31.01.2020.

Свети Атанасије Велики; Свети Максим, архиепископ влахозапланински

Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго“, 373. године (в. 2. мај).

Свети Максим, архиепископ влахозапланински

Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.


Мудрост се засија кроз Атанасија,
И људе осветли истина Божија.
Познадоше људи: мудрост ниje трка,
Но сваком је слатка, ко је до дна срка,
Свакоме је драга, ко за њу пострада,
Коме прво у свет сва утрну нада.
Ко по свету ходи ко по старом гробљу,
O људима мисли ко o слабом робљу,
O пет земних копна каo пет игумана,
Ka o пет локава у пет океана –
Том је Христос мера, ким се вечност мери.
Те се мере држи утврђен у вери,
Ко ту меру позна, одустат је неће,
Јер за тајне света другу наћи неће;
Свака друга мера, поред све напреге
He стиже до Алфе нити до Омеге,
Но вара ко месец што по води гмиже.
A личи да до дна, до дна воде стиже.
Христос премашује оба краја света,
Где се драма кончи и где је почета.
Од свију је тајни Он тајна највећа.
Од Свога Рождества до крсног Распећа
Од Крсног Распећа па до Васкрсења –
Он је права мера свих Божјих створења,
Њима мерећ муке усред светске хуке
Светитељи Божји страдаше – без муке.

РАСУЂИВАЊЕ
На питање, зашто се Бог Син јавио свету у телу човечијем а не у облику друге неке твари, умни светитељ Атанасије овако одговара: „Ако питају, зашто се Он није јавио у виду неке боље твари, нпр: као сунце, или месец, или звезде, или огањ, или етар, него баш као човек? То нека знају, да Господ није дошао да покаже Себе него да излечи и научи страдалнике. Јер јавити се само и зачудити гледаоце, значило би доћи на показ. Исцелитељу и учитељу нужно је било не само доћи но послужити на корист невољника, и јавити се тако како би то (јављање) било подношљиво за невољнике… Ниједна твар није била у заблуди у погледу Бога осим једног човека: ни сунце, ни месец, ни небо, ни звезде, ни вода, ни етар нису изневерили свој чин, него, напротив, знајући Творца свога и цара-Слово, они сви пребивају каквим су и створени; само су се људи удаљили од добра, и истину заменили обманом, и част, припадајућу Богу, као и знање о Њему, пренели на ђаволе и људе, извајане од камена… Шта има, дакле, невероватно у томе што се Слово (Син Божји) јавило као човек да спасе човечанство?“ Заиста и ми питамо невернике наших дана: у каквом бисте облику ви желели да се Бог јавио ако не као човек?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса под клеветом и срамотом ради нашег спасења и то:
1. под клеветом и срамотом од стране књижевника и старешина јудејских,
2. под клеветом и срамотом од многих данашњих књижевника и старешина,
3. под клеветом и срамотом свакога од нас, који се у Његово име крстисмо а Његов закон не испунисмо.

БЕСЕДА
о опасности
Нека буду бедра ваша запрегнута, и свијеће запаљене. (Лк. 12, 35)
То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа, тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да бисмо лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.
Тесним путем, браћо, улази се у Царство Божије. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.
О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
30.01.2020.

Преп. Антоније Велики; Свети Цар Теодосије Велики; Св. муч. Георгије Нови

Преподобни Антоније Велики

Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: – „Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?“ Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

Свети Цар Теодосије Велики

Овај славни и у вери ревносни цар владао је од 379-395. године. Константин Велики забранио је гоњење хришћана, Теодосије Велики пак отишао још један корак даље: он је забранио у својој држави идолска жртвоприношења. Помагао је много да се вера хришћанска утврди и рашири у свету.

Свети мученик Георгије Нови, јањински. Албанац, рођен у селу Чуркли у Албанији од врло сиромашних родитеља, земљорадника. Присиљаван од Турака да се потурчи он остане непоколебљив у вери хришћанској, због чега буде обешен у Јањини 17. јануара 1838. године. Велики чудотворац и исцелитељ до дана данашњега.


Над свим поделама, над свим класама,
Бог бестрасни стоји, Господ над војскама.
Богатог не мрзи, бедног се не стиди,
Силног се не боји, грешног зове: приди!
Светитеље себи одасвуд врбује;
Овога што проси, оног што царује
Ко трешњар што бира само трешње слатке
Без мара да л’ c гране храпаве ил’ глатке.
Све Господ у један красан венац плете,
Само кад су душе покајне и свете.
Антоније дивни целог века пости,
Тодосије Христом цели свет угости,
A Јањински Ђорђе крв за Христа проли –
Сву тројицу Господ бесмртно заволи.
Господ нема мржње спрам усева свога
Нит слабости других света створенога.
Он је к свима Једнак, но сви нису к Њему.
Услужан је сваком, милостиван свему,
Увек изнад свега и над свим класама,
Увек Бог бестрасни – Господ над војскама.

РАСУЂИВАЊЕ
Свети Антоније учи: „Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца… Не сматрај себе ученим и мудрим, иначе ће пропасти труд твој, и лађа твоја допловиће празна до обале… Ако имаш велику власт, не прети никоме смрћу: знај, да по природи и ти си подложан смрти, и да свака душа скида као последњу хаљину са себе – тело своје.“
У Византији је постојао чудан и поучан обичај при крунисању царева у Св. Софији. Наиме, када би патријарх стављао круну на главу цареву, истовремено му је предавао у руке једну свилену торбу, испуњену земљом из гроба. Да би се и цареви сећали смрти, избегавали сваку гордост, и били смирени.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам прогоњење Господа Исуса правде ради и то:
1. прогоњење Њега као детета од стране Ирода,
2. као човека и Месије од стране јеврејских књижевника и старешина,
3. као Бога од многих савремених нам књижевника и старешина и јеврејских и хришћанских.

БЕСЕДА
о две различите мудрости
Премудрост овога свијета лудост је пред Богом. (I Кор. 3, 19)
И ово је једна велика новост коју Хришћанство јавља свету. Једно је мудрост по Богу и од Бога, а друго је мудрост по свету и од света. Мудрост по Богу је од Духа Светога; таквом мудрошћу били су апостоли испуњени, када је на њих сишао Дух Свети. Мудрост по свету је од чула и од материје, и она представља праву лудост пред Богом, ако није посољена и надахнута Духом Божјим Светим.
Сва мудрост о свету, која се руководи само чулима телесним без обзира на Дух Божји, лудост је пред Богом и ангелима Божјим, јер таква мудрост не види ни дух, ни смисао овога света, него зна овај свет само као пепео споља и као пепео изнутра, као пепео који ветар случајности згомилава и разгомилава час овако час онако.
Сва мудрост о човеку, која се руководи само чулима и телесним домишљањима и маштањима, лудост је пред Богом и ангелима и светитељима Божјим, јер она не познаје човека као човека, тј. као биће духовно, сродно Богу, него га зна само као тело споља и као тело изнутра, као тело по облику и као тело по суштини. Исто као кад би мајмун гледајући објашњавао железничку локомотиву, па рекао: то је гвожђе споља, и гвожђе изнутра, гвожђе што греје, гвожђе што тера, гвожђе што даје правац, гвожђе што зауставља!
Ко се може, браћо, напунити мудрошћу Божјом осим онога ко се најпре испразни од лудости света? А с Божјом помоћи ово свак од нас може. Нашем пак хотењу и труду иде неизоставно Божја помоћ у сусрет. Јер Бог је сама благост, мудрост и светост.
Господе благи, мудри и свети, испуни нас мудрошћу Твојом животворном. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
29.01.2020.

Часне вериге апостола Петра; Преподобни Ромил Раванички

Свети апостол Петар

Спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, (Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).

Свети мученици Певсип, Елевсип, Малевсип и баба им Леонила

Пострадали за Христа у време цара Марка Аврелија (161-180) у Француској. Три брата, три близанца. Најпре само Леонила беше хришћанка, док унуци њени беху незнабошци. После дугих савета од стране благочестиве Леониле и меснога свештеника ова три брата се крсте. Крстивши се, они почну свим младићким жаром ревновати за своју веру, и у тој ревности пођу и полупају све идоле по целој околини. Оптужени и изведени на суд, они признаду своје дело и јавно исповеде веру своју у Христа. Судија их баци у тамницу, па позове бабу Леонилу и упути је, да и она пође у тамницу и посаветује своје унуке, да се одрекну Христа и поклоне идолима. Леонила ћутке пође у тамницу, но место да саветује унуке да се одрекну праве вере, она их почне храбрити, да се не поколебају, но да истрају до краја у свима мукама и умру за Христа. Када их судија поново испита и виде њихову још појачану непоколебљивост у вери, осуди их на смрт. Сва тројица најпре буду обешени о једно дрво где вишаху „као струне на гуслама“, по том шибани, и најзад огњем сажежени. Нека жена, Јовила, одушевљена храброшћу ових мученика, повика: „И ја сам хришћанка!“ Одмах, њу ухвате, и заједно са старицом Леонилом мачем посеку.

Преподобни мученик Дамаскин Габровски

Подвизавао се у Хиландару, где је постао и игуманом. Кад је потражио од неких Турака дуг манастирски, ови наговоре једну жену муслиманку, те она уђе у кућу, где је становао Дамаскин. Тада они Турци дођу и нађу ту жену, па одвуку Дамаскина пред кадију. Дамаскину буде предложено: или да буде обешен, или да се потурчи, на што он одсудно рекне: „Била би лудост, кад бих ја за привремени живот купио вечну погибао“. Буде обешен 1771. године у Свиштову. Тако Дамаскин жртвова своје тело да спасе душу своју. Но његове убице постиже одмах казна Божја. Они седоше у чун да се превезу преко Дунава, но изненадном буром буду изврнути и утопљени.

Преподобни Ромил

Рођен у Видину. Био учеником светог Григорија Синаита. Подвизавао се у неколико манастира. У Раваници (у Србији) заједно са њим био је и Константин Цамблак. Ту се свети Ромил упокојио у Господу, око 1375. године.


Леонила, бака стара,
Духом силна к’о лавица,
Кад унуке Богу спреми,
Сама поста мученица.

Леонилу трибун виче,
И од гнева љутог сикће:
– Иди, бабо, у тамницу,
Па саветуј унучиће.

Саветуј их, да с’ одреку
Тако званог Христа Бога,
Или Христа да с’ одреку
Ил’ живота млађанога.

Леонила у тамници
унуцима својим збори:
– Не бојте се светске силе,
Ма и огњем да вас згори.

Држите сe славног Христа
И његовог Јеванђеља,
Он је за вас припремио
Вечност сјаја и весеља.

He бојте се љутих рана,
Пролазне су: нити смрти:
Верне Христу смрт не може
Ни сакрити ни сатрти.

У сред огња три унука
Хвалу Богу узнесоше,
Док им злице драгу бабу
Леонилу посекоше.

РАСУЂИВАЊЕ
Ништа тако не ломи гордост људску као навикнута послушност према старијима. У старој Спарти послушност се сматрала великом врлином. Прича се како је један војник спартански у боју јурећи с обнаженим мачем, сустигао непријатеља, и таман кад је замахнуо да га посече, труба затруби за престанак боја, а он спусти мач у корице. Кад га је неко, ко је видео, упитао, зашто не посече непријатеља, он одговори: „Боље послушати војводу него посећи непријатеља!“
Послушност хришћанска разликује се од ове спартанске послушности по томе што је она драговољна и што има за циљ спасење душе, тј. није ради очувања царства земаљског него ради задобијања царства небеског. Св. Јован Колов почео је свој подвиг код некога старца Тивејског. Старац, да би научио ученика послушности, посади сухо дрво у земљу и нареди ученику, да сваки дан залева. Три године безропотно је Јован заливао сухо дрво, док ово најзад није озеленело и плод донело. То је плод безропотне послушности. Сам распети Господ послушливъ быль даже до смерти (Фил. 2, 8).

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам мир Господа Исуса и то:
1. мир који Он ношаше у души Својој – једини савршени Мироносац,
2. мир који Он ствараше међу људима – једини савршени Миротворац,
3. мир који Он даде ученицима Својим – једини савршени Миродавац.

БЕСЕДА
о томе како смо сви слободни само као робови Христови
Који је позват у Господу роб, слободњак је Господњи,
тако и који је позват слободњак, роб је Христов. (I кор. 7, 22)
Велика новост, коју Хришћанство сваки дан јавља свету, јесте, да се ништа не цени пуном ценом по спољњем изгледу, него по суштини. Да се не цене ствари по боји и облику, него по значењу. Да се не цени човек по положају и имању, него по срцу – по срцу у коме се сједињује осећање, ум и воља. Према тој, за свет вазда новој науци, није роб онај ко је споља заробљен, нити је слободњак онај ко има спољну, телесну слободу. По световном поимању роб је онај ко што мање ужива од света, а слободњак је онај ко што више ужива од света. По хришћанском поимању роб је онај ко што мање ужива од живога и слаткога Христа, а слободњак је онај ко што више ужива од живога и слаткога Христа. И још по световном поимању роб је онај ко што мање твори вољу своју а што више вољу туђу, а слободњак је онај ко што више твори вољу своју а што мање вољу туђу. По хришћанском пак поимању роб је онај ко што више твори вољу своју а што мање вољу Божју, а слободњак је онај ко што више твори вољу Божју а што мање своју. Робовати Господу једина је права и човека достојна слобода, а робовати свету и себи, греху и пороку, једино је смртоносно робовање. Цареви на престолу – човек би помислио: има ли слободнијих људи на земљи? Па ипак многи од царева били су најнижи и најнедостојнији робови земље. Оковани хришћани у тамници – човек би помислио: има ли беднијих робова на земљи? Па ипак хришћански мученици у тамници осећали су се слободним људима, и испуњени духовном радошћу певали су псалме и уздизали благодарне молитве Богу. Слобода, скопчана с тугом и жалошћу, није слобода но ропство. Само је слобода у Христу скопчана с радошћу неисказаном. А радост трајна знак је праве слободе.
О Господе Исусе, једини Господару благи, који нам дајеш слободу кад нас што јаче вежеш за Себе, учини нас што пре робовима Твојим, да бисмо престали бити робовима љутих и немилосрдних господара. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
28.01.2020.

Пре. Павле Тивејски; Пре. Јован Кушчник; Пре. Гаврил Лесновски; Св. муч. Пансофије

Преподобни Павле Тивејски

Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: „Тешко мени, децо моја, грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла – у Рају!“ Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.

Преподобни Јован Кушчник

Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.

Преподобни Гаврил Лесновски

Словен и друг светог Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи дивни храм на том месту подигао је цар Душанов војвода Јован Оливер. Свети Гаврил упокојио се у Господу крајем X века.

Свети мученик Пансофије

Син александријског проконзула Нила. Напустио част и богатство светско и млад се замонашио. Подвизавао се 27 година тврдо и уздизао дух свој ка вишњем свету. У време Декија би довучен пред суд, где би шибан за име Христово, док у великим мукама не предаде дух свој Богу.


Беше Јован младо момче,
Младо момче и богато,
Но ништа га не прелести –
Нити младост нити злато.
Отац његов велмож царски,
A мати му госпа фина,
Ал’ обоје он остави
Рад’ љубави Божјег Сина.
Богатство му Христос беше,
Све богатство, сва красота,
Па заволи Христа Бога
Више самог свог живота.
И уместо родитељи
Да с’ у Паклу сада гласе,
Гле, син њихов кроз нишчету
И сам себе и њих спасе.
И дан-данас многе људе
Што богатством себе гуше
Јован може да застиди
И спасе им грешне душе.

РАСУЂИВАЊЕ
Немој никад ни помислити, да те Бог не чује, кад му се молиш. Он чује наше мисли као што ми чујемо гласове и речи један другога. А ако ти не чини одмах по молитви, то је или зато што му се недостојно молиш, или зато што иштеш нешто што ће ти бити погубно, или пак зато што Он по мудрости и домостројству свом одлаже испуњење твоје молбе до подеснијег тренутка. Отац Јован Кронштатски пише: „Као што ми кроз електрични телеграф брзо општимо с лицима, удаљеним од нас, тако кроз живу веру, као кроз какав телеграф, ми брзо општимо с Богом, с анђелима и светитељима. Пусти по телеграфу вере молбу своју к Богу или светитељима и одмах ћеш добити одговор.“ И опет на другом месту пише: „Бог и створени духови и душе усопших и живих људи – то су бића мислена, а мисао је брза и некако свуда присутна. Помисли од свег срца о њима, и они ће ти бити присутни, и то Бог свагда неопходно, а остали по дару и власти Божјој.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чистоту Господа Исуса и то:
1. чистоту ума Његовог,
2. чистоту срца Његовог,
3. чистоту воље Његове,
4. чистоту језика Његовог,
5. чистоту погледа и свих чувстава Његових.

БЕСЕДА
о вери победоносној
Вјера је наша ова побједа која побједи свијет. (1 Јов. 5, 4)
Христос Господ победи свет; то је, браћо, победа и наша. Апостоли победише свет, и то је победа наша. Светитељи, девственици и мученици победише свет, и то је победа наша. Ништа силније у свету, браћо, нема од вере хришћанске. Мачеви, који су секли ову веру, утупили су се и сломили, а вера је остала; цареви, који су се борили против ове вере, угушили су се под анатемом злочина; царства, која су ратовала против ове вере, разорена су; градови, који су одбацивали ову веру, заваљени леже у развалинама својим; јеретици, који су кварили ову веру, пропали су душом и телом и под анатемом отишли из овог света, а ова је вера остала.
Кад свет јурне на нас, браћо, својим прелестима: прелешћу спољашње красоте, прелешћу богатства, прелешћу сласти, прелешћу пролазне славе, чиме ћемо се одупрети и чиме победити ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом вером непобедивом, која зна за нешто боље од свих блага овога света.
Кад све прелести овога света покажу наличје своје: кад се красота обрне у ругобу, здравље у болест, богатство у беду, слава у бешчашће, власт у понижење, и сав расцветали телесни живот у гад и смрад – чиме ћемо премостити овај јад, ову трулеж, овај гад и смрад, и сачувати се од очајања, ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом непобедивом вером, која нас учи трајним и непроменљивим вредностима у Царству Христовом.
Кад смрт покаже разорну силу своју над суседима нашим, над сродницима и пријатељима нашим, над цвећем нашим, над усевима нашим, над делима руку наших, и кад окрене неодољиве зубе своје и на нас – чиме ћемо победити страх од смрти, и чиме откључати врата од живота, јачег од смрти, ако не овом вером? Ваистину, ничим осим овом непобедивом вером, која зна за васкрсење и живот без смрти.
О Господе Исусе, победниче света, помози и нама да победимо свет вером у Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
27.01.2020.

Свети Сава

Свети Сава, архиепископ српски

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хилендар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски

Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски, побијени од Сарацена, један у IV а други у V веку.

Свети Иларије, епископ поатијски

Ватрен борац против јереси Аријеве на Западу. Много је страдао због одбране Православља. Написао више списа, од којих је најважнији спис о Светој Тројици. Упокојио се у Господу 362. године.

Света Нина, просветитељка Грузије

Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.


Девица прекрасна, благородна Нина.
Постаде Промислом апостол Грузина.
Упркос гоњењу цара Дуклијана,
Она крстом крсти цара Мириана
И жену му Нану и сина Бекара,
Кроз њих и сав народ и цвет од главара.
Све их крсти крстом Божијега Сина,
Светитељка Нина, апостол Грузина.
Од детињства Нина Бога је молила
Ђул-Грузију да би она покрстила.
Што молила Бога Бог joj благи дао:
Из Нинине руке крст je засијао
Питомој Грузији, где се и сад сија.
Где Нинина рука и сад благосиља.
Тамо гроб је Нинин, над њим храм се блиста
Славећ, свету Нину, и Господа Христа.

ТРОПАР (глас 3)

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост. моли Христа Бога даровати нам велију милост.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако ти се понекад догмати вере учине тврдом храном, то постарај се да прво испуниш догмате морала хришћанског, па ће ти се отворити разумевање за догмате вере. Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свога живота не доноси никакве користи. Некада монаси мисирски расуђивали о Мелхиседеку, па не могући доћи ни до какве јасности о тајанственој личности овога древног цара и првосвештеника, позваше Авву Коприја на свој збор и упиташе га о Мелхиседеку. Чувши то Коприје се три пута удари по устима и рече: „Тешко теби, Коприје! Напустио си оно што ти је Бог наредио да радиш, а испитујеш оно што Бог од тебе не потребује.“ Чувши ово, монаси се застидеше и разиђоше. Златоуст пише: „И ако праве догмате држимо, а о владању не бринемо, нећемо имати никакве користи; исто тако ако се о владању бринемо, а праве догмате пренебрегавамо, ништа корисно нећемо добити за наше спасење. Ако хоћемо да се геене избавимо и царство задобијемо, треба да смо украшени од обе стране: и правотом догмата и чесношћу живота“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам милосрђе Господа Исуса и то:
1. према грешницима и болесницима,
2. према народу, који беше збуњен као стадо без пастира,
3. према роду човечјем уопште, ради кога се дао распети.

БЕСЕДА
о визији невидљивога света
Ми не гледамо на ово што се види
него на оно што се не види. (II Кор. 4, 18)
Ми видимо овај свет материјални и пролазни, али ми гледамо на онај свет духовни и бесмртни.
Ми видимо весеље земаљско, често испрекидано плачем и уздасима, и на крају увек завршено смрћу, али ми гледамо на радост духовну, међу ангелима и светитељима Божјим на небесима, на радост беспрекидну и вечиту.
Ми видимо патње и неуспехе праведника у овом животу, но ми гледамо њихову славу и торжество у ономе свету.
Ми видимо многе успехе, и славу и чест неправедника у овом животу, но ми гледамо њихов пораз, осуду и муку неисказану у вечности.
Ми видимо Цркву Божју често понижавану и гоњену у овоме свету, но ми гледамо њену крајњу победу над свима противницима и супостатима, видљивим и невидљивим.
Ми видимо, браћо, насилнике и отмичаре често као властодршце и богаташе у овом веку, а светитеље као ниште и потиштене и заборављене, но ми гледамо једно друго царство, у коме ће светитељи царовати, без иједног, иједног насилника и отмичара, Царство Божје, вечито безгрешно и бесмртно.
О Господе многотрпељиви и многомилостиви, отвори нам вид духовни, да бисмо видели оно што нас чека после овог кратковременог живота, и да бисмо се потрудили да испунимо закон Твој. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
26.01.2020.

Св. муч. Ермил и Стратоник; Св. Јаков; Преподобни Максим Капсокалива

Свети мученици Ермил и Стратоник

Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

Свети Јаков, епископ нисибијски

Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.

Преподобни Максим Капсокалива

У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу“. Представио се Господу 1320. године.


Молитва у срцу као срце лупа,
Молитва у срцу са дисањем скупа,
Внутрена молитва, та светлост внутрена,
На Атону беше Максимом јављена.
Kao дух без тела Максим се дизаше,
Од молитве сав се светлошћу сијаше;
Од молитве беше испуњен радошћу
Од молитве беше испуњен ситошћу,
Кроз молитву виде небо откровено,
Кроз молитву – биће људско прослављено,
молитвом осети и близину Христа,
Јавно му се јави и Света Пречиста.
Максимова душа беше небом сита,
Григор’је Синаит једном га запита:
– Праведни Максиме, кажи откуд знадеш,
Да визије добра a не зла имадеш?
И да све то нису ђаволска маштања
И прелести лажне, сатанска варања?
– Отуд, рече, знадем, да то нису лаже,
Што ми те визије дух и тело блаже,
Што за њима увек душа моја чезне
Што од крсног знака то неће д’ ишчезне,
По радости слаткој знам да прелест није,
По радости благој што ме свега грије.

РАСУЂИВАЊЕ
Добро дело с ћутањем више вреди него добро дело с објашњењем, и несравњено више него најдуховитије објашњење без добра дела. Од светог Николаја Мирликијског нису остале никакве речи, али су остала дела. Без икаквих објашњења он је у три маха долазио ноћу кући једног сиромаха и убацивао тајно кроз прозор по једну кесу злата. – Неки старац у Скиту Мисирском разболи се тешко, и пожели да једе мало свежег хлеба (јер хлеб који монаси тада јеђаху беше сушен на сунцу и трајаше месецима). Чувши то, један од монаха ништа не рече него изиђе и оде далеко у неки град одакле донесе свеж хлеб болесноме старцу. Сазнавши старац за труд тога монаха, не хте јести хлеб рекавши: то је крв брата! (тј. то је брат с муком доставио). Тада остали монаси умолише старца да једе говорећи му, да не презре жртву брата. – Каква објашњења и какве речи о братољубљу могу заменити ово просто и ћутљиво дело братољубља?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам глад и жеђ Господа Исуса за правдом и то:
1. како Он долази у свет да поврати погажену правду,
2. како Он објављује правду Божију и изобличава неправду,
3. како Он журно чини безбројна дела правде, да би нама оставио пример.

БЕСЕДА
о Царству Божјем, које је унутра
Царство Божје је унутра у вама. (Лк. 17, 21)
Све што је Божје, носи печат бесмртности. И Царство Божје – царство је бесмртно. Ако желимо, дакле, да дишемо ваздух бесмртности, морамо ући унутра у себе, у срце своје, у Царство Божје. Изван нас је ваздух времена, ваздух пролазности и трулежи, у коме душа тешко дише. Царство природно – царство је чулно, отуда царство туђине у сравњењу са душом нашом, која представља унутрашње царство наше. Зашто људи воле да се баве дуго, дуго у туђини? Зашто ретко и нерадо улазе у своју сопствену кућу? Кад год мислимо на све, ми мислимо о туђини. Кад год се разговарамо о чулном свету, ми се разговарамо у туђини. Живећи по чулима, ми личимо на човека који цео дан јури по туђим кућама, а само увече се враћа својој кући на спавање. И тако будноћу своју ми посвећујемо смрти, а спавање бесмртности! Ми долазимо к себи, враћамо се у себе само у сну! Но и наш сан сања нашу јаву, тј. и кад смо у својој кући у бесвесном стању, ми сањамо туђе куће: наши снови чулни су, јер је наша јава чулна. И тако ми смо у туђини, и туђи и на јави и у сну. Непрестано ми смо ван себе. А Господ хоће да нас врати у нас саме, у дом свој и домовину своју. За нас је Царство Божје унутра у нама: ван нас је туђина. Да бисмо избегли из туђине и нашли прави дом свој, у коме се сретамо непосредно с Богом, ми морамо ући у себе, у срце своје. Ту је Цар, и ту је царство.
О Господе и Царе ангела и светитеља, покажи нам богатство и сјај царства Твог унутра у нама. Да бисмо заволели царство Твоје више него што волимо чулну туђину, царство променљивости и пролазности. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
25.01.2020.

Св.муч. Татијана; Св. муч. Петар Авесаламит; Млекопитателница; Преподобна Мати Теодора

Света мученица Татијана

Римљанка, од великоименитих родитеља. Хришћанка и ђакониса при цркви. По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше колебљив и неодлучан у вери, због чега држаше у свом двору кип Христов и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Када изведоше Татијану девицу на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, њима се очи отворише, и они видеше четири ангела около мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татијану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше ангеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татијана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, по свом незнабожачком уму, да јој је у коси скривена нека враџбина, нека сила волшебна. Најзад, изведоше је, заједно са оцем њеним, и посекоше обоје мачем. Тако сконча свој земни живот око 225. године и би увенчана бесмртним венцем славе ова јуначна девица, која имаше слабо женско тело но дух мушки и војводски.

Свети мученик Петар Авесаламит

Родом из Елевтеропоља у Палестини. У младим годинама пострадао за веру Христову у време цара Максимина, 311. године. После многих мука буде на смрт осуђен. Саслушавши смртну пресуду, он радосно узвикне: „То је једина жеља моја, да умрем за Бога мојега!“ Буде на крст распет, као и сам Господ, и на крсту издахне.

Млекопитателница

Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Кареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамсто година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Кад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој „Патерица“, на Кареји.

Преподобна Мати Теодора

Славна монахиња и наставница монахиња из Александрије. „Као што је дрвећу потребна зима и снег, да би доносило рода, тако су муке и напасти потребне животу нашем“, говорила је ова света жена. Упокојила се мирно почетком V века.


Младост тела жалиш, o разуман буди!
Младост што пролази вреди л’ жалит, суди!
Има једна младост, младост у вечности,
To je права младост, младост без старости,
Ову вреди искат, за њом сузе лити,
Ако треба смрћу телесном платити.
Татијана купи скупо за јевтино,
За пeп’o и воду божанствено вино;
За тело што стари – бесмртну младост
И за мало суза – херувимску радост.
Обручена Христу, Цару бесмртноме,
Она оста верна Обручнику своме;
Силом чистог духа сатре искушења
И поднесе храбро страхотна мучења.
Око ње се чуше ангелски кораци:
Ко згужвано платно она тело баци,
Па слободна душом од земаљских уза
Диже се на свадбу у Царство без суза.

РАСУЂИВАЊЕ
На земљи нема веће части ни већег звања него бити хришћанин. Кад је судија мучитељ Севир упитао младога Петра Авесаламита: „Од кога си рода?“ одговори Петар: „Хришћанин сам.“ Упита га даље судија: „У каквом си чину?“ На то Петар: „Нема ни већега ни бољега чина него бити хришћанин.“ А отац Јован Кронштатски пише: „Сав је свет паучина у сравњењу са душом човека хришћанина.“ Хришћанин је земљан суд у који се налила божанска сила и светлост. Да ли ће се тај суд ставити на златни престо царски или ће се спустити у тамну избу просјачку, вредност његова тиме нити се увеличава, нити умањује. Није ли злату иста вредност, завили га у свилену мараму или у лист од купуса?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам кротост Господа Исуса и то:
1. кротост Његову у нечујном животу у Назарету све до 30 година,
2. кротост Његову у опхођењу с болесницима и грешницима,
3. кротост Његову у опхођењу с Јудом издајником и с неправедним судијама.

БЕСЕДА
о томе како је Богу најмилији човек и човеку Бог
Не тражим што је ваше него вас. (II Кор. 12, 14)
Овим речима, које је могла изрећи само пламена апостолска љубав према ближњим, исказана је суштина односа хришћанина према Богу и Бога према хришћанину. Љубав Божја могла би да каже:
Ти хришћанине, постиш мене ради; мене ради милостињу делиш; мене ради усрдне молитве уздижеш; мене ради цркве зидаш; мене ради жртве приносиш и многа друга добра дела чиниш. Све је то добро, и све је то мени угодно, но ти си ми дражи од свега тога; на крају крајева ја не тражим ништа од свега тога него тебе тражим, само тебе.
Љубав хришћанина пак могла би да каже:
Ти ми, Господе, здравље дајеш, и то је добро. Ти светлост палиш, дажд пушташ, громом ваздух освежаваш, и то је добро. Ти дајеш богатство, и мудрост, и многолетност, и пород, и безброј других добара Ти обилно постављаш на трпезу овога живота. И све је то добро, и предобро. И све то примам с благодарношћу. Но на крају крајева то је само ивица скута Твога; на крају крајева ја не тражим ништа од свега тога но Тебе, Господе, Тебе јединога тражим.
О браћо моја, није оно Бог што се види телесним очима, нити је човек оно што се види телесним очима. Оно што се види у васцелој природи јесте само нешто од Бога; и оно што се види у телесној ризи јесте само нешто на човеку. Бог је љубав, браћо, што небо спушта к земљи; и човек је љубав, браћо, што земљу диже к небу.
О Господе човекољубиви, Творче и Сведржитељу, усели се више, и још више, у нас Духом Твојим животворним, да живи будемо, да живи будемо у царству без смрти. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
24.01.2020.

Преподобни Теодосије Велики; Блажени Михаил

Преподобни Теодосије Велики

Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и – гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

Блажени Михаил

Блажени Михаил, Христа ради јуродиви. Рус, од рода кнежевског. Прављаше се сулуд да би тако скрио од света врлину своју, и да га људи не би хвалили. Тако припреми себи похвалу пред Богом. Сконча 1453. године у манастиру Клопском, близу Новгорода где му и мошти почивају.


Они што са страхом пред Господом стоје,
Они што се само живог Бога боје,
Они, само они, посведочит могу
Да праведник прима што се моли Богу.
По молитви правој Бог људима твори –
Оном светли зора, ко с’ окрене зори.
Тодосије свети својим молитвама
Поможе многима, помаже и нама.
Јер он и сад живи као и некада
И чудеса чини, ко некад, и сада –
Моћ му Господ даде, због његове вере,
И љубави к Богу, љубави без мере,
Тодосије дивни, истине ревнитељ,
Монашког живота чудни устројитељ,
Нек се од нас слави, слављени од Бога,
Сад грађанин славни царства Христовога.

РАСУЂИВАЊЕ
Бити поткупљив, значи не бити хришћанин. Православни oци Цркве никад се нису дали ни поткупити, ни застрашити. Поткупљивање у стварима вере равна се Јудином издајству Христа за новац; такво поткупљивање било је својствено само неким јеретицима. Када цар Анастасије паде у Евтихијеву јерес, он устаде против опредељења IV Васељенског сабора у Халкидону и хтеде та опредељења обеснажити. Да би придобио знаменитије представнике цркве за себе, он им поче разашиљати разне дарове. Св. Теодосије беше по знаменитости први у свој Палестини. Њему цар посла 30 литара злата на дар, као тобож на потребе манастирске. Разумеде одмах Теодосије да га цар хоћаше тиме поткупити. И како мудро поступи светитељ Божји! Не хте задржати новац за манастир, премда беше у великој нужди, нити га хтеде вратити цару, да не би цара још више озлобио против Православља, него одмах раздаде све то злато у име царево сиромасима да би том милостињом поткрепио своју молитву Богу за исправку цара и повратак на прави пут.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам плач Господа Исуса и то:
1. плач и тугу над мртвим Лазаром, као и над судбом Јерусалима,
2. плач и тугу у врту Гетсиманском због људског робовања греху, демону и смрти.

БЕСЕДА
о постепености у духовном развићу
Тврда је храна савршенијех,
који имају осјећања дугијем учењем обучена
за разликовање добра и зла. (Јевр. 5, 13-14)
Они који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла. Они обично долазе до закључка да су све вере од подједнаке вредности; да је грех неопходна сенка врлине; да је зло уопште неминован пратилац добра. До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин. Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива. Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно. И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.
Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло. Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло? Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро. И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања. Ко има очи да види, нека види.
О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе. И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла. И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више