Пред најмлађим читаоцима су тек неке од најстаријих повести, које са полуострва подно горе Атос кренуше у свет. Читаво полуострво и гору Атос људи зову Светом Гором, због многобројних чудеса која су се дешавала, дешавају и која се множе. Овим речима је ауторка Емилија Церовић започела промоцију своје књиге „Приче из Богородичиног врта“, која је одржана у среду 19.02.2014. године у сали парохијског дома Вазнесењске цркве у Београду.
Емилија Церовић Млађа жели заправо да своја приповедања пренесе деци, и то САВРЕМЕНОЈ ДЕЦИ, тако да су њен језик и начин приповедања потпуно прилагођени тој намери. Намера Емилије Церовић јесте да премости културолошки јаз између савремене деце и онога о чему се у књизи приповеда. Емилија у својој уводној причи подсећа најмлађе шта значи реч „Врт“, асоцирајући их тако на чулну лепоту вртова и градећи тако своју метафору о Светој Гори, као о духовном врту који је по предању створила Богородица. Она такође подсећа на неке од најчувенијих и најнеобичнијих вртова светске књижевности за децу, на пример, врт Себичног Оскара Вајлда и на Кенсингтонски парк Баријевог Петра Пана дечака који неће да одрасте, и тако фином градацијом која је највећим делом смештена у дечије чулно и културно искуство, од физичке лепоте вртова преко њихове чудесности и зачараности, доводи своје читаоце до највишег степена који је савременој деци мање познат до „Богородичиног врта“ у коме се „Љубав и Нада срећу с Вером“ и кроз који се „као кроз чаробну капију улази на путу ка Богу“.

Преображај културе

Задатак Емилије Церовић није ни мало једноставан. Сама теологија је данас пред једним великим изазовом и од ње се очекују одговори. Заправо, налазимо се у једном радикално другачијем времену и теолошки и културолошки, него што је то било време Светих Отаца, време када су настајали Свети списи и Предања. Како савременом човеку који је у својој култури бунтовник одговорити на његове потребе, како се изборити за сваку савремену личност која је такође Христова а да је не изгубимо формулацијама и парафразирањем предања и формализмом. Једно од решења је свакако ЈЕЗИК. Овај одговор је врло захтеван и тражи са правом непрестано промишљање. Чини се да је преображај културе неопходан изнутра, да само Православље то хоће: не да мења културу већ да је приведе Богу управо такву каква је, да њен смисао и садржај управо буде Оваплоћена Реч.