06. May 2019.

Св. муч. Христина; Преп. Поликарп Печерски

Света мученица Христина

Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу.

Преподобни Поликарп игуман Печерски

Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе свих страсти, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост и т.д.“ Тако добро управљаше лавром Кијево-Печерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се св. Поликарп у Господу 1182. год.


Мученица славна, девица Христина.
Невеста избрана Божијега Сина,
У оцу имаше најцрњег душмана
Од њега бејаше гвожђем растрзана.
– Ако нећеш, ћерко, богове признати,
Ја те својом ћерком не ћу више звати.-
Тако отац ћерки, а ћерка му на то:
– Никада се на те не ћу срдит’ за то
Ја Христова раба, ти Сатанин слуга.
У теби не видим ни оца ни друга.
Не зови ме ћерком, то ми чини радост,
Мој отац је Господ. Он је моја сладост. –
Звер разјарен – отац слугама нареди,
Да јој месо стружу, да јој кости гледи!
Отпадаше месо са нежнога тела,
Све рана до ране, нигде места цела,
Зграби шаком меса света мученица
Па удари оца посред скверног лица:
– О Урбане мрски, ево меса мога,
Ево једи, звере, од детета твога!
Те ноћи се Урбан са телом растави
И у паклу душу с ђаволом састави.
Христина пострада и крв своју проли,
Свету од душмана јуначки одоли –
Мученица дивна, девица Христина,
Прослави се славом Божијега Сина

РАСУЂИВАЊЕ
Вера Христова највише светли и осветљава душе људске онда, када проповедници те вере светле животом својим. Блажени Поликарп, игуман Печерски, беше сав просветљен вером Христовом и у речима и у делима и у целој личности својој. Тиме он необично утицаше не само на прост народ него и на кнежеве и велможе. Слушајући и гледајући овога Божјег човека кнез Кијевски Ростислав Мстиславић тако се просветли вером Христовом и тако се упитоми и облагороди, да постаде узор и својој ближој околини и целом свом народу. Уз часни пост причешћиваше се кнез Ростислав сваке недеље, и на све стране тражаше бедне и невољне и помагаше им. Најзад се реши примити монашки чин, и о томе говораше он св. Поликарпу: „оче свети, кнезовање у овоме свету не може да буде без греха, и већ ме огорчи и изможди.“ Поликарп му одговори: „ако ово (монашки чин) од срца желиш, нека буде воља Божја.“ Но једном у Смоленску разболи се кнез на смрт, па нареди брзо да га носе у Кијев, да би се пре смрти замонашио. Но сконча пре него што му се испуни жеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну победу Израиљаца над Гајанима (Исус. 8), и то:
1. како Гајани потераше Израиљце и без мало их не победише;
2. како по заповести Божјој Исус Навин диже заставу у вис и држаше је дигнуту све док Гајани не бише потучени;
3. како и ја треба у опасности да уздигнем срце Богу као заставу, и с крстом на срцу и молитвом корачам победи.

БЕСЕДА
о апостолској светој опомени
Јер говорећи поносите и лажљиве ријечи
прелашћују на нечистоте тјелесних жеља
оне који од скора бјеже. (II Пет. 2, 18)
Свети апостол познаје људе боље него најнаученији књижевници, јер је он светац и апостол. А светац и апостол прониче дубоко у срце људско. О коме то говори свети апостол овде? О нечистим, безобразним и самовољним, које је раније назвао безводним изворима, и облацима и маглом. Нечисти, безобразни и самовољни су многоречиви и високоречиви. Они говоре људима поносите и лажљиве речи. Тим поноситим и лажљивим речима они и скривају и објављују срце своје, – скривају за неуке и неразумне, а објављују за утврђене у вери и обасјане благодаћу. Кад нечисти говори о чистоћи својој, тиме он објављује нечистоћу своју; кад безобразни брани образ свој, тиме он открива безобразност своју; кад самовољни тумачи вољу Божју, тиме он проказује самовољу своју. Ко пажљиво прати речи његове, може да осети смрад телесних жеља. Но непажљиви и неуки не могу да осете тај смрад, него поверују и прелашћују се. Они који су почели од скора да бјеже од обмане јела, и света, и ђавола, хватају се поноситим и лажљивим речима као риба у невидљиву мрежу. Не зна риба да је у мрежи док год се мрежа не извуче на врео песак. Тада зна, али тада је доцкан. О да не буде доцкан и за оне јадне душе људске, које се хватају у мрежу поноситих и лажљивих речи! Знајте, браћо, да је лажан сваки онај учитељ, који науком својом одобрава телесне жеље, и повлађује грешницима у телесним жељама.
Господе Исусе, свети и пречисти пошљи ангеле Твоје свете, да одбране све почетнике и полетарце у вери Твојој од поноситих и лажљивих уста. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. муч. Трофим и Теофил, и још 13 с њима; Свештмуч. Аполинарије

Свети мученици Трофим и Теофил, и још тринаест с њима

Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. год.

Свештеномученик Аполинарије

Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве.“ Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.


Аполинарије ради Христа Бога
Претрпе мучења велика и многа
Без икаква гнева, без изненађења,
Јер знаде без муке да нема спасења;
Знаде да и Господ не прође без муке
И виде Петрове приковане руке.
И у царство Божје мачем одаслане.
Знаде и за многе к’о јањце заклане
Зато готов беше, и душом приправан,
Да за Христа живог срам отрпи јаван,
И отрпе светац све што адска сила
За мучење верних беше приправила,
Све отрпе светац с вером подносећи
И под муком љутом старећи, старећи.
Па и кад остари мука га не мину,
Под мукама љутим за Христа погину,
Поколења многа јунаштвом задиви –
Не умре но оде – да вечито живи.

РАСУЂИВАЊЕ
Велики учитељи цркве старали су се да науче људе великим истинама не само речима него и очигледним примерима. Тако Авва Исаија, да би научио монахе, да неће примити од Бога награду нико ко се не буде у овом животу трудио по Богу, доведе своје ученике до једнога гумна, где је тежак сабирао овејану пшеницу. „Дај и мени пшенице“! рече Исаија тежаку. „А јеси ли и ти жњео, оче?“ „Нисам“ одговори старац. „Па како хоћеш да добијеш пшенице, кад ниси жњео“? На то старац рече: „Зар не добија пшенице, онај ко није жњео?“ „Не добија,“ одговори тежак. Чувши овакав одговор старац се ћутке упути назад. Кад га замолише ученици да им објасни његов поступак, рече им старац: „ја сам то учинио с намером да вама покажем, да не ће од Бога примити награде онај ко се не буде подвизавао.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам страдање целога народа због греха једнога човека (Исус 7), и то:
1. како Израиљцима беше забрањено од Бога, да узимају ма шта од ствари покорених Јерихоњана;
2. како један човек узе нешто од ствари, због чега Израиљци бише потучени од Гајана.
3. како и данас због гажења закона Божјег од стране једнога страдају многи.

БЕСЕДА
о безводним изворима
Ови су безводни извори, и облаци и
магле које прогоне вјетрови, за које
се чува мрак тамни ва вијек. (II Пет. 2, 17)
Нечисте људе назива апостол безводним изворима; оне који иду за тјелесним нечистотама, и не маре за поглаварство, и који су безобразни и самовољни, и не дрхћу хулећи на славу, него као неразумна животиња, хуле на оно што не разумију. О безводни извори, који се са свих страна украшавате, али воду не дајете – зашто се изворима називате, кад из вас ништа не извире осим жеђи? О облаци и магле што се тако рогушите као да ћете цео свет потопом потопити кад у вама капи воде нема, и кад ће вас једнога страшнога часа дах Духа Божјега разбити и у ништа развејати? Вама није до чистоте, зато се ваљате у телесним нечистотама, нити вам је до поретка, зато мрзите поглаварство; нити вам је до образа, зато сте безобразни; нити вам је до воље Божје, зато сте самовољни; нити вам је до познања истине, зато хулите на оно што се нисте потрудили да разумете. За вас се чува мрак тамни вавијек. То није Божја воља, то је ваша воља. Тај пут није Бог одредио, ви сте га сами изабрали. Праведан је Бог, и не ће се огрешити, него ће му дати по греху његовом, и по непокајаном срцу његовом.
Шта су, браћо, телесне жеље до безводни извори, и сухи облаци и магле? Какав плод ниче и сазрева од њих, осим чичка и трња, које не потребује дажд? Људи са телесним жељама равни су својим телесним жељама, не виде се од ових, и биће суђени према овима.
О Господе, Створитељу душа и тела наших, дај нам благодати Духа Твог Светог, да и тело и душу у чистоти очувамо и у дан судни обоје чисто Теби, Створитељу и Богу предамо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. Марија Магдалина - Блага Марија; Свештмуч. Фока; Преп. Корнилије Перејаславски; Св. муч. Маркела

Света Марија Магдалина

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4. август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

Свештмученик Фока

Пренос моштију из Понта у Цариград око 404. год. Главно је празновање овога светитеља 22. септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!“ Рекавши то он заспи, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!“ Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу.

Преподобни Корнилије Перејаславски

У 15. години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22. јула 1693. године.

Света мученица Маркела

На острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се св. Маркели, па меће на болеснике, који од тога оздрављају.


У црну се тугу зави Магдалина
Због крваве смрти Божијега Сина.
Туга је љубави најгорчија туга,
Она у свет нема утехе ни друга,
Сузе јој утеха, а бол друг једини,
Свет се у мрак зави светој Магдалини.
Слаби створ човечји, светлости искаше,
Марија по мраку без наде пипаше.
Његов гроб јој светлост – но, гле, и гроб празан!
– Украђен, мишљаше, наг и непомазан!
Заплака се горко, никад краја плачу,
У том глас човека покрај себе зачу:
– Жено, зашто плачеш, реци: кога тражиш?
– Кога тражим, питаш? Желиш да ме блажиш!
Ако си га уз’о, реци, где га метну! –
Погледа је Исус, плачевну и сетну,
Па је зовну гласом сладосним: Марија!
У срцу Маријном светлост се засија
О познати гласе, слашћу ненадмашни,
Животом и силом, гласе, преиздашни!
Тим гласом је Господ болне исцељив’о,
Тим гласом је истим мртве васкрсав’о.
Животворни гласе, о чудесни гласе!
Марија се трже и обазре за се.
– Равуни! повика… У том сунце грану
Марији – и свету Нови Дан освану.

РАСУЂИВАЊЕ
Блажени плачушчи, рекао је Господ. Благо онима који плачу иштући царство Божје. Благо онима који плачу страдајући за веру Христову. Благо онима који плачу кајући се за грехе своје. Право покајање не може бити без суза. Чиме ћемо опрати грехе своје ако не сузама или – крвљу (крвљу мученичком)? Великом Макарију пошаљу Нитријски монаси молбу, да дође он један к њима, да не би они сви морали ићи к њему. Макарије послуша и дође. Слегну се око њега сви монаси и замоле га за реч поучну. Заплака се Макарије и кроз плач рече: „братије, нека очи ваше точе сузе пре него што одете тамо, где ће сузе наше пржити тела наша.“ Тада се расплакаше и сва братија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање архангела Исусу Навину када пође да осваја Јерихон (Исус. 5), и то:
1. како се Војвода војске небеске јави Исусу с голим мачем у руци;
2. како му рече, да изује обућу своју;
3. како и ми у животној борби не треба да се уздамо у ноге своје и у опрему своју но у Онога који се бори за нас.

БЕСЕДА
о неумитној правди Божјој
Јер кад Бог не поштедје ангела
који сагријешише, него их метну у
окове мрака пакленога. (II Пет. 2, 4)
како ће поштедети грешна човека? И првога свијета не поштедје него самоснога Ноја, проповиједника правде потоп на свијет безбожнички; и градове Содом и Гомор сажеже и развали и осуди – како, дакле, да поштеди тебе, грешни човече? Зар си му ти милији и драгоценији од милиона ангела, и од толиких народа, потопљених потопом, и од многољудних градова? Па кад ангеле низвргну у мрак паклени, и народе потопи потопом, и градове огњем сажеже – чему се ти надаш грешећи, непрестано грешећи и од греха неодступајући? У милост Божју, велиш? Но зар је Бог милостивији сада него што је био онда? Зар се Бог мења као човек? Не надај се без мере, него према мери твога труда око поправке живота нека буде и нада Твоја. Ваистину велика је милост Божја, дуга је трпљивост Божја, безгранична љубав Божја. Гле, Бог Тебе више милује и љуби него ти сам себе; и већма ти Он жели спасења него ти сам себи – но ко се до краја руга милости Божјој; ко се до краја исмева над стрпљењем Божјим; и ко се до краја противи љубави Божјој, хоће ли га Бог силом увести у царство Своје, и учинити суграђанином ангела и светитеља?
О како је страшан мрак паклени, и звека окова, и шкргут зуба? Ту станују они који се наругаше милости Божјоји противише љубави Божјој. Зар ћеш и ти тамо, заблудела душо? Бог не жели, да и ти одеш тамо; ангели тугују, што си се упутила тамо; светитељи се моле, да се повратиш; црква приноси жртве за тебе, да се уразумиш. Ако све то презреш – о зар ћеш све презрети! – какву онда милост очекујеш од Бога?
О Господе праведни, помози нам да се благовремено тргнемо с пута ка мраку пакленоме, уразуми нас и у добру укрепи пре него што пошљеш ангела, да нам душу узме Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. пророк Језекиљ; Преп. Симеон и Јован

Свети пророк Језекиљ

Син свештенички, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена, облак, и огањ и блистање, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје, друга лавовско, трећа телеће, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека, лице лавовско Његово Божанство, лице телеће Његову жртву, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав, а тај знак је као наше слово Т, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим, син Нојев.

Преподобни Симеон и Јован

Два млада човека оставивши дом и родбину своју, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона, и удаљише се у пустињу, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу“. Симеон свети прими савет друга свога, целова га, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима, но срце му беше храм Духа Светога, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију, који јавно исмеваше светиње хришћанске, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића, и младић поста здрав.


Виђење Језекиља, од Божије воље:
Широко, широко, непрегледно поље,
Препуно, препуно мртвачких костију,
И глас с неба дође светом Језекиљу:
– Сине човечији, видиш ли те кости?
То на земљи беху некад живи гости
За трпезом мојом, ја их добро служи’
Мало ми се когод ваљано одужи.
Ове мртве кости хоће л’ оживети?
Устраши се пророк, предаде се сети:
– Господе, Господе, то ти можеш знати,
Ако ти наредиш, мораће устати.
Тада наста хука, и потрес, и трење,
Виде пророк чудо – мртвих васкрсење!
Дигоше се кости, и кост уз кост леже
Па месо, па жиле – кожа се затеже,
Ужаснути пророк то чудо гледаше
Па срцем и душом Бога прослављаше.
Што је пророк Божји духом прозирао
Васкрсли је Господ јасно показао.
Васкрснуће мртви кад се хтедне Духу,
Сви у живом телу, к’о у новом руху
И верни ће тада с Христом ликовати,
У његовом царству вечно царовати.

РАСУЂИВАЊЕ
Ради користи својих ближњих св. Симеон остави свога јединог пријатеља у свету и своју мирну келију у пустињи, и направи се јурод. Прича се за Ликурга, краља спартанског, како учини велику жртву ради користи својих суграђана. На име: он издаде строге законе, установљујући потпуно нов систем васпитања омладине и поретка у држави. Па кад те законе издаде, он рече својим суграђанима, да жели ићи у Делфе, где беше велико светилиште, но затражи, да му се сви закуну, да ће верно држати његове законе до његовог повратка. Када грађани сви положише заклетву, Ликург остави своју земљу и никад се више не врати. Велика је жртва оставити своју домовину и драговољно живети у туђини ради користи својих ближњих. Но колико је већа жртва оставити драговољно ум свој и стално се правити пред људима безуман! Није ли безумље највећа туђина, за коју човек зна? И живети у тој страшној туђини годинама и годинама, и то све – ради користи својих ближњих!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни прелазак Израиља преко Јордана (Исус. 3), и то:
1. како по сили Божјој а кроз Исуса Навина вода се у Јордану растави, свештеници с народом пређоше;
2. како свештеници с ковчегом завета, за време док народ прелажаше, стајаху на суху усред Јордана тврдо;
3. како и ја не треба да се бојим поплаве овог света док год у средини свога бића, тј. у срцу, држим тврдо завет Господњи.

БЕСЕДА
о лажним учитељима
Биће и међу вама лажнијех учитеља,
који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се
господара који их искупи. (II Пет. 2, 1)
На рату је човек у овоме свету. Непрестана је борба и многобројни су непријатељи. Међу најопасније непријатеље спадају лажни учитељи. Само ако је ум човеков уперен у живога Бога, човек ће бити сачуван од ових опасних непријатеља. Лажни учитељи су или као слепци или као разбојници; први због слепила свога воде у пропаст и себе и друге, други због ненависти или зависти намерно заводе друге на крив пут, да им и душу и тело предаду огњу пакленоме. Сам је Господ прорекао: изићи ће многи лажни пророци и превариће многе (Мат. 24, 11). Апостол само потврђује речи свога Господа. И лажни пророци и лажни учитељи сејаће семе погибли у народе. То су јереси погибли, којима ће се неки одрицати господара који искупи људе крвљу Својом пречистом. Многи лажни учитељи већ су се јавили, и многе јереси погибли као кукољ по свету посејане. Ако знате, браћо, оне јереси погибли, које свети оци на Саборима осудише, онда ћете умети распознавати главно семе отрова, које ђаво кроз своје служитеље посеја по њиви, по којој Спаситељ сејаше чисту пшеницу. Но и ако знате и ако не знате, уперите ум свој у Господа, оградите се знамењем крста, призовите у помоћ Свету Пречисту и угоднике Божје, а нарочито свога ангела хранитеља, па се не бојте. При том увек питајте цркву, и она многоискусна и против свију лажи победоносна, рећи ће вам шта је истина. Јер ви сте од јуче, а црква је из давнина. Ваша памет мања је од памети цркве.
О Господе Исусе, Ти си једини пут, једина истина, једини живот. Не дај, Господе, да се поведемо за лажним учитељима и да од Тебе одступимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Илиндан

Празник Светог Илије прославњен је свечаним бденијем и Литургијом којом је началствовао протојереј Драган Радовановић…

Прочитај више
06. May 2019.

Св. пророк Илија; Св. Илија патријарх Јерусалимски и Св. Флавијан патријарх Антиохијски

Свети пророк Илија

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)

Тропар, глас 4.

Во плоти ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришесвија Христова Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.

 

 Св. Илија патријарх Јерусалимски и св. Флавијан патријарх Антиохијски

Велики ревнитељи вере и бранитељи Православља. Умрли обојица у изгнанству куда их прогна јеретички цар Анастасије. Тачно провидели смрт цара Анастасија и своју. Истовремено писали су они један другом, из удаљених места: „Анастасије цар данас умре, пођимо и ми на Суд Божји с њим.“ И после два дана оба светитеља скончају, 518. године.


Огњени човече, пророче Илија,
Што на земљи сјајем небесним просија
И молитвом својом Господу угоди –
Та затвара небо, с неба огањ своди,
Све помоћу Божје деснице прејаке:
Ти караше људе због вере им млаке:
Ти ревнова силно за Бога Живога –
Па те црква слави к’о пророка свога.
Цар те не устраши, царица још мање,
Господ Бог је твој цар, и твоје имање.
Нит о јелу брину нити о пијењу,
Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.
Без страха од никог, ти страх беше свима.
К’о лав силни што је страх малим мишима.
Ти ревнова силно за Бога Живога –
Па те црква слави к’о пророка свога.
Прослави те Господ као мало кога
Јер и ти прослави Господа Живога:
Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;
Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.
Дела твоја моћна сав свет задивише,
Пророчанства твоја сва се испунише,
Ти душом и телом беше жив и цео,
Зато смрт немаше у теби удео.
Пророче огњени, и духом и телом –
Слава! кличемо ти са душом веселом.

РАСУЂИВАЊЕ
Пишући о животу своје сестре св. Макрине св. Григорије Ниски устеже се да набраја чудеса њена, „да не будем, вели виновник греху неверовања немоћних људи.“ Он назива немоћним оне који не верују. И заиста, ништа немоћније нема од човека без вере. Безверник верује у моћ мртвих ствари и мртвих стихија природних, но не верује у моћ Божју нити у моћ људи Божјих. То је тупост духовна, а та тупост равња се са смрћу духовном. И тако живе душе верују а мртве неверују. Живе душе верују у моћна чудеса пророка Илије; њих та чудеса радују и храбре, јер оне знају да је то пројава моћи Божје. Кад Бог пројављује своју моћ кроз мртве ствари и стихије, како да је не пројављује кроз живе и свете људе? Оно што нарочито радује верне јесте то што се пророк Илија јавио жив на гори Тавору, у време преображења Господњега. За живота на земљи овај велики пророк давао је доказе постојања јединог и живога Бога, а по смрти, и то после неколико стотина година, својом појавом на Тавору дао је људима јаван доказ живота после смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну помоћ Божју у ратовима Израиљевим (V Мојс. 2-3), и то:
1. како Мојсеј победи незнабожачке цареве, Сиона Аморејског и Ога Васанског, јер Бог обрече ове на пропаст;
2. како Мојсеј не може да узме земљу Моавску, јер Бог то не хтеде због потомства праведнога Лота;
3. како уопште победе и порази у ратовима не бивају без допуштања Божјег.

БЕСЕДА
о личном сведочанству апостола
„Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи.“
Овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо
с њим на светој гори. (II Пет. 1,17-18)
Чујмо сведоке верног и истинитог, који на крст би распет због сведочанства свога. Чујмо апостола Петра, који што не може доказати речима доказа смрћу својом крвавом на крсту будући распет наопако од незнабожаца. Он сведочи, да је био на светој гори, т. ј. гори Таворској, онда када се Господ преобразио, када се јавио Мојсеј с Илијом, и када се чуо глас с небеса: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. На овоме месту апостол не говори, што су он и његови другови видели на гори светој – то је речено у Јеванђељу – него понавља само оно што су чули. Оно што су чули исто је тако важно као и оно што су видели. Нека чују, дакле, народи, да апостоли видеше Господа Исуса преображена у чудесној светлости небеској и нека знају, да је Он – Син Божји. Нека чују још народи, да апостоли видеше живе Мојсеја и Илију, и нека знају, да постоји живот после смрти и Суд Божји. Нека чују још, да је Господ Исус назват Сином Божјим не од људи него од самога Бога Оца. Верни су и истинити сведоци, који ово говоре народима, и саопштавају оно што њихове очи видеше и њихове уши чуше. Ко не верује апостолима, тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону, гонитељима апостола и издајницима истине. Ко не верује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима, тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће ни зашто друго него да се људи определе за једне или за друге.
О Господе спаситељу и Просветитељу наш, просвети душе наше речима Твојим светим, за које апостоли Твоји пострадаше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Преп. Макрина; Преп. Дије; Спомен Стевана Високог

Преподобна Макрина

Најстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи: „није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт“. Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну.“ По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујући већи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом. Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом“. По том направи руком крсни знак на челу, на очима, на лицу, на срцу и – издахну. Упокоји се у Господу 379. год.

Преподобни Дије

Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволи га те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога“. И поживе св. Дије тачно још 15 година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430. год. у дубокој старости.

Спомен Стевана Високог

сина св. кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.


Од ране младости до тешке старости
Диј бројаше чуда Божије милости,
Божије милости и правде Божије
Даноноћно ум свој управљаше Дије
У божанску светлост, у божанске путе,
Одгонећи страсти и демоне љуте.
Шта је људско биће? као мутна вода
Што не прима слику небеснога свода.
Може л’ мутна вода прозрачном постати,
Да се небо у њој може огледати?
Може, Дије тврди, с ходом светитеља,
Но помоћу крста Христа Спаситеља.
Крст у срце стави усред бића свога,
Ум на њега прикуј – и видећеш Бога
И мутна ће вода бити избистрена,
И гледаћеш чуда, дотле невиђена.

РАСУЂИВАЊЕ
Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше, да покаже рану лекару и потражи лека, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу, и не могаше допустити ни помисао, да тело своје обнажава пред људима, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер, ова јој не хте рећи, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена, мајко моја, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја, и крсно знамење направиш на болном месту“. Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости, и чудотворство своје из смерности.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24), и то:
1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;
2. како место проклињања Валам благосиљаше, упућен на то Духом Божјим.
3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћи ће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља.

БЕСЕДА
о апостолској љубави и видовитости
А трудићу се свакојако да се и по растанку
мојему можете опомињати овога. (II Пет. 1, 15)
Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, тј. по исходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!
Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар – као и остали апостоли – кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе. Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.
Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.
О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светих Твојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. муч. Емилијан; Преп. Памво; Преп. Пајсије и Исаија; Преп. Јован многострадални

Свети мученик Емилијан

У време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра видевши да пролази поред храма, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Не ћу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?“ Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима.“ Тада судија нареди да га шибају, и после шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год.

Преподобни Памво

Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч, која би му била од користи.“ Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити.“ Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света“. Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год.

Преподобни Пајсије и Исаија

Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасима око тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.

Преподобни  Јован многострадални

Затворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26. јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.


Питаху монаси Памва блаженога:
– Добро ли је, оче, хвалит’ ближњег свога?
Тад поћута Памво, па браћи одврати :
– Добро је хвалит, но боље ћутати.
Још питаху Памва: а савршен ко је?
– Ради воље Божје ко с’ одрекне своје
Ћутаху монаси, док ће један рећи:
– Још одговор један немој нам одрећи:
А одећу монах какову да има?
– Коју кад одбаци нико не узима.
Тако светац рече, и уста затвори,
Јер чуваше језик лишно да не збори.
Сав просветљен Памво на часу смртноме
Упитан изрече о животу своме:
– Хлеб незаслужени никада не куша,
– Нити за реч какву каја ми се душа.

РАСУЂИВАЊЕ
Шта је богоугодније: подвиг у пустињи или дела милосрђа? Молитвеници у пустињи мисле, да човек у народу ма колико чинио добра дела тешко може да очува чистоту срца и ум управљен к Богу. Добротвори људски опет говоре: човек у пустињи сувише је заузет само својим спасењем, и не помаже спасење других. Два Египћанина, два рођена брата, Пајсије и Исаија, наследе велико имање од родитеља, продаду то имање и свак узме своју половину новца. Један од њих одмах разда свој новац сиротињи, замонаши се и повуче у пустињу на подвиг, да трпљењем, постом, молитвом и очишћењем ума од злих помисли, спасава душу своју. Други се брат такође замонаши, но не хте ићи у пустињу, него сагради мали манастир близу града, и болницу за болне, и трапезу за бедне, и одмориште за тужне. И сав се предаде служењу својих ближњих. Када се оба брата упокојише, наста распра међу монасима египатским, ко од њих двојице испуни закон Христов? Не могући се сложити, дођоше св. Памву и упиташе њега о томе. Св. Памво одговори: „обојица су савршени пред Богом; гостопримац је сличан гостољубивом Авраму а пустињак св. Илији пророку, који подједнако оба угодише Богу.“ Но овим одговором не беху сви задовољни. Тада се св. Памво помоли Богу, да му открије истину. И после молитве од неколико дана рече св. Памво монасима: „пред Богом вам говорим, да видех оба брата, Пајсија и Исаију, заједно у Рају.“ И тим се спор реши, и сви беху задовољни.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни доживљај Валамов (VI Мојс. 22), и то:
1. како Валам пође да пророкује Валаку кнезу Моавском;
2. како се ангел јави на путу с мачем и спречаваше Валама да иде;
3. како магарица виде ангела пре него Валам, и проговори господару своме.

БЕСЕДА
о сећању на скори растанак с телом
Мислим да је право докле сам год у овоме тијелу
да вас опомињем, знајући да ћу скоро тијело
своје одбацити као што ми каза и Господ наш
Исус Христос. (II Пет. 1, 13-14)
Ево добре опомене телољубцима, који су због тела заборавили душу своју. Тело се мора одбацити. Ма како га скупим држали, ма колико драгоцености о њега обесили, ма колико га миловали и нежили, ми га морамо једнога дана одбацити. О како је силна и истинита ова реч – одбацити! Кад се душа одвоји од тела, душа одбацује тело као непотребно. Кад бродоломници достигну на дасци до обале, они излазе на обалу а даску одбацују. Кад гране пролеће, змија скида са себе свлак, и одбацује га. Кад лептир излети из чауре, чаура се одбацује. Исто се тако и тело одбацује, кад душа из њега изађе. Неупотребљиво више и бескорисно, чак и штетно за друге људе, оно се одбацује од куће, одбацује од града, одбацује са сунца и – зарива се дубоко у земљу. Помислите на ово, о раскошни и окићени, охоли и прождрљиви!
Но док је душа у телу, она треба да искористи тело на своје спасење покоравајући се закону Божјем и вршећи дело Божје. Видите ли, како је апостолова душа трудољубива! Док сам год у овоме тијелу, да вас будим опомињањем. Тај посао дао му је Бог, и он хоће до краја да га савесно изврши, пре него што мораде одбацити тело. Потрудимо се, браћо, и ми прво да примимо апостолску опомену, и друго да и ми опомињемо остале, све остале, којима добра желимо. Журно се сви примичемо обали онога света, и журно се приближује час, када ћемо тела морати одбацити и с голом душом пред Суд Божји изаћи. Шта ћемо рећи на Суду Божјем: на какве смо циљеве употребили у земном животу справу од земље, која се зове телом?
О Господе Исусе, Судијо праведни, управи ум наш да мисли о смрти и Суду. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. муч. Марина - Огњена Марија; Преп. Леонид Устнедумски

Света мученица Марина

Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.

Преподобни Леонид Устнедумски

Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.


Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К’о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.

РАСУЂИВАЊЕ
Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то:
1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.

БЕСЕДА
о потреби понављања и понављања
За то се нећу олијенити опомињати вам
једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини. (II Пет. 1, 12)
Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом?
Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам!
О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Свешт. муч. Атиноген; Св. муч. Јулија девица; Св. муч. Атиноген; Св. 15000 мученика; Спомен шест Васељенских Сабора

Свешт. муч. Атиноген еп. Севастијски, у Јерменији

Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима.“ Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311. год.

Св. муч. Јулија девица

Родом из Картагене, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом, узе Јулију собом, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику, беше неки празник незнабожачки, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу, а Јулија оста у лађи плачући што толико људи живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу, извуку је из лађе, и ако се њен господар томе противио, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен, а по том распеше је на крст, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони), и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву, на једном другом месту, у част свете Јулије, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше, дакле материјал: камен, циглу, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догоди да ноћу уочи оног дана, када су намеравали темељ положити, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту, те порушише стару цркву, и на том истом месту подигоше нову.

Св. 15000 мученика

Бише посечени мачем за веру Христову у Персији.

Св. муч. Атиноген

Састављач вечерње песме: Свете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

Спомен шест Васељенских Сабора

Овај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13. и 19. јула.


Мученица Јулија,
За свог Христа распета,
Силу Христа призива,
Силу Часног Дрвета.
Из шест рана крв изли,
Крвљу земљу обагри,
Јер у Христа верова,
Веру своју не сакри.
Ни њу Христос не сакри,
Целом свету објави,
И у царству бесмртном
На небеси прослави
Кад издахну Јулија
Дух свој чисти и свети,
Из уста јој голуб бел
У висину узлети…
Кад то људи смотрише
Сви у страху вапише:
– Тешко злобним судијам’
Што крв праву пролише!

РАСУЂИВАЊЕ
Васељенски Сабори то су највећи мегдани борбе Православља са јересима. Под данашњим датумом црква спомиње првих шест Сабора укупно, и то: први Васељенски Сабор у Никеји 325. год. са учешћем 318 св. отаца. Засебно се спомиње 29. маја и седме недеље по Васкрсу. Овај Сабор оповрже јерес Аријеву против Бога Сина. Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. год. са 150 св. отаца. Засебно се спомиње 22. маја. Овај Сабор оповрже јерес Македонијеву против Бога Духа Светога. Трећи Васељенски Сабор у Ефесу 431. год. са 200 св. отаца. Засебно се спомиње 9. септембра. Овај Сабор оповрже јерес Несторијеву против Богоматере. Четврти Васељенски Сабор у Халкидону 451. год. са 630 св. отаца. Засебно се спомиње 16. јула. Овај Сабор оповрже јерес монофизитску. Пети Васељенски Сабор у Цариграду 553. год. са 160 св. отаца. Засебно се спомиње 25. јула. Овај Сабор оповрже јерес Оригенову. Шести Васељенски Сабору Цариграду 691. год. са 170 св. отаца. Засебно празновање 23. јануара. Овај Сабор оповрже јерес монотелитску. Седми Васељенски Сабор пак који је био 878. год. са 367 св. отаца, не спомиње се овога пута него само засебно 11. октобра. Овај Сабор оповрже јерес иконоборну. На овим Саборима дејством Духа Светога осуђене су све јереси и објашњена и утврђена вера православна за увек.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно извођење воде из стене у Кадису (IV Мојс. 20), и то:
1. како Мојсеј по наредби Божјој удари штапом у стену али без вере, и како Божјом вољом вода истече:
2. како Бог казни Мојсеја и Арона због маловерства тиме што им не допусти да уђу у Земљу Обећану;
3. како се тиме показа, да је и велики праведник као Мојсеј склон греху, – да се нико од смртних не би узносио својом врлином.

БЕСЕДА
о уделу верних у природи Божјој
Да имате дијел у Божијој природи. (II Пет. 1, 4)
Како може браћо, смртан човек имати део у Божјој природи? Како се може вечно здружити с временим, и славно с беславним, и нетрулежно с трулежним, и чисто с нечистим? Не може без нарочитих услова. А те услове апостол и спомиње, и то: један услов од Божје стране а други од стране човечје. Као услов од Божје стране он спомиње силе Његове које требају к животу и побожности; а као услов од стране човечје – ако утечете од тјелеснијих жеља овога свијета. Бог је испунио Свој услов и дао нам Своје силе дароване познањем онога који нас позва славом и добродјетељу. Сада је на реду човек, да испуни свој услов, тј. да познавши Христа Господа утече од телесних жеља овога света. Господ Христос прво је отворио небо и сва блага небеска, па је онда позвао људе, да приступе и приме та блага. Како је позвао? Да ли само речима? И речима, но не само речима него славом и добродјетељу: славом, тј. Својим славним васкрсењем; добродетељу, тј. својом чудесном службом и страдањем. Тиме је Он позвао нас, да примимо превелика обећања, те да њих ради имамо део у Божјој природи. Но да би ми могли познати Христа и чути позив Његов морамо претходно утећи од телесних жеља овога света. Ако ли не утечемо, онда ћемо остати слепи пред Њим, пред Његовом славом и добродетељу, и глуви пред Његовим позивом.
О браћо, како је превелика милост Божја према нама! По тој превеликој милости Божјој нама смртнима нуди се усиновљење од бесмртног, и нама грешним узиђивање у прослављено Тело Господа Исуса. Али – само под условом, који није ни велико бреме ни тежак крст.
О Господе Исусе, испуњење свих обећања и изворе свих добара, исцели нас од слепила и глувила нашег, и додај нам силе, да утекнемо од телесних жеља овога света. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. муч. Кирик и Јулита; Св. Владимир кнез руски

Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин, пусти ме матери!“ и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена, 304. год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке.

Свети Владимир велики кнез руски

На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015. год.


Идолско беснило кад владаше светом,
Пострада Јулита с Кириком дететом,
Две невине жртве, два печата нова,
Два сведока жива Ваплоћеног Слова.
Од свих блага земних скупља је истина,
Не пожали мајка ни себе ни сина,
Не пожали младост, богатство ни снагу.
Безобзирно пође по Христовом трагу.
Ко истину позна, поново се роди,
Истина га води миру и слободи.
Блажена Јулита истину осети
Кад се крстом крсти и вером просвети.
Пуна Божјег мира и слободе праве
Мртвог виде сина без крика и страве,
Без крика и страве под мач главу сави
Мученичком смрћу Истину прослави.

РАСУЂИВАЊЕ
Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и извезе га на обалу. Пошто се опоравио и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерецавам чудесно процветање палице Аронове (IV Мојсије 17), и то:
1. како Бог нареди, ради утишања вике на Мојсеја и Арона, да се палице свих старешина домова метну у шатор од састанка;
2. како само суха палица Аронова за ноћ озелени и процвета и показа род;
3. како и мртву од греха душу људску Бог може оживети.

БЕСЕДА
о благодати и миру
Благодат и мир да вам се умножи
познавањем Бога и Христа Исуса
Господа нашег. (II Пет. 1, 2)
Познавањем Бога умножава се, браћо, благодат и мир. Познавањем пак створења мимо Бога, као одсечене од Бога, или на супрот Бога, умножава се, браћо, јад и немир. Да се јад и немир умножава код оних, који се упознавају са тварима без упознавања с Богом, не сведочи ли довољно о томе множина самоубиства баш међу онима који су изабрали себи за занат да проучавају природу и живот људски без Бога? О колика множина међу њима душа нервозних, раздражених, озлобљених, помрачених, избезумљених, које само дан или месец раставља од самоубиства! Познавањем пак Бога умножава се благодат и мир. То је апостол искусио лично, и своје драгоцено искуство предаје другима.
Ни благодат ни мир нису дарови земље него дарови неба. Те дарове Бог дарује онима који се труде да умноже своје познање о Њему.
Какав је најбржи пут познања Бога, браћо? Несумњиво кроз Христа Исуса Господа нашег. Он је Откровитељ и Он је Откровење, Мудрац и Мудрост, Учитељ и Наука. Од Њега је благодат, од Њега мир. Ко упознаје Бога кроз познавање створених бића у природи и кроз законе природе, као што чине незнабошци, не чини ништа рђаво, али иде путем околишним и посредним, путем, на коме многи залутају и изгубе се. Ко упознаје Бога кроз савест и судбе људске, као што чине моралисти, не чини рђаво, али и тај иде путем околишним и тешким, те може да залута и изгуби се. Но ко упозна Бога упознајући Господа Христа, тај је на најкраћем и најсигурнијем путу.
Господе Исусе, помози нам на путу к Теби и Оцу Твоме и Духу Светоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06. May 2019.

Св. апостол Акила; Преп. Елије

Свети апостол Акила

Један од седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: поздрављају вас много Акила и Прискила с домашњом црквом својом (16, 9). По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући по том посланицу Римљанима из Коринта апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем него и све цркве незнабожачке, и домашњу цркву њихову (16, 3-4). Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са св. Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес: поздрави Прискилу и Акилу (II Тим. 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у царство Христово.

Преподобни Елије

Монах Мисирски из IV столећа. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, и ако је бегао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао не због тога да би показао своје тајанствено знање него да би људе исправио.


Буктиња светлости што са неба сиђе
Апостол’ма најпре у срца униђе,
Апостоли њоме људе просветише,
Наследнике своје њоме укрепише.
Буктињом се овом и Акила свети
Од великог Павла духовно просвети,
И жена му верна, блажена Прискила,
И кућу им крсна сву испуни сила.
Оставише злобе и таште проводње,
Па кретоше у свет на дело Господње.
Послужише Павлу, сужњу инокосу,
Помогоше вољно светом Аполосу
И брат Тимотеју, Павловоме чаду;
Приведоше многе Христовоме стаду.
Благословне жртве блажене Прискиле,
Благословне ране светога Акиле,
Свуд се прославише, родом уродише –
Трудбеници царство Божје наследише.

РАСУЂИВАЊЕ
Хришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији, вели, неки вештак научио мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна, који је, обучен као играчица, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог призора, неки шаљивџија хтеде да покаже свима, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна, шаљивџија, веле, баци на бину оне слаткише, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри те слаткише, он заборави и игру, и пљескање, и скупоцено одело, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала, он је почне ноктима цепати, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.“ Јер се кроз поцепану маску „играчице“ показао мајмун.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам праведну казну коју Бог посла на Кореја, Датана и Авирона (IV Мој. 16), и то:
1. како ова тројица узбунише народ против Мојсеја и Арона и потражише да сви буду вође;
2. како се отвори земља и прогута Кореја, Датана и Авирона, и остале с њима;
3. како земља тела гута душе свих оних који телесно мисле, и мислећи тако буне се против закона Божјег.

БЕСЕДА
о тврђи вере
Браните се од њега тврђом у вјери,
знајући да се такова страдања догађају
вашој браћи по свијету. (I Пет. 5, 9)
Најглавнија тврђа душе човекове, браћо, јесте тврђа вере. На ту тврђу ђаво најјаче напада свима стрелама својим и свима лукавствима својим. Јер зна дух нечисти и злобни да кад ту тврђу разори, заробио је душу људску за увек. Зато се апостоли свети мољаху Господу: дометни нам вјере (Лк. 17, 5). Помолимо се и ми, браћо, сваки дан, да нам Господ дометне вере, да нам усили и укрепи веру нашу. Змија највише чува главу у опасности, зато ју је сам Господ назвао мудром. Чувајмо и ми тако главу нашег духовног живота, а то је вера. Ништа у свету не може заменити веру у Бога: ни философија, ни наука, ни богатство, ни слава, ни сав свет с краја у крај са свима пролазним прелестима својим. То ђаво зна, зато највише и напада на веру нашу, наводећи сумњу на нас, колебајући нас, збуњујући мисли наше, узнемирујући срце наше. Па кад ђаво зна, да је вера главна ствар, тим пре треба ми то да знамо. Јер због нас Христос сиђе на земљу, због нас пострада на крсту, нама предаде завет спасоносне вере.
А веру не можемо ни утврдити ни увећати до кроз страдање. Зато многострадални апостол Петар и вели: такова страдања (као и ваша) догађају се нашој браћи по свијету. Из смерности апостол не говори о свом страдању него говорио страдању наше браће по Христу. Заједничари вере заједничари су и страдања. Не трпите само ви, браћо, за веру праву него трпе и остала браћа ваша исте вере.
То нека вам блажи муке ваше. Но највише нека вам блажи муке Првенац у страдању, сам распети Господ наш Исус Христос.
О Господе Исусе, Страдалниче над страдалницима и Победниче над победницима, дометни нам вјере, и укрепи нас силом благодати Твоје као што си укрепио апостоле Твоје свете. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више