Актуелност ове теме захтева један врло конкретан, упоран, ефикасан и отворен однос према данас искривљеној стварности и поремећеном односу вредности. Како и сами знамо Црква као установа која брине за сваку душу своје заједнице, али оне која не припада њој, хвата се у коштац са овим врло озбиљним проблемом, који захтева велики труд, како пастира, тако оболелих и оних који су у њиховом окружењу. Отац Александар Совиљ свештеник, мастер теологије са службом на ВМА у Београду, иначе бивши запослени у Специјалној болници за болести зависности у Београду познатијој установи као „Драјзерова“, упознао нас је у среду 30.10.2013. године са проблемом наркоманије у једном ширем аспекту како са медицинске, тако и са социјалне и пастирске стране. Излагање је почео захваливши се братству храма Светог Вазнесења Господњег у Београду на указаном поверењу. Укратко је изложио свој рад намењен за међународни конгрес здравствених радника који се баве проблемом наркоманије, који има за сврху упознавање са конкретним информацијама. Презентација је базирана на истраживањима које је сам радио док је био запослен у болници, истраживања адолесцентске популације младих злоупотребом ПАС (психо активних супстанци). Адолесценција као прелазни период кључни моменат, у формирању личности, носи разне ризике, јер је изложен утицајима фактора свих врста како спољашњих, тако и унутрашњих. СЗО је дала податке, у којима се каже да адолесценција траје негде до 19-те године, међутим данас није тако већ и у 30-тој години код неких људи се примећује велики степен незрелости, особа је везана, не завршен процес сепарације. Период адолесценције данас одвија се парадоксално, односно, психофизичко сазревање не прати социјално и емотивно и обратно. Не довршено емотивно и социјално сазревање, тачније преузимање улоге и одговорности како у оквиру породице тако и у оквиру личности младог човека је велики проблем. Патолошки образци понашања су веома присутни, а ти образци су веома прихваћени у друштву. Социјална компарација ( општа друштвена прихваћеност алкохола ), је веома присутна, и прате је разни стереотипи типа „једном наркоман увек наркоман“ итд. што није тачно. Отац Александар је нагласио да веома важну улогу поред Цркве, играју школа и друштво, у преузимању одговорности у формирању младог човека у здраву личност. Дефиниција овог проблема данас би гласила: Наркоманија је систематска, социјална, психолошка болест са тешким последицима, јер разара не само једну личност већ и сваки вид заједнице где други односно чланови фамилије итд. страдају заједно са оболелим. Предавање је завршено са констатацијом да проблем настаје у породици, односно у поремећеним односима. Имамо породице, где је у односима наизглед све у реду, али није тако. Црква као носилац неразрушиве, вечне и свеносеће љубави Божије, нуди једно решење које је веома просто, али носи и тешкоће у свом остварењу а то је литургијски живот. Такав начин живота прожет љубављу је носећи стуб на који се у души људској ослања свака немоћ и слабост. Литургијски живот, није само превентива у васпитању деце, већ и пут и спасење оних који су љубављу и милошћу Божијом, успели да се ослободе овог зла. У трибини која се отворила после излагања , отац Александар је одговарао на питања која се тичу породице, јер ради као и породични терапеут.

Личност је конкретна и обухвата и духовну и материјалну природу човекову. То је тајна оваплоћеног Бога који се родио у нама и постао свеносилац свих односа, духовних, материјалних, нематеријалних и трансцендентних вредности. А Бог се у нама рађа кроз подвиг и самопревазилажење природе, али подвиг који је прожет еросом према Богу и ближњима. Евхаристија је та преко које се Бог рађа у нама. Кападокијски оци су ти, који су дефинисали појам истинске здраве личности врло јасно и открили нам тајну коју Црква чува и којом живи..