Како смо најавили за данас 23.10.2013. године, промоција књиге „Кроз пакао и натраг“ је одржана у сали парохијског дома Вазнесењске Цркве у Београду. Миро Микетић, писац ове књиге који већ 50. година живи у Канади, син четничког официра из племена Васојевића, који је био под командом Павла Ђуришића, имао је излагање на овој промоцији, која је испраћена од стране великог броја људи. Препуна сала парохијског дома, говори о томе какав је утисак ове књиге остао у народу. Човек који је као дете од 9. година, проживео Голготу, и марш од преко 1000 километара, и који као дете није могао знати и разумети дешавања и процесе, који су се одвијали у његовој околини; но његово послератно искуство, сазревање, сазнања и разговори са учесницима тих догађаја допринели су томе да опише падове и успоне, заблуде и трагедију тог времена врло аутентично пренесе на папир. Поред Господина Микетића на промоцији су говорили Оливера Милетовић ауторка емисије „Питања и одговори“, Доцент Радован Калабић књижевник, и Дејан Мировић професор Правног факултета У Косвској Митровици. Госпођа Милетовић, професор Мировић и Господин Калабић су представили књигу у кратким цртама. Догађаји су концентрисани на колони у којој се поред војске налазе жене и деца, а која после лажног телеграма напушта воз за Грчку у коме су се налазили и крећу отприлике истом трасом куда се кретала и Српска војска у Првом Светском рату. Голгота и трагедије описане су врло сликовито и снажно. Колона на крају бива бомбардована од стране савезника, али и поред хладноће борби са усташама и осталих ситуација они ипак успевају да дођу до Аустрије. Књига је вишеслојна, а описане су и појединачне трагедије, као и опис Херцеговачке бригаде, чији чланови загрљени иду у смрт. Професор Мировић ову књигу је упоредио са књигом „Тихи Дон“ од Шолохова, говорећи о грађанском рату између монархистичких и комунистичких снага. У колони од 30 000 људи било је и 70-80 свештеника, и Владика Лука Вукмановић, који је канонизован као свети.
Миро Микетић је у свим тим страдањима као дете изгубио оца, кога 20. година касније проналази у Канади уз помоћ пријатеља из Цркве. Врло важан догађај јесте масовно стрељање Српске војске код зиданог моста у Словенији.
Оно што је занимљиво књига је писана без трунке мржње што говори о личности Господина Микетића, који је цело предавање проживљавао испочетка. Након описаних страдања као и злочина које су починили чланови Комунистичке Армије, отвара се вечно питање нашег народа : „Да ли смо извукли поуке из братоубилачког рата?“ Миро Микетић је на овај начин одужио дуг „Својим ђедовма“ како он каже, и на овај начин оживео 4000 душа којима се не зна ни гроба ни место починка, помињући их и тако их оприсутњујући у свести и срцима њихових потомака и сународника. Интересантно је да је међу присутнима било и оних чији су сродници страдали, а које је Господин Микетић познавао. Књига описује прећутане страшне истине које је поред Усташа и окупатора вршила и Партизанска војска, почевши од масовних стрељања па надаље. Почео је да пише још у средњој школи, а често је затваран и одузимана му основна грађанска права.

Црква је место у којој истина живи и истином се живи. Стога су промоције оваквих књига у Српској Цркви веома драгоцене, јер не само да пројављују истину и Крв мученика која вапи пред Богом, већ неизоставно откривају идентитет сваког аспекта личности која је поменута али и оне која је заборављена, а која се принела Творцу за све нас који постојимо после њих…