17.03.2020.

Препо. Герасим; Св. мученици Павле и Јулијана; Св. Јаков Посник

Преподобни Герасим

Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Свети мученици Павле и Јулијана

Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.

Свети Јаков Посник

Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.


Ko c висине веће падне, више се угрува,
Ha висину ко сe диг’о, нек се бодро чува.
И апостол свети пише: „Ко мисли да стоји
Нек се чува да не падне,“ нек се Бога боји.
Јаков Посник див бејаше по високој души,
Но c висине омаче се, и ђаво га сруши:
A грех један другом хита, 6луд убиству спеши,
Јаков Посник себе казни, a Бoг гa утеши.
Грех једини сву врлину може да расточи,
Једна рупа на амбару све жито источи.
Дом испуњен мирисима једна шака гада
Испразни га од мириса и напуни смрада.
He помаже сто победа ни стотину слава
Кад у битци најпоследњој изгуби се глава.
Духовни је живот борба против вражјих хорди,
У тој борби од почетка побеђен je горди.
Ко призива име Божје c дубоком смерношћу
Taj у борби штићен бива Божијом милошћу.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад би философија људска могла задовољити човека, зашто философи Јустин и Ориген посташе хришћани? Зашто Василије и Златоуст и Григорије, који у Атини проучише сву философију јелинску, примише крштење? И блажени Августин, који знаде и јелинску и римску мудрост, зашто одбаци све, и потражи спасења и светлости у вери Христовој? И свети Климент римски, који беше врло богат и врло учен? И света Катарина, која би из куће царске и знађаше сву светску мудрост мисирску? И царевић Јоасаф у Индији, коме беше позната сва философија индијска? И толики, толики други, који најпре тражаху објашњење загонетке светске и светлост својој души у философији, а потом приступише цркви и поклонише се Христу Господу?

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Тајну Причешћа као присуство Господа Исуса у цркви на земљи и то:
1. као испуњење Његовог обећања: ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека,
2. као Његово непрекидно подржавање верних којима је рекао: без мене не можете чинити ништа.

БЕСЕДА
о колебљивости Пилата
Од тада гледаше Пилат да га пусти…
Тада им га предаде (Пилат) да се разапне. (Јов. 19, 12, 16)
Одткуд ова противречност у Пилату? Одткуд ово двојство воље у једном истом човеку? Док је стајао под светлошћу лица Христова, Пилат је од свег срца хтео да пусти Праведника. Но кад га је обузела тама јеврејска, он се сагласио са делима таме. То је семе, пало у трње. Док је Христово лице светлело над семеном, семе је никло; али чим је семе остало без те светлости, тама од трња угушила га. Док је Господ Исус господарски говорио Пилату о Цару небесном, рекавши му: ти не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго. Пилат се осећао као побеђен страхом од Бога. Но кад је гомила јеврејска викнула Пилату: ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару, Пилат је био потпуно побеђен страхом од цара земаљског. И страх за тело надвладао је страх за душу, као што се и дан-данас понекад дешава.
Пилат је био ученик светске мудрости. А светска мудрост не даје снаге него улева страх. Светска мудрост не подржава душу него тело. Светска мудрост не улева страх за душу него страх за тело и за све оно што је телесно. Ево у Пилату једног јасног и жалосног примера, какве људе васпитава светска мудрост мимо Бога и насупрот Христа. Но Пилатова слабокарактерна и колебљива душа није слика само незнабожаца него и неутврђених хришћана. Понеки хришћани посведневно, и неосетно а често и несвесно, хтели би час да ослободе Христа од мрачног и злочиначког инстинкта јеврејског у себи, а час опет да Га пусте томе инстинкту на распеће. То бива увек онда када један хришћанин погази неку заповест Христову ради испуњења неке своје телесне жеље. Час светлост те заповести осветли срце колебљивог хришћанина, час опет тама телесна толико навали на њега, да се он потпуно предаје њој.
Господе дуготрпељиви, не уклони светлост лица Твога од нас ни за један трен ока, да нас тама не савлада. Да останемо деца светлости до краја, Господе помози нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
16.03.2020.

Св. мученици Евтропије, Клеоник и Василиск; Св. Пиамука Мисирка; Непозната девојка

Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск

Беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: „Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо – сто и педесет литара сребра – што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.

Света Пиамука Мисирка

Ради Христа не хте се удавати, него се преда подвижништву у кући своје матере. Узимала је само мало хране, и то сваки други дан, и проводила време у молитви и созерцању. Имала дар прозорљивости. Упокојила се мирно обручивши душу своју Господу, око 377. године.

Непозната девојка из богате куће у Александрији

Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.


Ум сабран и дигнут к Богу Свевишњему,
Срце запаљено љубављу ка Њему,
He хаје за муке, нит за тело мари.
Над таквим једино Господ господари.
Ум прилепљен Христу – то је најважније.
To на муци позна свети Евтропије
И Клеоник брат му, и Василиск мили.
Сва три су у ватри ко у роси били.
Ум прилепљен Христу за муке не хаје.
Ако мука траје и молитва траје,
O муци не мисли но молитву кроји:
Ko сe Бога боји муке сe на боји.
Два рођена брата на крст уздигнути:
Тело им се грчи, но дух се не мути,
Оба славе Бога који њих прослави,
И смрт њима такву почасну достави.
Телесна им риза цепа се и свлачи
A дух стреми к небу, дух од тела јачи:
Прими Боже, вичу, дух наш у висине.
Теби вечна слава, o Божији Сине!

РАСУЂИВАЊЕ
Говорећи по човечански, Христос је послушношћу уздигао се до старешинства у цркви, у свету и у историји људској. Нико не бива добар старешина, ако није прошао школу послушања. Адам је изгубио власт и старешинство над животињама и стихијама природним у ономе часу кад се показао непослушан према Богу. „Послушност бива за послушност; ако ко слуша Бога, и Бог њега слуша“, рекао је авва Мојсеј. Ипак очигледно је, да Бог више слуша људе него људи Бога, кад се узме колико се и колико пута људи посведневно греше о заповести Божје. Факт да Бог бесмртни слуша нас трулежне више него ми Њега, мора да испуни стидом свакога ко још савести има.
Када св. Евтропије беше мучен са своја два друга, он се помоли Богу: „Дођи нам у помоћ као што си дошао слуги Твоме Теодору (Тирону)!“ У том се земља затресе и послушни Господ јави се с ангелима и са св. Теодором. И рече Господ страдалцима: „3а време вашег мучења ја сам стајао пред лицем вашим посматрајући трпљење ваше. Имена ваша уписаће се у Књигу Живота.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на Тајној вечери и то:
1. како Он изабра хлеб и вино, два обична елемента исхране, и кроз њих установи Своју видљиво – невидљиву везу с црквом до краја.
2. како се Тајна Вечера одржала до данас и како ће се одржати до краја времена као Тајна Причешћа,
3. како се сваки дан и готово сваки час негде у свету од неког свештеника освештава хлеб и вино, и прима као тело и крв Христова. Дивна визија тога!

БЕСЕДА
о љубави к ближњим
Али остати у Тијелу потребније је вас ради. (Филиб. 1, 24)
Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филибљанима, да је за њега смрт добитак, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност.
Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филибљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде ваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу, на земљи, међу људима. Ваистину, морамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу.
Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
15.03.2020.

Друга недеља Часног поста

Друга недеља Часног поста, такозвана пачиста недеља, посвећена је Светом Григорију Палами. Свету Литургију у Вазнесењском храму служио је протојереј Драган Радовановић…

Прочитај више
15.03.2020.

Свештеномуч. Теодот; Св. муч. Троадије; Четири стотине и четрдесет мученика; Препод. Агатон; Св. муч. Евталија

Свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру

Због своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким, одврати му Теодот: „Кад би ти знао доброту Бога мојега, на кога се ја надам, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја“. Удараху му клинце у тело, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње.

Свети мученик Троадије

Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку.

Четири стотине и четрдесет мученика

Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет, а на другом других четири стотине, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели, по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

Преподобни Агатон

Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје“. Није ли то савршена љубав?

Света мученица Евталија

Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се и, ваистину, оздрави. Видећи то чудо, и њена се ћерка крсти. Сермилијан, пак, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: „Хришћанка сам и не бојим се умрети“. Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10, 34-35).


Агатон ћутљиви три године учи
C кам’ном под језиком да мучи, и мучи,
Да језиком својим не послужи греху,
Но да збори речи људма на утеху,
И да слави Бога који га сотвори.
Једном када светац поче да говори
Он o гневу рече: киме гнев овлада
He угађа Богy сада и никада,
Ми имамо силу васкрсават мртве,
Од гневног никакве Бог не прима жртве,
Кад се смрт наднесе и над Агатона,
Скупише се 6paћa да га виде бона!
Он молитву шапта са великим страхом,
Из груди му навре уздах за уздахом.
Питаху га браћа: зар се и ти бојиш,
O предобри оче, кад пред Богом стојиш?
Предобар си био, свима је познато,
Међ камење људско блист’о си ко злато!
Тад им старац рече са лицем светлијим,
– Ја сад, децо, стојим пред судом Божијим.
Суд је људски једно, a друго Божији –
И уздах се старцу оте још силнији.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако неко изгуби веру у Бога, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове, да се неко назива хришћанином, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота, факта, докази, покази, реалне појаве духовнога света – све то не само да сачињава темељ вере хришћанске, него то сачињава и зидове, и спратове, и украсе, и сав намештај, и кров, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света, да и не говоримо о чудесним догађајима, и јеванђелским и појеванђелским, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери, да њега не би требало готово ни звати религијом – због забуне, да се не би мешало са осталим верама и реалигијама – него Откровењем, Откровењем Божјим.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:
1. како мораде казати ученицима, да ће га један од њих издати,
2. како и после свега што Он учини за Јуду, и после прања ногу и наговештаја да Он зна његове издајничке намере, Јуда остаде упоран у својим мислима о продаји за сребро и свога Учитеља и своје душе,
3. како Господу жао беше пропасти Јудине као и пропасти других издајника Њега и Његове цркве кроз све време до краја, што све Он прозираше Својим свевидећим духом.

БЕСЕДА
о Оцу и Сину
Ко види мене види онога који ме посла. (Јов. 12, 45)
Ко види светлост, види и сунце с друге стране: зар може неко видети сунце не видећи светлости? Да нам сунце не шаље своју светлост, нико од нас не би знао за сунце. Све наше знање о сунцу ми смо добили помоћу светлости која је од сунца. Никад нико није видео сунце помоћу неке друте светлости а не оне која је од сунца.
Тако је и са нашим познањем Оца помоћу Сина. Ко не зна за Сина, не може знати за Оца. Ко позна Сина, позна и Оца. Ко види Сина, види и Оца. Бог се не може познати без светлости Своје, која дође међу људе. Светлост Очева јесте Син. Ја сам видело, рекао је Христос. И видело се свијетли у тами. Физички свет био би сав тама да није светлости од сунца. А духовни и морални свет, и сав живот људски, био би тама, да није светлости која је од Оца. А та светлост јесте Христос Господ.
Ваистину, браћо, нема праве светлости која осветљава биће Божје као што је Христос Господ. Ко Њега види. види Бога. Ко Њега не види, тај је у тами.
Господе Сине Божји, помози увек духу нашем да Тебе види, и кроз Тебе Оца Твог небссног и Духа Светога утешитеља. Тројицу једнобитну и неразделну, којој нека је слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
14.03.2020.

Преподобномуч. Евдокија; Препод. Агапије; Св. муч. Антонина

Преподобномученица Евдокија

Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.

Преподобни Агапије

Био послушником некога духовника при манастиру Ватопеду. Ухваћен од морских разбојника и продан као роб у Магнезији. После дванаест година чудесно ослобођен и враћен у манастир Ватопед помоћу Пресвете Богородице. Крстио своје првашње господаре и био им духовник. Остатак живота провео у подвигу у Ватопеду, и скончао мирно у Господу.

Света мученица Антонина

Рођена у Никеји. За веру Христову хапшена и љуто мучена. Најзад зашивена у врећу и утопљена у језеро 302. године. Но Бог јој душу спасе и прослави занавек међу ангелима на небу и међу вернима на земљи.


Некад жена грехом испуњена,
A напокон кротка покајница
Евдокија Богу се мољаше,
Све клечећи сузе пролеваше.
To разгори јарост у сатани,
Па јаросан к небесима викну:
– Михаиле, небесни војводо,
Правду збориш, неправду ми твориш,
Moj тор смераш сасвим испразнити,
Последњу ми овцу уграбити,
Зашто ову грешницу узимаш?
Греси су joj тежи него моји!
Ја за мало неко преслушање
У Ад падох и у вечне муке,
Њени греси као смрадно море
Све окужи што joj сe приближи.
Тако злоба на добро се злоби,
Покајнику свакоме злокоби,
Док Михаил, чувар покајника,
C ангелима Евдокији приђе
И узе је под своје окриље,
Дахом својим растера демоне
У том c неба песма се разлеже:
– Милост Божја тако благоволи,
Да се сваки покајник прихвати,
Да се сваком покајнику прости,
Покајање – људима спасење,
To je Божја и милост и воља –
Божја воља – сатани зловоља.

РАСУЂИВАЊЕ
Верност и покорност вољи Божјој треба да красе живот свакога хришћанина. Бог прославља верне и покорне, као што се то види и на животу св. Агапија. Овога светитеља као младића ухватише разбојници, одведоше у Азију и продадоше неком Арапину. Пуних 12 година Агапије робоваше код овога Арапина ћутљиво и послушно; и пуних 12 година мољаше се он Пресветој Богородици да га ослободи ропства. Једне ноћи јави му се Богородица и рече му да устане и иде без страха своме старцу. Агапије устаде и дође у Свету Гору своме старцу. Када старац виде Агапија, ожалости се, мислећи да је сам побегао од свог господара. Агапије, веран и покоран вољи Божјој, одмах се врати у Азију, јави се своме господару, и исприча му све, шта се с њим догодило. Чувши Арапин све, задиви се добродетељи хришћана, па пожели видети старца Агапијева. Узме дакле два своја сина и дође у Свету Гору. Ту се крсти са синовима својим, сва тројица замонаше и остану до смрти подвизавајући се најпре под руководством старца Агапијевог а по том самог Агапија. И тако негдашњи сурови господари постану послушни ученици свога бившег роба, верног и вољи Божјој покорног Агапија.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:
1. како пере ноге ученицима, и тиме их нарочито учи смерности и међусобној љубави,
2. како се Петар, један од највернијих, стиди и брани да му Господ опере ноге,
3. како се Јуда, неверник и издајник, не стиди и не брани да му Господ опере ноге.
4. како и данас верни примају безбројна доброчинства Божја са узбуђењем и стидом, а неверни примају исто то без узбуђења, без стида, и још са роптањем на Бога.

БЕСЕДА
о знању и творењу
Кад ово знате, благо вама ако га извршујете. (Јов. 13, 17)
Најважније у овој изреци Господњој, драга браћо, јесте то, да Господ не блажи знање него извршивање. Он не каже апостолима: благо вама кад ово знате. Тако су говорили неки незнабожачки учитељи, који су само у знању гледали спасење. Не. Него Господ вели: благо вама ако га извршујете. Знање о спасењу донео је сам Господ Исус. До тога знања нико није могао доћи својим трудом. Неки од старих грчких философа говорили су, да род човечји не може ни доћи до истине нити се спасти, док сам Бог не дође на земљу. Господ је дошао међу људе и открио је људима знање. Ко год прима ово знање, прима и обавезу да га извршује. О колико ће лакше бити на Суду ономе, ко ово знање никад није примио па, следствено, није га ни извршивао, него ли ономе ко је ово знање примио и пренебрегао његово извршење! О колико ће лакше бити на Суду неуким незнабошцима него ученим хришћанима!
Сам Господ показао се не само као зналац него и као извршилац. Његовом савршеном знању одговарало је и савршено извршивање. Он је сам лично, пред очима ученика својих. извршио све заповести Своје. И ову заповест дао им је после извршеног дела смерности и љубави. Кад је опрао ноге ученицима, онда им је заповедио да и они тако чине један другом.
Није Господ дошао међу људе да прља људе, него да их пере. Он никога није упрљао, а опрао је свакога ко је хтео да се опере. Какав стид за многе од нас, који се трудимо да само себе оперемо, а двапут више трудимо се да друге упрљамо! О браћо моја, то ми браћу рођену прљамо! И Христос плаче кад види како ми блатом клевете прљамо оне које је Он крвљу својом опрао.
Господе, опрости нам. Грешимо сваки дан против браће своје. И учини Господе, браћу нашу, коју смо ми упрљали, светлијим од нас у царсту Твоме. Ти си праведан и све видиш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
13.03.2020.

Препо. Јован Касиан; Препо. Варсонуфије

Преподобни Јован Касиан

Овај велики духовник родио се у Риму од родитеља славних. У младости изучи све науке светске, нарочито философију и астрономију. Потом се сав предаде изучавању Светога Писма. Простирући се од добра на боље и желећи све виши степен савршенства, Касиан оде из Рима у Цариград, да лично чује и види светог Јована Златоуста. Златоуст га поучи и посвети за ђакона. Користивши се много мудрим Златоустом, Касиан се упути даље на Исток, да се још више научи и усаврши. Највише се задржао у Мисиру, у Нитрији, међу чувеним духовним атлетима, од којих се научио вежбању у свакој добродетељи. Напокон се врати опет на Запад, и настани се у граду Марсељу. Ту основа два манастира, један мушки и један женски. На молбу монаха написа Касиан више списа, од којих је нарочито користан за љубитеље духовног живота: „Осам књига о борби против осам главних страсти“. Врло му је важан спис против јеретика Несторија. Овај спис написа Касиан на молбу архиђакона Лава. Послужи верно Господу и обогати многе мудрошћу па се пресели у вечни живот 435. године. Мошти светог Касиана и данас почивају у Марсељу.

Преподобни Варсонуфије

Родом из Палестине. Рођен као незнабожац, он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи за усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године.


Осам страшних страсти Касиан исчисли
И девето јоште – нечисте помисли.
Прождрљивост прво у пићу и јелу.
Па блуд, отров други и духу и телу,
Среброљубље – оков што за метал веже.
Гнев – ‘мраз људског срца, што леди и стеже.
Печал – црв несити што душу разједе,
Униније – дремеж што смрт души преде,
Сујетљивост – змија, змија многоглава.
Свуд је и нигде је – прикрива је трава,
Гордост – мач дворезни што сече и руби,
И младе и cтape немилосно губи.
И младиће чиле, охоле због снаге.
И духовне старце, самим себи драге.
Од свих ових страсти Бог нам je одбрана
Молитвама светим светог Касиана.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Јован Касиан пише о борби с духом блуда овако: „Борба с духом блуда, борба је љута, дужа од других, свагдашња и само од малог броја људи потпуно к победи приведена. Ова се борба почиње с првог зрелог узраста и не престаје све док се остале страсти не победе. У овој борби потребно је двојако оружје. За достигнуће савршене и чисте целомудрености није довољан само телесни пост (премда је он пре свега нужан), потребна је уз то и сокрушеност духа и неодступна молитва против овога најнечистијег духа; за тим непрестано поучење из Св. Писма уједно с умним деловањем, затим труд телесни и рукодеље, које задржава срце од блуђења и повраћа га к себи, а изнад свега дубока и истинска смерност, без које се никада и ни над којом страшћу не може задобити победа. Победа ове страсти условљена је савршеним очишћењем срца, из кога по речима Господа истиче отров и ове болести. Јер од срца излазе помисли зле … прељубе, курварства итд. (Мат. 15, 19)… Треба имати постојану смерност у срцу и трпљење, као и пажљиву предохрану себе у току дана од гнева и осталих страсти. Јер уколико у нас уђе огањ гнева, утолико лакше после проникава у нас жар похоти.“
Интересантно је да и многи други велики духовници доводе у узрочну везу страст гнева и страст блудне похоти, из чега следује да су гневници највећи похотљивци.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као будног стражара над црквом Својом (Мат. 28, 20) и то:
1. како Он бди над целим створеним светом, а нарочито над црквом Својом, крвљу стеченом,
2. како Он бди над сваком крштеном душом као вртар над усевом својим,
3. како он кроз тишину и кроз буру води цркву Своју, водећи је крајњој победи,
4. како Он бди и над мојим животом, да узрасте и узида се у царство Његово вечито.

БЕСЕДА
о живом присуству Христовоме
Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. (Мат. 28, 20)
Ево утехе над утехама!
Ево утехе за оне које бура ломи! Нека се само сете: ту је Христос поред њих, и нека се не боје. Он је крманош.
Ево утехе за оне који старе! Нека не губе из вида, да Христос с њима путује кроз време све до у вечност у вечну младост, и нека буду спокојни.
Ево утехе за оне које људи муче! Нека не мисле да су остављени, јер Христос је уз њих у свима мукама, и на суду, и у тамници, и нека се радују. Он је судија.
Ево утехе за оне које зли духови узнемирују! Нека појме, да је Христос победилац злих духова, на њиховој страни, и нека се крепе. Он је Победилац.
Ево утехе за све оне који траже светлост правде и истине! Нека верују да је Христос ближи души њиховој од очију њихових, и нека се држе Његовог руководства. Он је светлост.
О браћо моја, ваистину, Христос је непрестано с нама као светлост што је непрестано са очима које гледају. Но о жалости наше, како су очи наше душе затворене, те узалуд се светлост труди да се сретне са зеницом вида нашег! О туге и жалости наше, када ми нисмо са Христом!
Он иде у сусрет нама – идемо ли ми у сусрет Њему? Он хоће с нама – хоћемо ли ми са Њим? Ако хоћемо утеху, ми морамо бити са Њим у све дане до свршетка нашега века.
Господе, утехо наша једина, не остави нас! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
12.03.2020.

Свештеномуч. Протерије; Св. Василије исповедник; Свештеномуч. Нестор; Св. блажени Николај

Свештеномученик Протерије

Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем“. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

Свети Василије исповедник

Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

Свештеномученик Нестор, епископ магидијски

Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

Свети блажени Николај, јуродиви псковски

Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.


Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек – личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос – труба Светог Тројства,
Христос – тајна чудног Двојства:
Бог истинит човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна, вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.

РАСУЂИВАЊЕ
Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков, сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: „Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви.“ Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: „Једи, Иванушка, једи!“ Љутито му одговори грозни цар: „Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост.“ Тада му брзо одговори Божји човек: „Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!“ Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА
о храни душевној
Ја сам хлеб Живота. (Јов. 6, 48)
Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: „Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну, и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших.“ Послуша младић старца и поврати се у живот.
Хранимо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
11.03.2020.

Преп. Прокопије Декаполит; Преп. Талалеј; Преп Тит; Преп. Стефан; Св. муч. Јулијан Подагрик

Преподобни Прокопије Декаполит

Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку.

 

Преподобни Талалеј, испосник сиријски

Беше најпре у манастиру светог Саве Освећеног, но после се настани на неком гробљу многобожачком, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године.

 

Преподобни Тит Печерски

Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године.

 

Преподобни Стефан

Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године.

 

Свети мученик Јулијан Подагрик

Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији.


Простимо људима да Бог нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.
Не вреди молитва ни дуга пошћења
Без милости праве и без опроштења.
Грехови су губа, Бог је лекар прави,
Кога Бог очисти, тога и прослави.
Сваку милост људи Бог милошћу плаћа
Без милости гине ко грех грехом враћа.
Гнојем се не чисти гној из гнојних рана,
Нит се тамом гони из тамнице тама,
Но чист мелем рану гнојну исцељује,
A тамничну таму светлост растерује.
Милост је ко мелем тешком рањенику,
Свак се њој радује као светилнику.
– He треба ми милост! – To безумник збори,
A за милост виче кад га јад обори!
На милости Божјој сунчају се људи,
Та, милост нас Божја у живот пробуди!
Простимо људима, да Бor нама прости,
Сви смо ми на земљи привремени гости.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад год смо ван благодати Божје, ми смо и ван себе, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек, тј. човек више, непокварене природе, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов:
„Светилник, мада је напуњен уљем и има фитиљ, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа, по изгледу украшена свим врлинама, ако нема светлости и благодати Светога Духа, погашена је и мрачна“ (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15, 10). Бити пак без благодати, значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће, наша личност, утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом.
Зато на грешнике треба гледати као на болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без – ума.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15, 1) и то:
1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу светитеља,
2. као чокот који својим соком, крвљу својом, поји и храни све лозе на себи,
3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и на небу,
4. као чокот, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота.

БЕСЕДА
о моћи Васкрситеља тела
Развалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2, 19)
То Господ говори за цркву тела Свога. Разорите Тело ово и ја ћу га за три дана васкрснути! То говори Онај који зна моћ своју, и који је по моћи Својој испунио речи Своје. Јер тело Његово би разваљено, изломљено, избодено, сахрањено и три дана тамом покривено. А трећега дана Он га подиже; подиже га не само из гроба на земљу него га уздиже до небеса. И тако Он рече реч, и реч се Његова обистини.
Знак даде Господ Јеврејима, јер они тражаху знак од Њега. А кад им даде знак, какав никад нико пре Њега није могао дати, они му не повероваше, него збуњени и устрашени, потплаћиваху стражаре са Голготе да слажу, и да објаве лаж, како тај чудесни знак није се десио, него како су га ученици украли из гроба!
Не помаже никакав знак онима који неће да верују. Јевреји су својим очима гледали многа чудеса Христова, па ипак нису хтели веровати него су говорили, за оправдање свога неверовања, да Он та чудеса чини помоћу књаза ђаволскога! Ко неће да верује у добро, томе не помажу сви знаци које небо може дати. Срце испуњено злобом тврђе је од гранита камена. Ум помрачен грехом не може осветлити сва светлост небеска, већа од хиљаде сунаца.
А кад човек истера злобу из срца и спасе ум свој од таме греховне, тада он види безбројне знаке које Бог даје онима који хоће да верују – виде и верују.
О браћо моја, не грешимо се о милост Божју, и не подајимо се злоби јеврејској. О браћо моја, сви су знаци већ дати, и сви бљеште као звезде по небеском своду свакоме ко има благо срце и правомисаон ум.
Господе Чудотворче, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
10.03.2020.

Св. Порфирије, епископ Гаски; Св. муч. Јован Калфа

Свети Порфирије, епископ Гаски

Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Порфирије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученик Јован Калфа

Овај светитељ родио се у Галати у Цариграду. По занимању био је неимар, зидар (Калфа значи неимар). Због усрдног исповедања вере хришћанске замерио се Турцима и Турци га почну приморавати да се потурчи. „Нећу се ја одрећи мога слаткога Исуса Христа“, одговори Јован храбро, „у Њега верујем, Њему служим, Њега исповедам“. После тешких мучења Турци га посеку 26. фебруара 1575. године у Цариграду. Чесно пострада за љубљеног Христа и пресели се у дворе Господње.

Инок Марко Порфирија пита:
– Свети ove, ти раслабљен беше.
На колени у цркву пузаше,
Руку моју у својој држаше;
Јуче тако – a данас инако!
Болан мркну, ево здрав освану!
Ко те тако ненадно исцели?
Реци име реткога лекара! –
Порфирије Марку одговара:
– Moj Створитељ мој је исцелитељ,
Синоћ заспах на светој Голготи
Сав савладан од тешкога бола,
У сну видех јасно ко на јави
Мог Господа на крсту висећа.
A на другом крсту разбојника.
Како видех, тако и завиках:
– Помјани мја, Боже и Господе,
Помјани мја у царству Твојему!
Господ благи разбојнику рече:
– Сиђи доле, тело му излечи,
Ko ја теби што излечих душу. –
Разбојннк се брзо c крста спусти,
Загрли ме, пољуби и диже:
– Приђи, вели, нашем Спаситељу!
У том c крста и Господ се сиђе,
Крст уздиже и положи на ме.
– Прими рече, ово дрво свето,
И носи га рад вечног спасења. –
Чим се крста дохватих рукама,
Намах стадох, намах здрав постадох
Слава Богу, моме Створитељу,
Слава Христу, моме Спаситељу!

РАСУЂИВАЊЕ

Против оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје, пише св. Златоуст овако: „Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другог, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким), када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред! Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у прнстаништу бура!… Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још свршава страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!“ (Из Беседе на Богојављење).

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8, 24) и то:
1. како се диже бура док Господ спаваше,
2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ,
3. како Господ укоре ученике због маловерства. и утиша море и
ветрове
4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу, ако Го
спода држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело — лађа, срце
— крма).

БЕСЕДА

о милостињи унутрашњој
Али дајите милостињу од онога што је унутра,
и гле, све ће вам бити чисто (Лк. 11, 41)

Чистота спољашња доликује човеку. Но то је мала чистота. Чистота унутрашња несравњено је важнија од чистоте спољашње. То је велика чистота. Један суд може корисно послужити само ако је он изнутра опран и чист, ма споља био гарав и пепељав. Ако је чаша изнутра прљава, њена спољашња чистота никога не ће привући да из ње пије. Ако је здела изнутра гарава и пепељава. ко ће се усудити да из ње једе? Више је у свету учитеља и примера спољашње него унутрашње чистоте. Јер је лакше и учити и примером показати чистоту спољашњу него унутрашњу.
Но погледајте, браћо, како Учитељ и Пример велике чистоте ставља ову велику чистоту у зависност од унутрашње милостиње. Милостиња, која се чини од срца, чисти човеково срце. Милостиња, која се чини од душе, чисти човекову душу. Милостиња, која се чини од свег ума, чисти човеков ум. Једном речју, унутрашња милостиња чисти целога човека. Ако ли је милостиња само од руке, она не чисти ни руку а камоли срце, и душу, и ум. Неопходна је и милостиња од руке, но она чисти дародавца само онда када срце покреће руку на милостињу. Но осим те милостиње од руке постоје и друге врсте милостиње. Молитва за људе јесте милостиња унутрашња, а тако исто и жалостивост према људском болу и радост у радости туђој. То је милостиља што иде од срца и ствара чистоту у срцу, и у души, и у уму.
Пречисти Господе, помози нам да истинском милостињом задобијемо велику чистоту, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
09.03.2020.

Духовна трибина "У сусрет Васкрслом Христу"

Током прве седмице Часнога поста, у парохијском дому Вазнесењске цркве је духовна трибина одржана у среду. Пред великим бројем сабраних на тему „У сусрет Васкрслом Христу“ беседио је протојереј-ставрофор Милорад Голијан…

Прочитај више
09.03.2020.

Св. Тарасије Цариградски; Преп. Пафнутије Кефалас

Свети Тарасије, патријарх Цариградски

Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: „Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!“ док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Тарасије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Преподобни Пафнутије Кефалас

Овaj светитељ био је савременик св. Антонија Великог. За њега се каже да је 80 година носио једну исту расу. Св. Антоније високо га је ценио и свима је говорио, да је то истински подвижник, који уме лечити и спасавати душе.

Творац лучезарни, светлошћу крунисан.
Ничим неизречен, никим неописан,
Он подиже цркви мудре стројитеље,
И пастире добре, ревне бранитеље.
Због грехова наших и муке попушта.
Мада је Он милост и доброта сушта.
Ко што тврду земљy љутим мразом справља
И чинећ је меком за усев приправља.
Тако срца наша мекша љутом муком
Но све к добру води Својом благом руком.
Кроз тамнину муке Он у светлост гледа.
И тми после рока задржат се не да:
Кроз жалост и сузе Он радост прозире.
У крајеве сваког почетка продире.
Јер Он је све поч’о, Он и свршит’ жели
Ко he противстати када Он повели?
Нејак је, рек’о би јеp сe вешто склања.
И сенком се дела скрива и заклања.
Када сенка прође и свет крају стигне.
И црква готова небу се уздигне,
Тад ће Сунце Правде, што никад не трне,
Црквом ка’ порфиром Себе да огрне.

РАСУЂИВАЊЕ

Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме. тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда, свеједно, девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила с обручником својим, тако и хришћанин зна да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса како седећи у лађи учи народ на обали (Мк. 4. 1) и то:
1. како се велико мноштво народа тискаше да Га чује, тако да мораде ући у лађу,
2. како их учаше причама о сејачу. семену и земљи. тј. оним сравњењима и примерима који се из дана у дан понављају од почетка света и понављаће се до свршетка,
3. како их не учи помоћу неких ретких и чудноватих догађаја него помоћу оних обнчних, који су заједно с човеком ушли у време и заједно с човеком изаћи ће из времена.

БЕСЕДА

о немогућности тајнe
Нема ништа тајно што неће бити јавно (Мк. 4, 22)
Све тајне радње људске биће јавне једнога дана. И никаkво се дело људскo не може укрити. Јевреји су мислили да ће сакрити од Бога убиство толиких пророка, и да ће крвави злочин над Христом моћи сакрити, и од Бога и од људи. Међутiм то што су они мислили сакрити, постало је даноноћном причом и на небу и на земљи ево кроз хиљаде година.
Јуда је мислио сакрити свој издајнички договор против свога Господа, но Господ је провидео тај договор и објавио га Јуди у лице. А Исус му рече: Јуда, зар цјеливом издајеш сина човечјeга? (Лк. 22, 48)
Још је Господ прозирао у срца фарисеја и погађао њихове зле помисли. Зашто зло помишљате у срцима својијем? (Мат. 9, 4). Каква дела, какве ствари, какви догађаји у овоме свету да се сакрију од Онога који види и објављује чак и најтајније помисли срца људског?
Нема ништа тајно што неће бити јавно. Да страхујемо због овога. и да се радујемо због овога. Да страхујемо — јер ће се сва наша тајна зла дела, зле жеље и зле помисли изнети на јавност. Да се радујемо — јер ће се све добро што смо створили, или пожелели, или помислили у тајности, изнети на јавност. Не изнесе ли се све пред људе на јавност, изнеће се пред ангеле небеске. Утолико већи страх за грешнике. и утолико већа радост за праведнике.
Господе човекољубни, опрости нам грехе наше и не објављуј их на пропаст нашу и на тугу светих ангела Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више