Нећемо овом приликом ниста посебно рећи о овој књизи коју су већ многи коментарисали, све је речено а ништа није изречено, јер дубина истине је несагледива, али се по мало назире… Промоција књиге која је одржана у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду прошла је упечатљиво. Ауторка Зорица Зец је у потпуности пренела емоцију свог доживљаја на присутне. Како смо већ најавили поред ње је говорио господин Јово Бајић, Госпођа Оливера Миловановић, и протођакон Радомир Ракић. Аустријска новинарка која толико мрзи Србију, а тиме и њен идентитет који је садржан у Православљу, наилази на „злу срећу” да јој се муж крсти у православној Цркви, а касније се и монаши, и преко кога она открива лепоту и дубину српског, „мрског” народа о коме она сазнаје из дневника свог мужа, даље откријте сами…

ХРИШЋАНСТВО

…„Хришћани се не разликују од других људи ни по земљи, ни по језику ни по обичајима. Бораве на земљи али су грађани неба. Воле све а сви их прогоне. Не познају их а осуђују. Убијају их они васкрсавају. Сиромашни су а много богати, ничега немају, а у свему изобилују. Оцрњују их а поштење им сја , грде их а они благосиљају. Газе их они узвраћају чашћу, добротвори су а кажњавају их као злотворе. Мрзе их а ни сами не знају шта је томе узрок”…
Овакви цитати из дневника мужа младе новинарке су је натерали да се запита, а и окренули је да препозна лепоту која се пројавила из њих, обасјала њену душу, и она креће путем у наручје Бога..

„Ја нисам ни учитељ ни вођа, ја сам исповедник, ја стремим и трагам, и људима могу давати само истиниту повест, о ономе што је постало битним у моме једином животу”. Херман Хесе