праведничке. Својим васкрсењем Он је открио потпуно и савршено Своју неодољиву власт над свим везама ђаволским, над свим сплеткама адским, и над последњим непријатељем – смрћу.
О Господе, Победниче демона, Ослободитељу од греха, Васкрситељу мртвих, Теби се клањамо и Тебе молимо: ослободи нас, васкрсни нас и благослови нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свештмуч. Евтихије; Св. муч. Татион; Св. муч. Сира; Преп. Арсеније Комељски; Св. Георгије Лимниот

Свештенмученик Евтихије

Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. И ако није убројан у 70 апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа – мисионера св. Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.

Свети мученик Татион

Пореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу, и тако предао Богу душу своју свету.

Света мученица Сира

Сродница св. Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцелење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558. год. у време персијског цара Хозроја I, а у својој 18. години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.

Преподобни Арсеније Комељски

Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи св. Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. год.

Свети Георгије Лимниот (Језерски) Исповедник

Велики подвижник Олимпијски. Пострадао у старости од 95 година у време иконоборства, 716. год.

Млада као роса но стара мудрошћу
И богата вером, надом и кротошћу,
Сира Персијанка, узорна Хришћанка,
Богу се мољаше ноћу пре уранка;
Молитвама Сира душу богаћаше.
Молитвама срце своје весељаше.
У мраку и тузи очевог огњишта,
У јаду и крви борбеног попришта.
Молитвама срце весељаше Сира,
Весела и пуна Христовога мира.
Против Сире беше царство и жречество,
А за Сиру Христос и чесно свештенство.
У тамници тамној, на молитви будној,
Сира се сијаше у светлости чудној.
То је светлост рајска, грехом потамњена,
Но Христовим Крстом верним повраћена.
Ко крст на се узме, ту светлост добија.
Од светлости душе и лице се сија:
Засија се Сира као звезда иста,
И кроз смрт похита у наручје Христа.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на рад и на молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, ма да ради мање од њега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Провиђење Божје које чуваше Давида да не падне у руке Саулове (I Сам. 23), и то:
1. како Саул дође да опколи град Кеилу, у коме беше Давид, но Бог то откри Давиду те Давид пре побеже;
2. како Саул у Маони за мало не ухвати Давида, али му дође глас, да су Филистејци ударили на земљу;
3. како Господ вазда бди над праведником, и како Он омета планове неправедника.

БЕСЕДА
о карактеру Христовом, како га прорече Исаија
Неће викати ни ружити: нити ће се
чути глас Његов по улицама; Трске
стучене неће преломити и лана што се
дими неће угасити, јављаће суд по
истини. (Иса. 42, 2 – 3)
Ко имаше више права од Господа Сина Божјег да виче на земљи, у винограду Своме, на безаконике? Ко имаше више права да ружи грешнике, који наружише Бога и закон Божји? О кротости умилна, невиђена међу људима! О чиста водо планинска, која се с висине сливаш и ћутке переш нечистоћу насеља људских! Многи безбожници мисле, да би поверовали у Христа, кад би чули од Њега речи не благе него громовите. Но шта је боље, нека кажу безбожници, да ли речи громовите, са виком и хуком, које пролазе без дејства као дим теран ветром, или речи благе, које имају дејство грома? Може ли легион громова истерати легион ђавола из једног поседнутог човека? Та легион громова пукло је над Гадаром, но легион ђавола у лудом човеку нису то ни осетили. Ни на демоне Господ Исус не викаше, него им тихо рече, да изађу, и они послушно излажаху.
Није ствар, браћо, у вици и у критици, него у сили.
Трске стучене неће преломити и лана што се дими неће угасити. Ово се односи на Стари Завет, чији дух су Фарисеји били стукли сасвим и претрпали формалностима суботарским, и који се само још димио, али није давао светлост људима, због отупелог разума и окамењеног срца људи. Неће Господ преломити стучену трску нити ће угасити сасвим притуљени огањ онога закона, кога је Он дао. Још се односи ово и на људе грешне. Људе, утучене грехом, неће Он докончати, нити грешнике, у којима се светлост божанска претворила у дим, угасити, него ће трску исправити и огањ божански у људима распламсати. Јер због грешника је Он и дошао у свет. Јављаће суд лагано и кротко, али са силом, коју истина сама собом носи. Понашаће се благо и кротко, и са сажаљењем и милошћу слично лекару – но далеко узвишеније и срдачније – него лекар кад уђе у кућу безумних.
О Господе кротки и тихи, испуни нас Твојом прекрасном кротошћу и тихошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. муч. Луп; Свештеномуч. Потин Лионски; Свештеномуче. Иринеј; Св. Виктор; Св. Албан (Оданије Успенија)

Свети мученик Луп

Овај свети муж беше слуга у св. Димитрија, војводе Солунског. Када св. Димитрије би посечен од цара Максимијана, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан, који се тада још бављаше у Солуну, па заповеди, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен, ма да беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у царство небеско.

Свештеномученик Потин епископ Лионски

Из Мале Азије послан св. Поликарпом у Галију на проповед. Постао први епископ Лионски, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177 год. и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар 90 година. „Ко је Бог хришћански?“ упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога“, одговори му старац Потин. Незнабошци навалише нањега са штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу св. Потин сконча од убоја после 2 дана, и пресели се у царство небеско.

Свети свештеномученик Иринеј

Свети свештеномученик Иринеј епископ Лионски. У младости био ученик св. Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти св. Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202 год. са многим хиљадама хришћана (19.000).

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Иринеје: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Виктор

Пострадао у Марсељу у III столећу. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.

Свети Албан

Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт он и свога џелата приволи вери Христовој.

Прекрасна је лоза са гранама родним,
Са родом мирисним, родом благородним;
Родитељ је диван у породу своме.
Синови су слава браку телесноме.
Ал’ лепша од лозе и брака плоднога
Духовна су деца, од Духа Светога.
Поликарп преславни два имаше сина:
Светог Иринеја и светог Потина,
То му деца беху духом а не телом,
Увенчани славом вечном, неувелом.
Поликарп их Духом Божјим препороди,
Те му дражи беху него да их роди.
Обојицу диже, мудрошћу опреми,
На проповед оба у Галију спреми.
Две жртве угодне, два јагњета чиста,
На заклање даде за Распетог Христа
Два весника мудра новога Сиона,
Две владике храбре крштеног Лиона
Иринеј и Потин прославише Бога
и духовног оца, Поликарпа, свога.
Јуначки стајаше, мученички паше,
и пред благог Христа увенчани сташе.

РАСУЂИВАЊЕ

Тајанствена сила крста, ма колико да је необјашњива истинита је и беспорна. Још св. Златоуст говори о обичају свога времена, да се ставља знак крста „на царску диадему, на украс војника, на чланове тела, и то: на главу, прса, и срце, а исто тако на жртвенике и на постеље. Ако је нужно, вели он, изагнати демоне, ми употребљујемо крст, а исто тако он помаже за исцелење болести.“ Св. Бенедикт осенио је крсним знаком стакло, у коме је био отров, и стакло је прсло као од удара камена. Св. Јулијан прекрстио је поднету му чашу с отровом, и испио отров не осетивши никакве муке у телу своме. Св. мученица Василиса Никомидијска оградила је себе крсним знаком, стала посред пламена и остала неповређена. Св. муч. Авдон и Сенис прекрстише се, када љуте зверове на њих пустише, и зверови посташе ненасртљиви и кротки као јагањци. Против великих искушења демонских крсно знамење било је најсилније оружје у древних подвижника, као што је и данас. Најгрознија страшилишта ђаволска расејавала су се у ништа као дим, само кад би се човек прекрстио. Тако је благоволео сам Господ Исус Христос, да негдашњем знаку злочина и срама, крсту, да после Свога Распећа на крсном дрвету свепобедну силу и моћ.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам брзо напредовање зла у души Сауловој од кад одступи од Бога (I Сам. 22), и то:
1. како се баци копљем на Давида;
2. како се баци копљем на Јонатана, сина свога:
3. како уби 85 свештеника у један дан подозревајући их да су уз Давида;
4. како у свако време и код сваког један непокајан грех према Богу повлачи многе друге грехове.

БЕСЕДА

о Јовану Претечи, како га прорече Исаија
Глас вапијућег у пустињи: приправите
пут Господњи, поравните у пустињи
стазе Богу нашему (Иса. 40, 3).
Кад цар хоће да посети неко место, он пушта напред веснике своје. Необичном Цару приличи и необичан весник. Цару Христу весник у пустињи био је Мојсеј, у Јерусалиму пророци, у Назарету архангел, у Витлејему источни мудраци, на Јордану Јован. Никада ниједан цар у роду човечјем није имао такве веснике. Свети Јован Крститељ био је тако исто необичан и особит као и други весници Христови. Он је био глас вапијући у двострукој пустињи: у Јорданској и у људској. Као што је Јорданска пустиња била бесплодна и суха, тако је и пустиња људског духа била бесплодна и суха. Јован није могао озеленити и оплодотворити људску пустињу, но он ју је крчио и орао, и тако приготовљавао земљу и уравњавао тле за великог Сејача, који долазећи носи Собом и семе и дажд – семе науке да посеје и дажд благодати свише да озелени и оплодотвори. Покајањем је Јован приготовљавао пут а крштењем у води уравњавао стазе. И пут и стазе – то су душе људске. Покајањем су се душе људске приготовљавале да приме семе Христово, а крштењем у води – да то семе зарију дубоко у земљу срца свога. Охоли и ништи кад се наги погрузе у воду сви су уједначени, уравњати у ништавилу своме пред величанством преславнога Христа Спаситеља. Све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну. Овде није реч о долинама и бреговима земаљским него о ништим људима и охолим људима. Као што су мртваци у гробљу пред очима живога човека сви једнаки, тако су и сви грешници, ништи и охоли, робови и господари, једнаки пред Богом живим. Такво чудесно виђење виде Исаија, син Амосов, пророк Бога живога, Бога јединог и истинитог.
О Господе, Царе небески, коме се воинства небеска клањају дан и ноћ, призри још једанпут на ништавило наше, и због понижења Твога и страдања Твога за нас спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.