19.11.2019.

Свети Павле Исповедник; Преподобни Варлам Хутински

Свети Павле Исповедник

Свети Павле Исповедник патријарх Цариградски. Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констанцију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле служећи једанпут св. литургију би нападнут од аријеваца и удављен омофором, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. год. у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха.

Тропар (глас 3):

Исповедањем Божанске вере, као другог ревнитеља Павла, међу свештеницима, показа те Црква. И твоја крв праведна вапи ка Господу са Авељевом и Захаријином. Зато оче свети, моли Христа Бога, да нам дарује велике милости.

Преподобни Варлам Хутински

Преподобни Варлам Хутински чудотворац. Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди, да ако би уз пут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.

Спомен падања пепела из ваздуха

Ово се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.

Господ наш је милост и доброта сушта,
Но због греха људских страдања попушта:
Поплаве, болести, потресе и суше,
Страхоте и муке на тела и душе.
Ко не види Оца када даре нуди
Нек Судију види кад праведно суди.
У Судије страшног много слугу има,
За људско спасење Он се служи свима,
Земља даје трње, змије и зверове,
А небо поплаве, муње и громове,
Зли ветрови болест, сунце жар и таму,
Њива – или жито или празну сламу.
Колико дарова за верне спремљених
Толико бичева за злобне сплетених.
Адамова поља блага роса роси
А Содом и Гомор мач пламени коси.
Изнад других твари Бог љуби човека,
Зато много прашта, зато дуго чека.
Но кад се и Божје стрпљење преврши
Место росе тада огањ своје врши.

РАСУЂИВАЊЕ

Кад Бог може извести воду из камена ради утехе људима, може и огањ с неба пустити ради казне. Судба Содома и Гомора представља класичан пример казне Божје над окорелим грешницима. Да Бог може ову казну поновити и на другом месту показао је Он над Цариградом у време цара Лава Великог и патријарха Генадија 472. године. Те године 6. новембра у подне наједанпут се помрачи небо од густих и црних облака, од којих паде мрак и на земљу. Ти облаци овда онда беху као огњем зажарени, па се опет помрачаваху. Ова појава трајаше над Цариградом читавих 40 дана. Устрашени народ прибеже покајању и молитви, и заједно са царем и патријархом иђаше у литији кроз улице из цркве у цркву и с плачем и вапајем мољаше се Богу. Последњег дана поче из облака падати врућ и црн пепео, и падаше као киша од вечера па до поноћи, после преста. Сутрадан освану чист и ведар дан, али гарав пепео лежаше на земљи с педао висине. С трудом великим људи очистише домове своје и улице од тог гаравог пепела, али сви усеви на њивама пропадоше бесповратно. И свак ко је разума имао разумео је и осетио је ту појаву као казну Божју, и то као ублажену казну Божју, због хитног народног покајања пред Господом Богом. А да није било тога хитног народног покајања за грехе своје велике и нагомилане, ко зна, шта би се у те дане догодило са Цариградом? Но дошло је благовремено покајање грешничко и дошле су молитве Пресвете Богородице и многобројних светитеља и мученика Цариградских, те је казна врло ублажена.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну силу исцелења која исхођаше из апостола Павла (Дела ап. 19), и то:
1. како су људи носили његове чалме и убрусе и стављали на болеснике;
2. како су болесници сви оздрављали, и зли духови из лудих бегали;
3. како се обистинила реч Спаситеља, да ће онај ко у Њега верује чинити и већа чудеса од Њега (Јов. 14, 12).

БЕСЕДА

о глави цркве и телу Христовом
И Њега даде изнад свију за главу
Цркви, која је тијело његово(Еф. 1, 22–23).

Обезглављено човечанство овозглави се Господом Исусом васкрслим из мртвих. Одвојено тело од главе поче се припијати уз главу своју, део по део, члан по члан. Нису сви људи тело него само верујући у Христа Господа; сви су позвани, али се само одазвани примају под Главу. Одазвани сачињавају тело, које се зове Црква, и којој је Господ глава. Па као што се васкрсли и прослављени Човек Исус уздиже од стране Свете Тројице изнад свих и свега на земљи и на небу, тако ће и Црква Његова, тело Његово бити уздигнуто до Главе своје, тј. изнад свих и свега. Цела Црква заједно с Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице, јер где је глава ту је и тело. До такве висине, величине и славе, уздићиће се искупљени и покајани грешници, негда непријатељи Божји, заблудели као блудни син и обезглављени као умртвљена телесина, а сада усиновљени кроз Христа и због Христа, и обучени у красоту божанскога живота и сјаја. Јер је велика ствар, браћо, ваплоћење Сина Божјег на земљи, и Његово страдање на крсту, и смрт нас ради. Његова посета земљи донела је огромну промену у судби људи и у смислу свих твари. Он је све променио и све учинио новим. Зато, браћо, да не живимо и не владамо се као стари човек него као нови, да не живимо греху но правди, да се не владамо по телу него по духу. Да би се тако удостојили оне висине, величине и славе, на коју смо Главом нашом призвани.
О Господе Исусе, Главо Света Цркве свете, удостој нас вечно бити члановима тела Твога пречистога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
18.11.2019.

Преподобномученик Галактион и Епистима

Преподобномученик Галактион и Епистима

Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети апостоли: Патров, Ерма, Лин, Гај и Филолог

Беху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14, 16); Лин у Риму (II Тим. 4, 21), Гај у Ефесу (Рим. 16, 23), Филолог у Синопи (Рим. 15, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово.Свети Јона архиепископ НовгородскиРођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиеп. Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. год, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше, него напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.

Галактион и с њим Епистима
Оставише свет пролазног дима,
Тела своја страстима распеше,
А духом се у небо узнеше.
Срца бију и Христа спомињу,
Љубављу се за Христом распињу;
Ал’ дођоше мучитељске чете,
Галактион на муке се крете,
Епистима за њиме појури:
– Лакше, брате, рече му, не жури!
Крштена сам ја од твоје руке,
Па ме узми са собом на муке!
И ако сам, брате, недостојна,
За свог Христа умрети сам вољна. —
Галактион и с њим Епистима
Објавише Христа невернима,
У мукама љутим издахнуше,
Христу своме предадоше душе.
Сад у Рају живе с ангелима —
Галактион и с њим Епистима.

РАСУЂИВАЊЕ

Што је сенка према стварности, и још мање, то је телесна љубав према духовној љубави. Братство и сестринство по крви и телу није ништа кад се сравни са братством и сестринством по духу. Галактиона отац беше обручио са девицом Епистимом. Галактион крсти Епистиму, и после тога обоје се замонашише. Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав, јака као смрт. Толика беше Галактионова љубав духовна према Епистими, да он не жељаше никада да је види телесним очима. Јер за духовну љубав није потребно ни тело, ни сусрет. Толика пак би љубав духовна Епистимина према Галактиону, да када Епистима чу, да Галактиона одведоше на мучење, и сама потрча за њим молећи га, да је не одбацује него као духовни отац и брат да је прими на заједничко мучење. И када Галактиона светога бездушни мучитељи немилосрдно шибаху по нагоме телу Епистима света плакаше. Када им пак одсецаху руке и ноге за Христа, обоје се радоваху и Бога прослављаху. Толика беше сила љубави њихове према Христу Господу, и толика њихова међусобна духовна љубав којом се љубљаху. Ваистину телесна љубав је као шарен лептир који брзо пролази, а духовна је љубав трајна.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно дејство Духа Светога на крштенима (Дела Ап. 19), и то:
1. како Павле дошав у Ефес виде људе крштене крштењем Јовановим на покајање;
2. како он метну руке на њих, и Дух Свети сиђе на њих:
3. како се испунише силе и говораху језике и прорицаху.

БЕСЕДА

о узвишењу човека кроз Христа васкрслог
Превише свих поглаварства и власти,
и сила, и господарства, и свакога имена
што се може именовати не само у
времену садашњем него и у будућем. И
све покори под ноге Његове(Еф. 1, 21).

Ево висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој него о човечанској, није реч о вечном Слову Божјем него о Човеку Исусу, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом него и над невидљивим и бесмртним, превише свих ангелских чинова и небеских власти, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске, превише сваког бића створенога, знаног и незнаног, и превише сваког имена у оба света, у материјалном и духовном. Видите ли, браћо, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму, изгнаном из Раја, и још јасније поновљено Авраму, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли, како Господ Саваот поче прослављати род људски прославивши човека Исуса, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима”. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер, као и апостоли Његови свети, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, раван само Оцу Свом и Духу Светом, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
17.11.2019.

Преподобни Јоаникије Велики; Свештеномученик Никандар

Преподобни Јоаникије Велики

Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Јоаникије оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Свештеномученик Никандр епископ Мирски и Ермеј презвитер

Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.

О светче Божји, Јоаникије,
Милост си наш’о у Христа Бога,
Милост и за нас испроси грешне,
Благодат свету Духа Светога.
Послужи народ Јоаникије,
Народ и књаза са много жара
Па се повуче од свега, свега,
Да служи слави небесног Цара.
Велики војник Јоаникије
За веру свету, за правду чисту,
С плачем и трудом пола столећа
Он се мољаше, мољаше Христу.
Богаташ славни Јоаникије,
Богат пребогат силом небесном,
Борбу вођаше, псалме појући.
Са сваком силом мрачном, прелесном.
Чудесан светац Јоаникије,
Чудеса многа дивна сотвори.
Именом Христа и силом крста
Демонске сплетке моћно разори.

РАСУЂИВАЊЕ

Милост је плод вере. Тамо где има праве вере, има и праве милости; Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија, она га умоли, да и он саветује ћерку њену, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери, положи руку твоју на моје раме!” Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу, да Бог избави девицу од искушења, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно, и остаде у манастиру, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па угледав некакву велику змијурину, притрча јој, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити, да би га ујела, но чим се дохвати до ње, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18), и то:
1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;
2. како му рече, да се не боји но да проповеда јер, вели, имам велики народ у овоме граду;
3. како Павле послуша и оста ту годину и по.

БЕСЕДА

о наследницима царства кроз Христа Господа
Кроз којега и нашљедници постасмо(Ефес. 1, 11).

Све од Господа Исуса Христа, све кроз Господа Исуса Христа, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом, ни с људима, ни с другим створењима. Он је глава наша, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници, јер умире у њима стари човек, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује, онај и наслеђује. Када тело умре, душа га надживљује; душа, дакле, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива, т.ј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја, помислите, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство!
О Господе Исусе Христе, Боже наш и Спаситељу наш, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
16.11.2019.

Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц

Свештеномученик Акепсим епископ Наесонски и други с њим

Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.

Свети великомученик Георгије

Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.

Тропар (глас 4):

Јако плених свободитељ и нишчих зашчититељ немошствојушчих врач, цареј поборниче, побједоношче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

Преподобни Илија Египатски

Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.

Георгије мучениче,
Георгије победниче:
О смилуј се сада нама,
Заштити нас молитвама
Пред престолом Христа Бога,
Нашег Спаса свемоћнога:
Да се муке не страшимо,
Да трпљењем победимо!
Георгије мучениче,
Георгије победниче:
Кроз муке си победио,
И кроз смрт се прославио,
Све си држ’о јевтиније
Од истине, Георгије,
Власт и част си земну дао,
Уз живог си Христа стао.
Георгије мучениче.
Георгије победниче,
Трвен, ломљен, страшном муком
Ти си држан Божјом руком,
Све ти муке беху лаке —
Због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
Твоје име прослављамо.

РАСУЂИВАЊЕ

Између многобројних чудеса св. Георгија прича се једно овако: на острву Митилени беше црква св. Георгија великомученика и победоносца. Житељи целог тог острва стицаху се тој цркви о годишњем празнику свечевоме. Сазнавши за ово Сарацени са Крита, ударе једне године о празнику на то острво, те поплене и поробе, па се врате на Крит. Том приликом би заробљен и један красан младић, кога пирати дароваше кнезу своме на Криту. Кнез га прими и постави за свога трпезара. Родитељи младићеви беху у превеликој тузи за сином својим. Када прође година, и опет дође дан св. Георгија, тада тужни родитељи, сходно обичају староме, постављаху трпезу и гошћаху многе госте. Сетивши се сина свога мајка бедна оде пред икону свечеву, паде по земљи и поче молити св. Георгија, да јој како зна избави сина из ропства. Па се врати мајка гостима за трпезом. Тада домаћин диже чашу и напи у славу св. Георгија. У том тренутку обрете се син њихов међу њима држећи у руци једно стакленце с вином. Када га сви питаху с изненађењем и страхом, одкуда и како се обрете он ту? младић одговори, да баш кад је хтео наслужити вино своме господару на Криту, појави се пред њим неки витез на коњу, узе га к себи на коња, и пренесе га тренутно у дом родитеља његових. Сви се удивише и Прославише Бога и дивнога светитеља Његова Георгија војводу и победоносца.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно избављење Павла и Силе из тамнице (Дела Ап. 16), и то:
1. како ови апостоли свети беху бачени у најдоњу тамницу и ноге им метнуте у кладе;
2. како у поноћи они беху на молитви хвалећи Бога;
3. како се земља затресе, окови окованим спадоше, и тамничка се врата отворише.

БЕСЕДА

о Христу као глави свих светих
Да се све овозглави у Христу што је
на небесима и на земљи!(Еф. 1, 10)

Грех обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку, то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се браћо моја, пробудимо се за времена.
Господе Исусе Христе. Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
15.11.2019.

Свети мученици Акиндин, Пигасије и други с њима

Св. муч. Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима

Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ, огњену, са 28 војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.

Тропар (глас 2):

Мученици Господњи, блажена је земља која се напила ваше крви и свето је место које је примило ваша тела. У борби, ђавола победисте и Христа са храброшћу проповедасте: Молимо вас да Њега као Благога молите, да спасе душе наше.

Преподобни Маркијан Кирски

Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Св. Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год.

Свештеномученик Викторин епископ Патавски

Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год.

Мученик Акиндин и с њим Пигасије,
Храбри Анемподист, и с њим Афтоније,
И велможа царски Елпидифор нежни —
Сви – жртвени јањци, јањци белоснежни.
Казаше се слуге Пресвете Тројице
И јавише Христа Сапору у лице.
Мучеништво за њих беше као славље,
Милији им Христос но младост и здравље,
Милији им Христос но све дворске сласти,
Милији им Христос но царске почасти.
Све што свет им даде за Христа дадоше,
Благородне жртве за Христа падоше,
Падоше у сраму, усташе у сјају,
Падоше на земљу, усташе у Рају.
За цркву на земљи крв своју просуше,
У цркву на небу узидаше душе.
Препуни љубави к роду хришћанскоме
Сад се они моле Христу васкрсломе,
Да сачува Цркву на земљи од беде,
и да је доведе до крајње победе.

РАСУЂИВАЊЕ

Како ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу, и то пробуди у њему савест, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату, Милутину, поче широко делити милостињу, зидати цркве, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу, одевен у грубо вретишче, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате, који су их тражили, и гостили их у својој кући, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина, Пигасија и остале с њима, наједанпут се он разбеси и онеми, и не могаше говорити, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег, проговори!” И одреши се цару језик, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;
2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње!;
3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње.

БЕСЕДА

о вољи Божјој, да сви хришћани буду свети
Као што нас изабра кроз Њега прије
постања свијета, да будемо свети и
праведни пред њим у љубави(Еф. 1, 4).

Једина црква учи, и показује, да је најпре био план света, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас, према томе плану, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега, –кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе, никаква односа, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење, дакле, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас. Цркву Своју свету, по угодности воље Своје, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти то не зависи само од Божјег избора но и од човечје воље и труда.
О Боже вечни, Створитељу наш, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
14.11.2019.

Свети Козма и Дамјан - Врачеви

Свети Козма и Дамјан

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Тропар (глас 8):

Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.

Свети мученик Ерминигелд царевић

Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

Црква слави чудотворне Враче,
Сјајне звезде што Господом зраче,
Светог Козму и светог Дамјана,
Два хришћанска дивна великана,
Тодотију мајку уз синове,
Што одхрани оваке дивове.
Славна браћа закон испунише
И милошћу Христу угодише,
Угодише Христу милосноме
Највећему Врачу безмездноме.
Дар примише, лекари посташе,
Дар примише, ал’ га не продаше
Даре Божје бедним дариваху,
Именом их Христовим цељаху.
Време свеце тамом не покрива,
Тако било – тако и сад бива,
Нити покри чудотворне Враче,
Они данас к’о и некад зраче,
И помажу болним и невољним
Молитвама моћним, добровољним,
Пред Христовим престолом небесним.
Част и слава Врачима чудесним!

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху, да је Бог створио духовни свет а ђаво материјални. На то им одговори Иларион, да у Св. Писму пише: Бог је цар од све земље (Пс. 46, 7), и још: Господња је земља и све што је на њој (Пс. 23, 1). Богумили тврђаху, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (Јов. 5, 39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему, које су некад биле дате Мојсеју?” Богумили још тврђаху, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече св. Иларион, да кад би тако било, онда тело Христово не би осећало ни глади, ни жеђи, ни умора, ни страдања, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „а шта ћете чинити, када се јави на небу знамење Сина Човечјег, Крст Његов, и када се заплачу сва племена земна, која нису веровала Крсту?” И још им рече: „како говорите, да је све зло од материје зле, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету којим је освећен сав материјални свет?”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби:
2. како Господ отвори срце жене Лидије, те се крсти она и дом њен.

БЕСЕДА

о позиву свих хришћана да буду свети
Светима који су у Ефесу(Еф. 1, 1).

Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи не у пустињи него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!
О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.
О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
13.11.2019.

Свети апостоли Стахије, Амплије, Урван и други с њима

Свети апостоли Стахије, Амплије, Урван и други с њима

Од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у ВизантијиЗаједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Iраклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.

Тропар (глас 3):

Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети мученик Епимах

Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучем, на крст ме распните и копљем прободите, — то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим." У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог, кога верује овај страдалник!" По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост, около 250. год.

Свети мученик Никола Хиоски

Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. год., и где предаде Богу душу своју праведну.

Преподобни Спиридон и Никодим

Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год.

У Божијег свеца Епимаха
У срцу му не имаше страха
Нит од људи нити од ђавола
А још мање од мртвих идола.
Епимах се муци радоваше,
Свог судију подсмехом шибаше.
Умом горе, телом на мукама,
Епимах се окити ранама.
Као Христос хтеде пострадати,
К'о мученик пред Господа стати,
Што желио Бог му доделио.
Још га чудном силом обдарио:
Да болести над људима цели,
Благодаћу људе да весели.
Витез Христов са крсним знамењем,
Драги камен међ' драгим камењем,
Као звезда Епимах се сјаји —
Такве душе само Христос гаји.
Епимаше, дивни мучениче,
Праве вере славни заточниче,
Молитвама од зла нас одбрани,
Цркву Божју до краја сохрани.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако ко не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан, рече Господ (Мат. 10, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа, и већ приготовљен за пут на страдање, умоли он игумана за благослов, да може свратити у своје село Кисане, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу, он срете једнога комшију свога, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија, да сврати и види се са кћерима, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога, а отац бега од својих кћери, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај — смрти. Кћери се уморише и очајне вратише, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја, и тело му баце у реку, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу, с којом дође у Кисане, нађе кћери Тимотејеве, исприча им јуначку смрт оца њихова, и показа им одећу његову.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;
2. како им Дух то не даде;
3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију.

БЕСЕДА

о уверености праведника да не ће умрети
Нећу умријети, него ћу жив бити, и
казивати дјела Господња(Пс. 117, 17).

Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Не ћу умријети, него ћу жив бити — говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!
Господе живи, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
12.11.2019.

Свети краљ Милутин; Преподобни Теоктист и Јелена; Свети Варнава Хвостански Исповедник

Свештено мученик Зиновије и сестра му Зиновија

Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје — живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш". Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот". Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам". После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.

Свети апостоли Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем

Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мучени и као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.

Свети краљ Милутин

Стефан Урош II Милутин Немањић (рођен око 1253, умро у Неродимљу 29.10.1321) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331). Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1321. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Тропар (глас 3):

На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.

Преподобни Теоктист – Стефан Драгутин Немањић

Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошића (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276. године. Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци. Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време. Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих (Троноша код Лознице, Ћелија код Ваљева, Рача на Дрини, Папрача код Зворника, Тавна код Тузле, Липље код Бања Луке и др.), подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Пре смрти Драгутин се замонашио и добио име Теоктист. Његов омиљени духовник био је старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. Бринуо је чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Тропар (глас 4):

Божанским страхом као огњем си распалио своју душу, очистивши је покајањем и украсивши је кротошћу и смирењем. Зато си доспео ка невечерњој Светлости, Господу Христу, преподобни оче Теоктисте, и сада тросунчаном светлошћу озарен, на небесима ликујеш. Моли се за нас, који са вером поштујемо свету успомену твоју.

Јеленa Анжујскa, краљица српска

Супруга благоверног краља Српског Уроша I (1243 —1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала. „Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила", каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју манастир Градац на Ибру и посвети га Благовештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску децу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на мо нашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју цркву она беше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тело би обретено нетљено. А обретење би после њеног чудесног јављања епнскопу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и песме извадио тело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред, иконостаса. Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра.

Светитељ Божији Милутин витешки
Задатак имаше велики и тешки,
Да одбрани веру од злих расколника,
И народ од многих љутих насилника.
Бич Палеологу и бич Латинима
Милутин ликова над свим невернима.
Највеће му благо — православна вера,
К'о Јустинијану, круни од бисера!
И к'о Јустинијан многе цркве диже,
Славу славном Христу по свету уздиже.
Пословима царским царски управљаше,
Ал' од Бога Христа ум не растављаше;
Зато срца беше чиста и незлобна.
У вртлогу света — ума преподобна.
Бог што срце гледа и по срцу суди
Милутину краљу бесмртност досуди,
Бесмртност му душе и нетљеност тела,
И гле, краља светог имамо свецела!
О чудесни краљу, без страха од људи,
Пред Господом живим заступник нам буди,
Греховне немани да се опростимо,
И небеско царство с тобом наследимо.

РАСУЂИВАЊЕ

Велики син православне цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима. Када је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу. Често пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша. Прича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „шта је то и на што то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење хроморођеног човека (Дела Ап. 14), и то:
1. како у Листри беше човек, који се од рођења не дизаше на ноге;
2. како се он загледа у Павла и поверова у Јеванђеље;
3. како га Павле именом Господа Исуса Христа исцели те скочи и хођаше.

БЕСЕДА

о жељи за Богом — јединој жељи праведника
Шта бих имао на небу? И на земљи
шта бих захтео осим тебе(Пс. 72, 25)?

И на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну, какво не би било у Богу, и то у највишем степену. Зато, браћо моја, иштимо Бога, да би добили све; тражимо Бога, да би нашли све; богатимо се Богом, да би били богати свим.
Господе Боже наш, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
11.11.2019.

Свети Аврамије Затворник; Преподобномученица Анастасија Римљанка

Преподобна мученица Анастасија Римљанка

Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети." Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима па претњама, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но — о кад би то могуће било — и сто пута!" Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!" Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Анастасија, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Преподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија

Још као дете, са великом љубављу је посећивао цркву, слушавши реч Божју и поучавајући се у њој. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, те у најбољој намери пожелеше да ожене свог сина и нађоше му девојку. Он се у почетку противио вољи својих родитеља, али не могавши да их ражалости, он пристаде. Седми дан, после свадбе, руковођен Богом, он оде из града, удаљи се у самоћу и предаде се подвигу, прослављавши Бога. Његови сродници се јако ражалостише, али прихватише његову одлуку и оставише га да живи у молитвеном самовању и тиховању, не узнемиравајући га. Пронесе се глас по околини о његовој мудрости, разуму, великом уздржању, смирености и целомудрености. Родитељи му умреше, те он све своје имање подели сиромашнима, не оставивши себи ништа, јер се плашио да се његов ум не прилепи за неку овоземаљску ствар. Подвизавао се пуних 50 година и за то време је изашао међу људе само два пута. Први пут да обрати Богу једно село у ком су били сви незнабожци. Епископ је желео да га постави баш у то село за свештеника, али се Аврамије успротиви тој одлуци. Међутим, морао је прихватити и остати неко време у селу, као свештеник, где је саградио лепу цркву и у њој је узносио молитве Богу свакодневно да сабере расејани народ и уведе га у цркву. Незнабошци га оковаше, протераше из села и затрпаше камењем, али он се поново врати. Мучен, гоњен, вучен, тучен, камењем затрпаван, гладан и жедан, он се не разгневи на њих и не клону духом, већ трпећи све, он се не предаде очајању, него још више разгореваше љубављу према Богу и сажаљењем према заблуделима. Молио је и поучавао старце као родитеље, млађе као браћу, децу као чеда, а истовремено је био злостављан и ружен од њих. Својом вером, молитвом и уздржањем, успео је да их преобрати и уведе у цркву и очисти их од идолске нечистоте. Крстио их је све у име Оца и Сина и Светога Духа. Када је завршио свој посао, он се повуче да настави свој подвиг. Други његов излазак међу људе беше да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Врати је на прави пут и поново настави свој пређашњи подвиг у самоћи, али више никад не изађе међу свет. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

Тропар (глас 8):

К тебје отче извјесно спасесја јеже по образу, пријим бо крест посљедовал јеси Христу, и дјеја учил јеси презирати убо плот, преходит бо; приљежати же о души вешчи безсмертњеј, тјемже и со ангели срадујетсја преподобни Аврамије дух твој.

Преподобни мученик Тимотеј Есфигменски.

Из Кисани, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир, а он оде у Св. Гору, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен.

Аврамије свети невесту остави
И на подвиг тешки свој живот управи.
Подвигом спасења себе спасаваше,
И друге к спасењу мудро настављаше.
Демонска се сила на свеца окоми.
Но он ју именом Христовим саломи.
У страшила разна демон се премета,
Тек човека Божјег да плаши и смета.
Не даде се човек Божји заплашити,
Нит од Бога свога ума одвојити,
Но к'о свећа стаја и светљаше свету
Славећ једног Бога — Тројицу Пресвету.
Затворен, осамљен, и свету ненужан,
Ради Христа беше Аврамије сужан,
Педесет година — педесет година!
Суза, поста, борбе — све за Божјег Сина,
Педесет година — педесет година!
На тврдом темељу — на Христу постројен.
Слава Аврамију, Христовом војину,
Што на земљи смртној бесмртношћу сијну!

РАСУЂИВАЊЕ

Али ко претрпи до краја, спашће се (Мат. 10, 22), рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима, мало кога да не би покренуле, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати, да не би демон зли ликовао, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола. Епископ тога предела пошље Аврамија, да иде у једно незнабожачко село и покуша да то село преведе у веру Христову. После дугог нећкања крете се Аврамије говорећи: „воља Божја нека буде, идем због послушања." Прво сагради цркву у ономе селу. По том полупа идоле пред лицем сељака. Тада га сељаци избише и на мртво испребијаше, па из свога села изагнаше. Но он се с плачем Богу мољаше за те људе, да им Господ отвори очи срца за познање истине Христове. И тако га незнабошци непрестано тукоше и ружише у току три године, а он се непрестано за њих Богу мољаше, и не прогневи се на њих „трпећи у вери као камен тврди". И тек после 3 године његов труд и сузе и праштање и вера бише награђени. Одједанпут се отвори сељацима оним савест, и они сви скупљени одоше к Аврамију и поклонише му се, и примише веру Христову од њега.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам страшну казну, којом Павле казни врачара (Дела Ап. 13), и то:
1. како неки врачар Јеврејин држаше кнеза Срђа под својом тамном влашћу;
2. како Павле речју учини слепим тога врачара;
3. како кнез виде то чудо, поверова у Христа, и крсти се.

БЕСЕДА

о слави имена Божјега
Благословено име славе његове во вјек
и во вјек вјека, и испуниће се славом
његовом сва земља, амин и амин(Пс. 71, 19).

Из срца пророчког, испуњеног благодаћу, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света — плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом Његовом, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности. О браћо моја, потрудимо се, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову, у то живо и бесмртно тело, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење, и отиснути у бездан вечног мрака.
О Господе Исусе Христе, Царе и Сине Царев, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
}