Свети Сава је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете. И дан данас Савин култ је изузетно поштован у српском народу, дан ђака и школараца, дан када дечица учествују на евхаристијском сабрању у свој пуноћи радости и наравно када се деле пакетићи. Традиција Светосавског сабрања је и ове године у Вазнесењској цркви у Београду обележена Литургијским сабрањем у препуном храму Савине дечице и парохијана. Братству храма Вазнесења Господњег које је служило Свету Литургију, на челу са оцем Арсенијем Арсенијевићем прикључио се и отац Арсеније из Мексика.

Духовно-историјски значај Савине личности

Отац Арсеније старешина храма Вазнесења Господњег, беседио је о значају личности Светог Саве за српски народ и Цркву, о његовом животу и подвигу, али и љубави коју је Сава имао за свој народ. Након Литургије, деца су наравно обележила овај догађај рецитацијама и песмама. Пакетићи који су подељени су изазвали посебно одушевљење код најмлађих.
„Свети Сава је оставио у наслеђе свом народу привилегију Божијег усиновљења, и то треба свагда да имамо на уму, да смо удостојени једног наслеђа овакве врсте, које треба да нас подстакне да разгоримо у нашим душама подвиг Светосавске љубави, према свом роду, Цркви, али и сваком бићу у овим тешким тренутцима нашег постојања“…
Истакао је отац Арсеније завршавајући овим речима своју беседу…