Као људи Цркве, одлучили смо се за ову тему јер је веома широка и комплексна, и носи са собом многа питања почевши од догматских, онтолошких до чисто естетских. Гост вечери на предавању у сали парохијског дома Вазнесењске цркве у среду 16.10.2013. је био ђакон Душан Новаковић из Ваљева, који служи у манастиру Јовање код Ваљева, а и сам је завршио уметност и бави се тиме. Отац Арсеније је отворио предавање, рекавши да ова тема заслужује пажњу, јер данас наћи начин да се изрази православна реалност је јако тешко, због тога што нас све окружује, и информације које примамо су све само не православне. Наравно и да се подсетимо како су наши претци доживљавали свет око себе, како су га изражавали, и како су своју православну духовност преточили кроз боје, архитектуру, музику итд…

Започевши своје излагање отац Душан је говорио да када причамо о православној уметности, наравно сагледавамо је са становишта Православне Цркве, Светог Писма и отачког предања. Налазећи се у православном храму, човек непосредно стиче утисак духовног стваралаштва, било да се ради о сликарству, музици или било ком другом аспекту уметности. Дакле, ради се о духовном стваралаштву, и што је нај важније то стваралаштво је у служби богослужења, и носи са собом одређене специфичности, тако да је питање шта је уопште уметност неизбежно. Бог је први уметник, креатор света, и црквена уметност једноставно треба да се завршава у Богу. Западна уметност у свим својим облицима носи проблем антропоцентричности, неизбежно запада у безизлаз, јер се завршава човеком, и тиме губи свој онтолошки фундамент. Први векови уметности показују јасну разлику у односу на оно што видимо данас и што нам се приказује или намеће као православна уметност. Подсећајући да истинска православна уметност свој темељ чува у одлукама васељенских сабора, посебно 7-ог. који је одржан 787. године у Никеји. Говорећи о иконама нагласио је да је Оваплоћење суштински моменат којим част иконе прелази на онога ко је насликан на њој. Тиме она добија значај јер је и сам Бог постао човек. Неопходност таланата је наравно неопходан да би се човек бавио иконописом. Наши манастири представљају изврсну галерију православне уметности, тако да је естетика српског сликарства изнад естетике ренесансног сликарства Европе. „Ми се дивимо Ребранту, Ван Гогу и осталима, али за нас нема лепше иконе од иконе Андреја Рубљова Свете Тројице, која носи потпуни догматски садржај православног исповедања вере. При завршетку излагања отац Душан је рекао да ренесансни уметници кажу за Рубљова да је „Последњи блесак хеленског сликарског генија“, нагласивши да по њима византијска уметност копира античку, али да таква прича једноставно не може да прође. Чврста позадина иконе (дрвена или нека друга), која је својствена Православљу отеловљује онтолошку стабилност бића, али и упркос томе иконе Западне културе пројављују се као чудотворне, јер се пред њима људи моле живом вером, тако да рационални одговори за такве ствари не могу бити критеријум.

„Несрећни Ниче“ како га је звао Јустин Поповић, који заиста јесте био несретан како у својој философији тако и у свом постојању, је ипак рекао једну интересантну ствар: „Уметност нам је потребна да не би умрли од истине“. Ако сагледамо православну уметност чија сврха јесте израз реалне Божије стварности, признаћемо да лепота која је „видљиво сакривена“ у њој ипак јесте та која ће како каже Достојевски „спасти свет“ а у томе се заиста крије тајна…