13.07.2020.

Сабор светих дванаест апостола - Павловдан

Сабор светих дванаест апостола – Павловдан

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар – 29. јуна и 16. јануара; Андреј – 30. новембра; Јаков Зеведејев – 30. априла; Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа; Тома – 6. октобра; Матеј Јеванђелист – 16. новембра; Јаков Алфејев – 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна; Симон Зилот – 10. маја; Матија – 9. августа; Павле – 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар – распет наопако; Андреј – распет; Јаков Зеведејев – посечен; Јован Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот – распет; Матеј – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.

Тропар (глас 4):

Првопрестолници Апостола и учитељи Васељене, молите Господа свих, да дарује мир Васељени, а душама нашим велику милост.

Блажени Петар царевић

Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.

Преподобни Георгије Иверски

Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.

Цели свет бејаше ко пустиња суха:
Полетеше по њој колеснице Духа —
Апостоли свети, огњенога вида:
Кроз њих Дух Пресвети вселену презида.
Потекоше реке чудне благодати.
Пустиња се мртва у живот обрати,
Апостоли дивни, водени облаци.
Простаци— мудраци, рибари—јунаци!
Од Ганга до Темзе пронеше буктињу.
Од Нила до Понта јавише светињу.
Од Персије шарне до тучне Галије.
Где пешачи нога ил’ плове галије —
Свуд пронеше чудо Ваплоћеног Бога,
Свуд јавише име Христа Васкрслога,
Без жалбе и страха, без сваке пометње:
Планине и мора не беху им сметње.
Мач их не устраши, нит гоњење стукну,
Ни сав огањ адски, што против њих букну.
Истина их веде a не лажна басна:
Христос нам је живот, a смрт добит красна!
Тако говораху. Шта се таквим може?
Распети им тела? Одерати коже?
To свет и учини, но — шта им науди?
— Да царују вечно! — тако Бог пресуди.

РАСУЂИВАЊЕ

Брига за добро свих људи! Та брига је испуњавала узвишени дух и благородно срце светих апостола. Пишући o апостолу Павлу, Златоуст га назива „општим оцем света.“ „Кao да је о вели Златоуст, „сам родио цео свет, тако се беспокојио, трудио, старао да све уведе у царство.“ Заиста, превисок је овај назив „општи отац света“, но ако би се он могао ма коме, после Бога, придати, могао би само апостолима Христовим. По родитељској бризи за сав свет они су у истини били „општи оци света.“ Има много матера у свету. које мање брину о добру своје деце него што су апостоли бринули o добру својих гонитеља и непријатеља. Свога најљућег противника, Симона Волха, апостол Петар је два пута спасао од смрти: једном кад га је народ хтео сажећи и други пут када га је пас хтео растргнути. И помислите, како се свет одужио овим својим добротворима! као нај-већим разбојницима и злочинцима. O како су истините речи св. Кипријана, који вели: „Док год смо у телу, нама хришћанима бива све исто што и незнабошцима; разлика је само у духу.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно покајање разбојника на крсту (лк. 23, 40) и то:
1. како разумни разбојник у муци осећа близину Божју, каје се и моли Богу за спасење, док неразумног мука наводи на хуљење Бога,
2. како сам и ја разбојник због греха, треба да будем као онај
разумни разбојник кога мука не удаљи од Бога него приближи Богу, Богу и спасењу.

БЕСЕДА

о сили и дејству добрих дела

Јер је тако воља Божија да добријем дјелима обуздавате незнање 6езумнијех људи (I Пет. 2, 15)

Тешко је, браћо, спорити с безбожним; тешко разговарати с безумним; тешко убеђивати озлобљеног. Безбожна и безумна и озлобљена тешко ћеш убедити речима. Пре ћеш их убедити делима. Нека виде ваша добра дјела и хвале Бога (I Пет. 2, 12). Онима који хоће да споре с вама, учините добро дело, и ви ћете добити спор. Једно дело милосрђа брже ће уразумити безумнога и ублажити озлобљенога него многи часови разговора. Ако безбоштво и безумље и злоба долазе од незнања, то незнање је као беснило, које се најбрже да обуздати доброчинством. Ако ли ти с безбожним спориш његовим бесним начином, тиме појачаваш бес безбоштва. Ако ли се с безумним разговараш ругањем, мрак безумља се увећава. Ако ли злобног мислиш да убедиш гневом, тиме разгореваш већма огањ злобе. Кротко и благо дело је као вода у пожар. Сети се увек светих апостола и њиховог успешног начина опхођења с људима. Ако те безбожник изазива, то те не изазива човек него ђаво; човек је по природи побожан. Ако те безумни ружи, то те не ружи човек но ђаво; човек је по природи уман. Ако те озлобљени гони, то те не гони човек но ђаво; човек је по природи благ. Ђаво те изазива на дуге спорове и бесплодне разговоре, а од доброг дела бежи. Учини добро дело у име Христово, и ђаво ће побећи, и онда ћеш ти тек имати посла с људима, с правим људима: побожним, умним и благим. Но све што чиниш, чини у име Господње.

Господе преблаги, помози нам чинити добро, и добрим побеђивати у име Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
12.07.2020.

Свети апостоли Петар и Павле - ПЕТРОВДАН

Свети апостол Петар

Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници.Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле 

Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Тропар (глас 4):

Апостолов первопрестолници и всељенија учитељије, владику всјех молите мир всељењеј даровати, и душам нашим велију милост.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани —
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки — свет обогатише,
Узници и слуге — сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више —
Апостоли смрћу царство задобише.

РАСУЂИВАЊЕ

Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узви-сили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса“ факирска личе на животворна чудеса хришћанска.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење слепога Вартимеја (Мк. 10, 46) и то:
1. како Вартимеј мољаше Господа: помилуј ме!
2. како Господ рече: прогледај! и прогледа,
3. како реч Господња и мојој слепој души може дати вид, ако се молим.

БЕСЕДА

о страху Божјем

Проведите вријеме својега живљења са страхом (I Пет. 1, 17)

Ово су речи великог апостола Петра, речи које имају двојну потврду: небесно надахнуће и сопствено искуство. По небесном надахнућу прости рибар Петар постао је учитељ народа, стуб вере, силан чудотворац. По сопственом искуству он је сазнао, да је сва његова мудрост и сила од Бога, и да отуда треба имати у себи страх Божји. Никакав други страх него страх Божји.

Луд се страши само онда када муња севне и гром пукне, а мудар се страши од Бога сваки дан и сваки час. Творац муње и грома страшнији је од обојега, а Он се не појављује пред тобом с времена на време, као муња и гром, него непрестано је пред тобом, и не одмиче се од тебе. Зато није довољно само с времена на време имати страх Божји, него страхом Божјим треба дисати. Страх Божји је озон у загушљивој атмосфери душе наше. Тај озон доноси чистоту, и лакоћу, и благоухани мирис, здравље. Док год се није утврдио у страху Божјем, Петар је био само Петар а не апостол, и јунак, и учитељ народа, и чудотворац.

О браћо моја, да се не веселимо пре жетве. Овај живот наш није жетва но сетва, и труд, и зној и страх. Ратар живи у страху све док не сабере плодове с њиве. Оставимо и ми весеље за дан жетве, а сад је време труду и страху. Да ли ћу бити спасен? То питање треба свакога од нас да мучи онако исто као што ратара мучи питање: да ли ћу пожњети плод од труда мога на њиви? Сваки дан ратар се труди и страхује. Трудимо се и ми и страхујмо све вријеме свога живљења на земљи.

О Господе страшни и силни, одржи нас у страху Твоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
11.07.2020.

Пренос моштију Св. бесребреника Кира и Јована; Преп. Сенуфије Заставоносац; Преп. Павле Лекар; Св. новомуч. Дабробосанских и Милешевских

Пренос моштију св. бесребреника Кира и Јована

Ови свети мученици празнују се (31. јануара). Под тим датумом и описано је њихово житије и страдање. А 28. јуна празнује се пренос њихових моштију из Канопоса у Манутин и многобројна чудеса, која се догодише од њихових моштију. Свети Кирил, патријарх александријски, мољаше се приљежно Богу, да уништи идолско нечестије у месту Манутину, где беше идолски храм и где владаше сила демонска. Тада се јави патријарху ангел Божји и рече му, да ће Манутин бити очишћен од нечистија, ако он пренесе на то место мошти светих Кира и Јована. Патријарх то одмах и учини: пренесе чесне мошти мученика у Манутин и сагради тамо цркву у име светих Кира и Јована. Од моштију ових мученика исцели се од шкрофула Амоније, син александријског градоначелника Јулијана; неки Теодор од слепила; Исидор од Мајума излечи се од труљења црне џигерице; жена Теодора од отрованости; неки Евгеније од водене болести, као и многи други од других болести и мука. Све се ово догодило 412. године.

Тропар (глас 5):

Као необориву стену даровао си нам чудеса Твојих светих мученика, Христе Боже. Њиховим молитвама саборе безбожника разори, скиптре царства оснажи, као Једини Благ и Човекољубив.

Преподобни Сенуфије Заставоносац

Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха Теофила и цара Теодосија Великог. Назван Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат, цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан.

Преподобни Павле Лекар

Родом Коринћанин. После школовања повуче се у манастир и постане инок. Велику борбу имаше с нечистим духом блуда. Па када га силом крсном отера од себе, али дух му устроји пакост на тај начин што напусти неку развратну жену да каже, да је родила дете с Павлом. Тада га јеретици извукоше из манастира, дадоше му дете у руке и тераху га по граду, да га свет пљује. А детету беше само неколико дана. Помоли се свети Павле приљежно Богу и рече народу: „Ево, нека само дете каже, ко му је отац!“ И дете пружи руку из пелена, показа на неког ковача и рече: „Овај је мој отац, а не Павле монах!“ Постидеше се противници Павлови, и Павлу Бог даде лечебну моћ велику, тако да кад стављаше руке своје на болеснике, болесници оздрављаху. У старости мирно се упокоји угодивши Богу животом својим на земљи. Живео у VIII веку.

Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана.
Светеномученик Петар, митрополит Дабробосански
Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.
Исповедник Варнава, епископ Хвостански
Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.
Преподобномученици Житомислићки
Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.
Свештеномученик Момчило Челебићки
Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.
Свештеномученик Добросав Доњевакуфски
Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче
Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.
Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче
Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.
Свештеномученик Јован Возућки
Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.
Исповедник Божидар Биљешевски
Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година.
Свештеномученик Богдан Сарајевски
Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.
Свештеномученик Трифун Илијашки
Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године.
Свештеномученик Велимир Кошутички
Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.
Свештеномученик Божидар Которски
Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.
Свештеномученик Миладин Биљешевски
Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.
Свештеномученик Марко Купрески
Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.
Свештеномученик Димитрије Никшићки
Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.
Свештеномученик Будимир Добрунски
Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године.
Свештеномученик Реља Блажујски
Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.
Исповедник Лазар Арадски
Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године.
Свештеномученик Саво Брезански
Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.
Свештеномученик Саво Сарајевски
Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године.
Свештеномученик Милорад Илинобрдски
Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године.
Свештеномученик Ратомир Дубочки
Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Михаило Прибојски
Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године.
Свештеномученик Душан Бучевски
Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима.
Свештеномученик Добросав Сјеверински
Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.
Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски
Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године.
Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки
Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.
Свештеномученик Андрија Пљеваљски
Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.
Свештеномученик Слободан Пљеваљски
Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ, ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР СИМО БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИРКО СТОЈИСАВЉЕВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН БАЊАЦ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР ВУКОСАВ МИЛАНОВИЋ, ПРОТОПРЕЗВИТЕР МИЛАН ПОПОВИЋ, ПРЕЗВИТЕР РОДОЉУБ САМАРЏИЋ и СВЕШТЕНИК ДАМЈАН ШТРБАЦ.

Сенуфије старац у пустињи пости,
Бестрасно му тело, као сухе кости,
Но ко вода негда из камена суха.
Благодат из њега тече Светог Духа:
У мртвеном телу силан дух се крије
To зачуо славни цар Теодосије,
Па кад цар хоћаше на војну да пође.
Поручи да старац Сенуфије дође.
Да благослов даде, да цар скруши врага.
Обећа му царе многобројна блага.
Ударише сузе старцу Сенуфију,
Отпоруку шаље цар Теодосију,
Да не ‘може доћи, далеки су пути,
И молитву не сме бригама да мути.
Захваљује цару на свакоме дару
И расу му шаље, калуђерску, cтapy.
Још уз расу шаље и штап један стари,
To цару бејаху од инока дари!
Нек штап узме царе, и расу обуче,
Па ће све душмане у рату да туче.
Ко инок обучен цар на војну пође —
Победилац славан он са војне дође.
Стуб победни царе у граду направи.
На врх стуба свој лик ко инока стави,
Да свет памти веру цар Теодосија
И чудесну силу светог Сенуфија.

РАСУЂИВАЊЕ

Протестанти су одрекли Богу чудотворство кроз материјалне ствари. Они су мислили тиме да одухове хришћанску веру, међутим су је баш тиме и осиромашили и онаказили. Они су одрекли дејство Божје моћи кроз иконе, кроз мошти светитељске, кроз крст, па најзад, неки од њих, и кроз Причешће. Ако би ишли доследно тим наопаким путем, они би морали одрећи и чудеса, која су се догодила од живога тела Господа Исуса, јер и тело Његово је било материјално; исто тако и чудеса од додира руку апостолских и светитељских, јер и те руке су материјалне, a да и не говоримо o жезлу Мојсејевом, o ризи и појасу Пресвете Богородице, o убрусу апостола Павла итд. У том свом одрицању протестанти стоје у опреци са целом старом црквом. Ево једног од хиљаде и хиљаде доказа, да Бог дејствује кроз ствари, нарочито онда кад хоће да прослави Своје светитеље: у Александрији подигнут је био високи стуб са статуом цара Теодосија у монашкој хаљини и са монашким штапом у руци за спомен цареве победе коју је цар, одевен у расу св. Сенуфија и са његовим штапом у рукама, однео над непријатељем. Кад Бог хоће, онда и једна хаљина светитељска побеђује силне војске неверничке. Ко сме ограничи-ти дејство и начине дејства моћи свесилнога Бога?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење десеторице губавих (Лк. 17, 12) и то:
1. како Господ моћном речју исцели десет губавих људи, који га мољаху,
2. како и мене, духовно и морално губавог, Господ може исцелити, ако My вапијем.

БЕСЕДА

о светости

По свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу (I Пет. 1, 15)

Светост је, браћо, врлина што обухвата све остале врлине. Отуда је и светитељ, браћо, човек украшен свима врлинама. Јер ако је човек један молитвен а није милосрдан, не може се назвати светим. Или ако неко трпи, али без вере и наде — не спада у светитеље. Или ако је неко веома милосрдан, но без вере у Бога — ваистину такав се не броји у светитеље. Светитељ је савршен човек, онакав какав је био Адам у Рају; или још боље: онакав какав је био Нови Адам, Господ Исус Христос. Ово је Светац над свецима. Ово је сејач светости на земљи и однеговач светитеља у историји. Он нас је позвао у достојанство светитеља. Он нам је показао пример правог светитеља. Он је прототип светитеља, као што је Он и праобраз човека. Прави човек, браћо, и не значи друго него светитељ. Светитељ и човек — то је једно исто. Он нам је показао, шта значи бити човек или шта значи бити светитељ. А апостол Његов, Петар, заповеда нам: будите свети у свему живљењу! Светац није светац једним делом живота него целим животом. У сваком делу и делићу нашег живота морамо бити свети, да бисмо се убројали у свете, то јест у људе, по прототипу светитеља и праобразу човека, Господу Исусу Христу. Господе свесвети, Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
10.07.2020.

Преп. Сампсон Странопримац; Св. Севир; Св. Јоана Мироносица

Преподобни Сампсон Странопримац

Овај светитељ би рођен од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: „О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска“. Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Тропар (глас 8):

У трпљењу твоме стекао си награду твоју, преподобни оче, непрестано пребивајући у молитвама, заволевши убоге и њима помажући. Моли се Христу Богу Сампсоне милостиви и блажени, да спасе душе наше.

Свети Севир, презвитер

Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро.Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Север исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

Света Јоана Мироносица

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

Кад мртвац оживе, питаху га људи:
Реци где си био? и ко те пробуди?
Био сам у месту страха и ужаса.
У друштву црнаца вукова и паса,
У дубини пуној нечистоће сваке,
У безданој тмини без иједне зраке.
И када ми очај душу сву обузе
Неки светли млади за руку ме узе.
Тада хладне струје дубином хукнуше
И псоглави црни на мене рукнуше:
— Наш је овај, наш је! Куд га водиш сада?
Зар га не познајеш, грађанина Ада?
На то ангел рече: Севир за њег моли!
И ја га одводим пo Господњој вољи.
Још један пут мора у тело да следи,
Гле, Севир га тражи, да га исповеди!
Да га исповеди и да га причести.
Одбите се војске злобе и обести!
Тако ангел рече, па полете са мном
По хладноме Аду, по бездану тамном.
Док на светлост стиже. и до тела мога.
To je историја мене умрлога.
O какво је благо — исповеђен бити
И причешћен у свет бесмртни ступити!

РАСУЂИВАЊЕ

Нико није глуп осим онога ко не може да види своје грехе и туђе врлине; нико није просвећен осим онога ко може да види и призна своје грехе и туђе врлине. Оне, који проналазе само туђе мане и њих критикују. Златоуст сравњује са мухама, што падају на туђе ране (не да их залече но да их више разједу и затрују). „Бог нас је послао овде на епитимију“, то су речи блаженог Теофила Кијевског (t 1853). Онај ко зна и осећа да је на епитимији, зароњава се у молчање и размишљање o свом сопственом греху, који га је довео на епитимију. Још је овај исти блажени рекао: „Оплакивати и грехе својих ближњих — без тога се ниједно створење људско неће спасити.“ Оплакивати или објављивати — како пише, сине мој? Код блаженог Теофила пише: оплакивати, a код сатане објављивати. A за себе је Теофил на самрти оставио овај завет братији: „Сећајте се смрдљивог Теофила!“ To je аманет најсветијег људског бића у Кијеву 1853. године.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцелење човека од дебеле, водене, болести (Лк. 14, 2) и то:
1. како се Господ дохвати човека са дебелом болешћу, и овај оздрави и овде дома,
2. како је душа моја — будући под теретом телољубља — под теретом дебеле, или водене, болести,
3. како Господ може једним додиром исцелити дебелост душе моје и ослободити је од сувишног терета страсне влаге.

БЕСЕДА

о високом заклону
Ко се у Господа узда, биће у високом заклону (Приче Сол. 29, 25)

У заклону је Господњем праведник, у заклону високом: вода до њега неће допрети нити ће га потоп удавити. Ни Ноја потоп није удавио, јер Ноју је Господ био заклон високи.
Но има, браћо, један потоп гори од потопа воденог, то је потоп страсти. Кад се страсти разгоре, кад се задиме и зацрне, кад пусте и разлију унаокруг смрадове своје — где ће човек побећи, и ко ће га спасти? Једино под руку Господа, једино у заклон Његов, заклон високи. Потоп страсти појурио је био за Давидом, но он је побегао и склонио се под руку Господњу, у заклону високом спасао се од огња, од дима и смрада гонећих страсти.
Ни од једног потопа не спасава човек — спасава само Бог. Бог је Господар облака и укротитељ страсти. Он је ваистину високи заклон. Прибегнимо к Њему, и сакријмо се под скут Његов. Пас се показује лав према просјаку а као празна врећа пред ногама господаревим.
Господе Свевишњи, што седиш на високом престолу, Ти си нам заклон високи. Буди нам милостив Створитељу наш, и пружи нам руку, да се уздигнемо до заклона Твога. Спаси нас вода плахих, што јуре да нас потопе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
09.07.2020.

Преп. Давид Солунски; Празник иконе Тихфинске; Празник иконе Одигитрије; Празник Богородичине иконе Лидске

Преподобни Давид Солунски

Преподобни Давид родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Давиде, радује се дух твој.

Празник иконе Тихфинске

Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

Празник иконе Одигитрије

Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба,лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке

Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

Икону Лидску Богоматере
Патријарх Герман, заточеник вере,
Испосла папи из Цариграда
Кад за иконе исток пострада.
Икона пође по врху воде.
Бржа но броди што морем броде,
Лакша од воде и од зефира.
Врхом таласа, воду не дира.
Дуго икона у Риму оста,
Доста времена, година доста,
Све док цареви иконоборни
Од борбе c Христом сташе уморни
A кад мир златни Исток позлати
Икона Лидска дома се врати,
Лакша од воде и од зефира
Врхом таласа, воду не дира,
Две престонице. две мученице,
Познаше силу Богородице,
Силу пречудну Лидске иконе
Што мртве диже и лечи болне.

РАСУЂИВАЊЕ

Покајање је неопходно за хришћанина непрестано, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“, говори св. Марко Подвижник, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја, па ћe и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем a игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13, 11) и то:
1. како Господ метну руку на жену згрчену, и жена се исправи,
2. како је и душа моја као жена згрчена, и к земљи искривљена,
3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена.

БЕСЕДА

о страху безбожника
Бјеже безбожници кад их нико не гони, а праведници су као лавићи без страха (Приче Сол. 28, 1)

И сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне, безбожник мисли: осветник.долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. О браћо моја, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха, грех од ђавола, а ђаво је отац сваке лажи.
Страх је први плод греха. Кад Адам сагреши, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну, он рече: чух глас твој, па се поплаших (Пост. 3, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег, но, напротив, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши, поплаши се!
А праведници су као лавићи без страха. Без греха, без страха. Без греха, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници, само праведници.
О Господе безгрешни, спаси нас од празнога страха, но пре тога сачувај нас од греха, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
08.07.2020.

Св. преподобномуч. Февронија; Препо. Дионисије

Света преподобномученица Февронија

Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља – тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Февронија, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Преподобни Дионисије

Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.

Февронија дева Христа исповеда
Стојећи пред судом, крвава и бледа.
Февронија млада ко палмова грана.
Од краснога плода грана отежана,
Па Селину збори: „Ја женика имам.
И никакве части од тебе не примам,
Христос моја слава, Христос моја дика.
O да красна лика мојега Женика!
Сеци, сеци ноге — пут су превалиле!
Сеци, сеци руке — посо су свршиле!
Сеци, сеци језик — срцем ћу сe молит!
Крши, крши уста — срцем ћy говорит!
Шибај, дроби, тело — нашто ћe ми тело?
Лепше ми је Женик спремио одело.
Нa небеси горе међ многим светима,
У сладосном Рају међу ангелима.
Када ја отидем, не мисли, Селине,
Да ће јед живота твога да угине.
Но чуј ме и памти: гле, дана истога
Скупа ћемо поћи пред Бога Живога:
Ти као мучитељ — ја мучена тобом,
Свак ће своја дела да понесе собом.

РАСУЂИВАЊЕ

„Ко жели отклонити од себе будуће беде, мора c радошћу подносити садашње“. рекао је Марко Подвижник. За велику беду сматрају људи клевету; и мало је оних који ову беду подносе без роптања. O красни плоде благодушно поднесене напасти! Напаст нам се даје за добру духовну трговину, a ми пропуштамо прилику остајући празни на пазару. Гле, и Атанасије, и Василије, и Златоуст, и Макарије, и Сисоје, и хиљаде других следбеника Најоклеветанијег били су оклеветани. Но Бог, који све устројава на наше спасење, тако је устројио био, да на трњу клевете никну мирисне руже славе за све оклеветане ради имена Његовог. Да није био оклеветан, зар би Стефан видео небо отворено и славу Божју на небу? И клевета на Јосифа целомудреног није ли послужила на још већу славу његову?

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесни риболов на дубини (Лк. 5, 4) и то:
1. Како апостоли одоше на дубину и c благословом Господа уловише препуно рибе,
2. како сам ја празан и гладан док стојим у плићини чула и ту ловим силу и мудрост,
3. како треба да пођем на дубину духовну, c благословом Господа, и тамо уловим добар лов.

БЕСЕДА

о данашњем и сутрашњем дану
Не хвали се сјутрашњим даном јер не знаш шта ће дан донијети (Приче Сол. 27, 1)

Да се не хвалимо, браћо, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт, и Он њима располаже. Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико, дакле, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се сутра окружена црним демонима у митарствима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.
Место да се хвалимо даном сутрашњим, боље да се молимо Богу да нам да хлеб наш насушни данас. Можда нам је данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никакве добра, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога.
Господе праведни, сагори безумну сујету у нама. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
07.07.2020.

Ивањдан

На данашњи празник рођења Светог Јована пророка, претече и крститеља Господњег, литургију је служио протојереј Драган Радовановић…

Прочитај више
07.07.2020.

Рођење Св.г Јована Крститеља - ИВАЊДАН; Св. Никита; Св. муч. Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег

На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).

Тропар (глас 4):

Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја.

Свети Никита, епископ ремесијански

Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор“. Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.

Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин

Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.

Чудом Божјим Јован у свет дође,
Ка ‘но Исак Сарин и Аврамов,
Чудом Божјим оста у животу
Од крвава ножа Иродова
Нож промаши младенца Јована,
Нe промаши оца Јованова:
Чудом Божјим Јован у пустињи
Одржи се тридесет година,
Слуги божјем — ангели пастири,
Сиротану — ангели чувари!
Расте Јован — јагње умиљато,
Да Јагњету Божијем послужи,
Да дан бео пре сунца објави,
Непознатог позна и прослави.
Завршетак великих пророка
И почетак Божјих апостола.
Ко Илија c Богом разговара
Ко апостол и љуби и кара,
Син чудесан првосвештеника,
Брат првенац Божјих мученика.

РАСУЂИВАЊЕ

Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима… И ово“, додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања).“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то:
1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост,
2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа.

БЕСЕДА

против злурадости
Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Сол. 24, 17)

Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?
Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца,
Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом.
О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
06.07.2020.

Св. муч. Агрипина; Св. муч. Евстохије, Гај и други; Владимирска икона Мајке Божје

Света мученица Агрипина

Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Агрипина, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима

Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.

Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске

Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.Тропар (глас 4):

Данас је светло украшен славни град Москва, који је као сунчеве зраке примио, владичице, чудотворну твоју икону. Ка њој сада ми прилазимо, и молимо те, зовући овако: О, величанствена владичице Богородице! Моли се из тебе оваплоћеном Христу Богу, да избави град овај, и све градове и крајеве хришћанске неоштећене од свих напасти вражијих, и спасе душе наше, као Милосрдан.

Повест о покајању Теофила

Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.Агрипина, чистија од крина.

Обручница Божијега Cинa,
Светлија joj душа од пламена,
A тврђа joj вера од камена.
Под шибом сe Господу мољаше.
У ранама псалме псалмоваше,
Свим прашташе, све благосиљаше,
Ко стуб крвав на суду стајаше.
Кад joj кости беху сакрушене.
Ангел сиђе — ране залечене!
Нo кад нове муке налегоше,
Агритшу силе издадоше,
Агрипина дух Богу предаде,
Душа оде, a тело остаде.
Свете мошти свете Агрипине
Одбрана су земље Сицилије.
Лекарство су невољних и болних
A заштита од хорди убојних.
Молитвама свете Агрипине
Нека и нас многа беда мине.

РАСУЂИВАЊЕ

Незлобиво трпљење — то је трпљење хришћанско; a трпљење c немоћном злобом не разликује се много од освете. Светитељи наши велики су у свакој добродетељи јеванђелској, но o како су велики и величанствени у незлобивом трвљењу! Ваљда нам се они чине у тој добродетељи највећи зато што смо ми у њој најмањи. Када оци пустињски беху једном окружили Јована Колова да чују поуку, добаци неки завидљивац: „Твој сусед, Јоване, пун је отрова!“, на што незлобиви Јован одмах одврати: „To си ти рекао видећи само спољашњост, a шта ли би тек рекао, кад би видео унутрашњост?“ A кад су св. Кипријана, еп. картагенског, извели на посечење, он нареди да после његове смрти даду џелату његовом за труд 25 златника.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно исцељење Захаријино од немила (Лк. 1, 64) и то:
1. како Захарија онеми због неверовања ангелу Божјем,
2. како проговори чим испуни заповест ангелску (Лк. 1, 63),
3. како ће и од моје душе отпасти немило, чим почнем испуњавати заповести Божје, и како ће душа моја бити пуна словесности и мудрости по Богу.

БЕСЕДА

о томе како не треба завидети грешницима
Не завиди злијем људима (Приче Сол. 24, 1)

Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе. Губа је болести тела, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех.
Завиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш, да ли си праведан, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш, онда ниси праведник; ако ли не завидиш — онда се радуј, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника, и знајући, сажаљева га — а не завиди му. И праведник познаје болест греха, језовиту и смртоносну, па не завиди грешнику но сажаљева га.
О Господе добри и сажаљиви, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
05.07.2020.

Свештеномуч. Јевсевије; Св. муч. Зинон и Зина

Свети свештеномученик Јевсевије

Свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски. Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јевсевије: Моли Христа Бога да спасе душе наше

Свети мученик Зинон и Зина

Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.

Црква никад није без пастира,
Ни без мука нити без јунака.
Кад мач оштри севну голијатски,
Отпор даде пастир Самосатски,
Јевсевије, и c њим Мелетије,
Ко две звезде — трећа: Пелагије.
Православља светог ревнитељи,
Цркве Божје славни светитељи.
Мука беше тада за хришћане,
Љута мука са обадве стране,
C једне стране бесни јеретици,
C друге стране цари безумници.
Тешко беше душу сачувати
И истину Божју одстојати,
Против лажи и против насиља.
Сред корова мало би босиља,
Мало, мало смиља и ковиља!
Три јерарха — три мирисна цвета.
Доста меда за сав отров света.
Јевсевије ко ревнитељ поче
И свој живот ко мученик доче.
Јевсевије првосвештениче,
Благослови, Божји угодниче!

РАСУЂИВАЊЕ

Зашто Господ благи попушта на истиниту веру нападе и муке, док јересима и незнабоштву допушта наслађивање спокојством? „Зашто?“ пита се и св. Јован Златоусти, и одмах одговара: ,.3ато, да бити познао слабост њину (тј. јереси и незнабоштва), када видиш да се оне и без узнемиравања саме од себе распадају, и да би се убедио у силу вере, која трпи беде, па чак и кроз противнике своје умножава се.“ „Споримо ли, дакле, c незнабошцима или c бедним Јудејцима, довољно је истаћи за доказ божанствене силе то што вера (хришћанска), подвргавана безбројним борбама, одржала је победу“ чак и када је цео свет стајао против ње. A св. Исак Сирин говори: „Чудна љубав Божја према човеку познаје се, када је човек у бедама, што разоравају надежду његову. Овде Бог показује силу своју a спасење његово. Јер никада човек не познаје силе Божје у покоју и слободи.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно онемљење првосвештеника Захарије (Лк. L 20) и то:
1. како Захарија не поверова ангелу Божјем, да стара утроба његове жене може зачети и родити, и како због тога онеми, по речи ангелској,
2. како сам и ја као немилом ударен, кад не могу довољно да говорим o чудесима Божјим, јер ми је вера малена.

БЕСЕДА

о томе како се лењивац изговара
Ленивац говори: лав је на пољу (Приче Сол. 22, 13).

Да би оправдао своју леност, лењивац истиче тешкоће и препреке некоме послу, и увеличава их преко сваке мере. Ако му смета један човек, он ће рећи, да му смета цело село; ако шушти лишће, он ће правдати, да не може на посао због буре; ако је пред кућом зец, он ће рећи — лав! Само да не изађе из куће, и само да одложи посао.
Лењост је сасвим супротна природи човековој, Природа је човекова делателна: она тражи да послује, да ради, да зида. Леност је поуздан знак изнакажености природе код једног човека. Да је леност страшан порок, јасно је из тога, што један делателан човек никад не завиди лењивцу, док лењивац завиди делателном; исто онако као што трезвен човек не завиди пијанцу. док пијанац завиди трезвеном човеку.
О Господе, Створитељу сведелателни, спаси нас од тупе и порочне лењивости, којом се ми удаљујемо од природе своје првосаздане, од образа и подобија Твога, Владико свих твари! Надахни нас Духом Твојим Светим, сведвижним и радостотворним. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више
04.07.2020.

Св. муч. Јулијан Тарсанин; Преп. Јулије и Јулијан; Св. муч. Арчил II; Св. муч. Луарсаб II

Свети мученик Јулијан Тарсанин

Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарсу Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. „Из уста мученика“, рекао је Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака“. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара“. Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

Преподобни Јулије и Јулијан

Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у Господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.

Свети мученик Арчил II, цар грузињски

Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.

Свети мученик Луарсаб II, књаз карталински у Грузији

И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.


Кад Јулије и брат му Јулијан
Саградише Богу Свевишњему
Деведест и девету цркву,
Тад Јулијан гробницу сагради
За свог брата свештеног Јулија,
Па кад брату гробницу показа,
Јулије му кротко говораше:
– Припремај се, мој брате рођени,
Гроб је овај за тебе саграђен,
Припремај се да пред Бога пођеш,
Пре твог брата, грешнога Јулија.
A Јулију Бог је одредио
Саградити још и стоту цркву
На острву неком усамљеном.
Како рече преславни Јулије,
Како рече, онако сe cтeчe,
Пре старијег млађи брат се смири,
A старији сто цркви намири,
Па кад стоту на острву сазда,
Тад се и он у вечност пресели.

РАСУЂИВАЊЕ
Кад човек почне да се вежба у ћутању, ћутање му изгледа ниже од говора; но када се извежба у ћутању, онда зна да је говор нижи од ћутања. Рекао монах св. Сисоју: „Ја бих хтео да сачувам срце моје, али не могу“, на што му старац одговори: „Како можемо ми сачувати срце, кад капија срца нашег – језик – стоји отворена?“
Упитали једанпут Харилеуса, синовца Ликургова, зашто је стриц његов издао тако мало закона. Он одговори: „Јер не треба много закона онима који много не говоре.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење слепог Вартимеја (Мк 10, 46) и
то:
1. како Вартимеј c вером вапије ка Господу за исцељење, и како га Господ исцељује,
2. како и ја седим слеп душом крај пута, којим Господ пролази, и ако вапијем к Њему, исцелиће ме.

БЕСЕДА
о сејању и жетви
Ко сије безакоње, жњеће муку. (Приче Сол 22, 8)
Ако чиниш безакоње, може те мука и обићи онога дана, када чиниш безакоње, но она је чула глас безакоња, и доћи ће неизоставно у свој дан.
Понеко сејање је слатко, и понека је жетва горка. Понеко сејање личи на живот, но плод и жетва су му смрт.
Пази и научи се из Светога Писма:
Ева посеја безакоње кроз непослушност, и снађе је мука порођајна.
Каин посеја безакоње кроз братоубиство, и снађе га мука бесаног лутања по земљи.
Содом и Гомор посејаше безакоње, и пожњеше муку грозне смрти.
Синови Илије првосвештеника посејаше безакоње, јер чињаху скверну покрај Ковчега Завета, и пожњеше муку, јер горко изгубише живот у боју.
Сети се Саула, његовог безакоња и његове муке. Па се сети Ахава и Језавеље. Па се сети Ирода и Јуде. Па се сети дана данашњега, и дана јучерашњега, и дана прекјучерашњега, и свакога прошлог дана, и ослушни речи свакога дана: ко сије безакоње, жњеће муку! Има ли села на свету, коме ова наука није пред очи постављена? Има ли крова, који под собом не скрива такву науку? Има ли и једног живог човека, који се није осведочио у ову науку на живим примерима око себе?
О Господе Премудри, кад не бисмо знали вољу Твоју, мање бисмо одговарали. Но кад си нам дао да је знамо, Премилостиви, додај нам силе да је и извршујемо кроз све дане живота нашег: Теби слава и хвала вавек. Амин

Прочитај више
03.07.2020.

Свештеномуч. Методије; Св. муч. Аристокл, Димитријан и Атанасије; Препод. Наум Охридски; Св. Калист I; Св. Левкије; Блажени Студије

Свештеномученик Методије, епископ патарски

Из млада се посветио подвигу и као град на гори био виђен и позван на епископство у граду Патари Ликијској. Учен и красноречив архијереј, Методије је писао против јереси Оригенове. Његове „богодухновене речи као муња засијаше по свему свету“. Незнабошци се дигоше на њега, мучише га и посекоше у Халкиди Сиријској 311. године.

Свети мученици Аристокл, Димитријан и Атанасије

Аристокл би свештеник саборне цркве у граду Тамасу на Кипру и провођаше богоугодан живот. Због његове велике ревности к вери удостоји се гласа с неба, да иде у Саламину Кипарску и прими венац мучеништва. Њему се придружише Димитријан ђакон и Атанасије чтец. Дошавши у Саламину, ови Божји људи почеше проповедати Христа. Незнабошци их ухвате и после истјазања Аристокла мачем посеку, а Димитријана и Атанасија у огњу спале 306. године.

Преподобни Наум Охридски

Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.

Свети Калист I, патријарх цариградски

Као ученик Григорија Синаита подвизавао се на Атону у скиту Магулу код Филотејског манастира пуних двадесет осам година. Ту је он саградио доцније обитељ светог Маманта. Буде изабран за патријарха цариградског 1350. године. После четири године удаљи се с престола патријаршког поново у Свету Гору. Но у време цара Јована Палеолога поново буде враћен на престо, где као патријарх остане до смрти. Упокојио се 1368. године на путу за Серез, куда је ходио царици српској Јелени, да иште помоћ против Турака. У друштву са Игњатијем саставио красно руководство за подвижнике. Осим тога написао житије светог Григорија Синаита и светог Теодосија Трновског, као и многобројне беседе. Интересантно је споменути, како је свети Максим Капсокаливит прорекао смрт патријарху Калисту. На путу за Србију Калист удари на Свету Гору. Видећи га, свети Максим рече: „Овај старац неће више видети своје пастве, јер позади њега чује се надгробно пјеније: блажени непорочни в пути“.

Свети Левкије, епископ врунтисиопољски, у Италији

Рођен у Александрији и рано ступио у манастир. Удостојио се великих откровења и моћне благодати, тако да је и мртве васкрсавао и демоне из људи изгонио. Био најпре епископ у Александрији, па по заповести с неба пређе у Италију у незнабожачки град Врунтисиопољ, који сав покрсти и у коме сагради храм Богоматери. По многом и успешном труду преселио се у вечност у време цара Теодосија II, у V веку.

Блажени Студије

Знаменити патриције и конзул у Цариграду. Основао близу Златних Врата цркву светог Јована Претече и манастир, прозват по њему Студијски. Овај манастир је постао знаменит по многим славним мужевима, духовницима, подвижницима и за веру страдалницима, од којих је најпознатији свети Теодор Студит. Латински крстоносци разорили су ову обитељ 1204. године, но обнови је цар Константин Палеолог Порфирородни 1293. године. На том месту сада се налази турска џамија.


– Левкије, Левкије, срца убељена.
У Књизи Живота блаженог имена,
Спомен ћe ти вечни на небеси бити
A на земљи црква тебе ћe славити!
Такав глас Левкије c небеса услиша
И мир благоухан срце му утиша.
На Левкија светог враг се црни диже
Но Левкије на њег крстом се подиже.
Вражијим стрелама он се не ујазви
Но сву вражју силу силом Божјом разби.
Бог му силу даде, доброме пастиру,
Те сачува стадо у грешном Мисиру.
Још основа цркву у Врунтисјопољу
И научи људе штитит’ Божју вољу.
Народ крсти многи и велможе славне,
Све обасја лучем вере православне.
Чудесима својим цео свет задиви,
Пa Господу оде – венац славе прими.

РАСУЂИВАЊЕ
Св. Кипријан пише o бесмрћу: „Кад би неки знаменит човек теби нешто обећао, ти би поверовао његовом обећању и не би ни помислио, да ће те обманути онај који је вазда веран својој речи. Но гле, вероломниче, теби говори сам Бог, и ти се са сумњом колебаш! Бог је теби обећао бесмрће по исходу из овог света, и ти дрско сумњаш у то обећање! To значи: сасвим не познавати Бога, значи: неверовањем вређати Христа Господа и Учитеља.“ O како је силна вера у светитеља Божјих! И како јасна и разумна и добро образложена простим но силним примерима! Несвети не сумњају зато што су тобож разумнији, него зато што су несвети. Светији Човек је увек разумнији, јер у чистом огледалу свога срца види истину.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно усахнуће неплодне смокве (Матеј 21, 19) и то:
1. како Господ прокле смокву са много лишћа a без плода, и смоква усахну,
2. како је и мој живот са много лишћа – телесне бриге, жеље, мисли – a без духовног плода, те може доћи под исто проклетство, ако се не поправим.

БЕСЕДА
о томе како је наше спасење у рукама Божјим
Коњ се спрема за дан боја, али је у Господа спасење. (Приче Сол. 27, 31) Ми смо дужни да се припремимо, но од Бога зависи наш успех. Сва наша припрема само је као предлог Богу, али не одлучује припрема но Бог. Зато мудро народ каже по опиту своме: човек предлаже а Бог располаже.
Војниче Христов, опремај ум свој као доброг коња, оружај срце своје врлинама, челичи вољу своју подвизима, али знај – да је спасење у Господа.
Орачу Христов, ори и преоравај душу своју, сеј добро семе јеванђељско у њу сваки дан, плеви њиву душе своје од корова, стражи над њом, али знај – да је спасење у Господа.
Трговче Христов, вежбај се сваки дан у доброј трговини, мењајући материјално за духовно, и земаљско за небесно, и смртно за бесмртно, али знај – да је спасење у Господа.
Није помогао коњ фараону у Црвеном мору. Нити је помогло богатство Вавилону у дан расплате с Богом. Све може неко припремити, па ипак у одсудном часу све изгубити. Јер спасење није у припреми него у Господу. Зато су светитељи, мада најприправнији за Царство Божје, и на самртном часу уздисали не знајући, да ли ће бити примљени у Царство. О како су добро памтили они реч Господњу: кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге (Лк. 17, 10)!
Будимо спремни, браћо, за дан искушења, добро утегнути, и опасани, и наоружани, али не уздајмо се у своју спрему него у Господа.
О Господе Спаситељу наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Прочитај више